Пише: Милорад Дурутовић
„Нора, Нора, зар се још ниси опаметила?
За ђачких дана била си велика расипница?“ (Х. Ибзен, „Луткина кућа“)
Да ли је то припремљена „сцена“ како би се нахранила свјетска глад за спектаклом, или нешто друго једино знано супружницима – али свијет је остао у веселом смијеху гледајући широм отворена авионска врата на чијем излазу супруга отвореном песницом насрће на лице свога супруга Макрона?
Могао бих наставити у духу словенске антитезе, али чини ми се ефикаснијом једна друга књижевна реминисценција.
Давно то бјеше када сам читао Ибезнову „Нору“, остајући силно и трајно задивљен Ибзеновим драмским мајсторијама; памтећи утисак неких критичара који су тврдили да та драма доноси „најснажније залупљена врата у свјетској књижевности“. Нема се том утиску ништа приговорити, осим да је тим покретом Нориним, поткрај 19. вијека, залупљен шамар доминацији мужа у браку, али мужа који је своју суверену позицију стицао без личних заслуга, по примитивној логици да моћ над женом мужа сљедује по-природи-ствари. Све што је донио двадесети вијек ствар је историје супружничких односа, коју овдје остављам по страни, евидентирајући тек један утисак да је Макронова жена изгледа ширимице отворила баш она врата што их је прије вијек и по залупила Нора… Недостајала је, међутим, Норина отменост и разложност па да можемо аплаудирати још једној дивној представи. Овако се можемо кисјело смијати. Или пак правити друге реминисценције.
