Пише: Мило Ломпар
Има нечег изузетно снажног у људској фасцинираности полицијом. Као да нечист, од фекалне преко менталне до моралне, обузима човека неиздрживом кретњом. Јер, полиција је канализација једног друштва. Спољашње својство им је исто: обе, наиме, смрде. Као што градови не могу без канализације, тако ни друштва не могу без полиције. Ваљаност друштва мери се успешношћу полиције, као што се квалитет градова исказује ефикасношћу канализације: њиховом способношћу да усисају сву нечист улица и похране је у себе. Страх од полиције долази због могућности да се нечист изнова излије на улицу, поплави станове, засмрди до највиших спратова. Јавна полиција има свој корелат, као садржај своје страсти, у ђубретарима: у њиховој посвећености видљивој прљавштини, картонским отпацима, пластичним флашама, новинској хартији која се ваља улицама, пикавцима. Страст тајне полиције одводи је тајанственим путањама фекалија, измета, мокраће, хемијских шампона и детерџента који, помешани са људским знојем и земљаним траговима на одећи, куљају из машина за веш: тамна и зеленкасто-отровна слуз пенуша у одводу.
Такви су и полицајци. Они који припадају јавној полицији, као саобраћајци и позорници, униформисани, са пендрецима и пиштољима о боку, у чизмама, могу нас асоцирати на ђубретаре. Но, ови добри људи носе жуте униформе, трче од контејнера до контејнера, али су безнадежно и безразложно мање поштовани од полицајаца. Јер, они не могу да нас казне. Отуд следи да је снага полиције у страху који у нама буди. То је страх од казне. Полиција представља видљиви израз нашег невидљивог страха. На том споју видљивог и невидљивог, представљивог и непредстављивог, казне и кривице, настаје зачудни учинак Кафкиног приповедања.
Полицајци су поштовани, јер се ми бојимо, а не зато што више вреде од ђубретара, према којима најчешће испољавамо равнодушно гађење. Уколико, пак, ђубре није однесено, смрад постаје неподношљив, као што несигурност може бити неподношљива кад не видимо полицајца на улици. Тајна полиција почиње код сливника, па се вијугавим цевима спушта у земљу, допире до клозетске шоље, прати траг мокраће и измета, анализира њихов хемијски састав: и саставља слику. Њени актери су бубашвабе, пацови, већи и мањи, све оно што се креће и по светлу, али се радије и сигурније креће по влажној и зарђалој путањи канализационе цеви. Отуд полицајци у цивилу нису лако уочљиви. Страх од њих је инстинктиван, предразумски, нека мешавина гађења и ужаса, нешто готово неразмрсиво заптивено у човековој души.
У чему је предност канализације над полицијом? У њој је пребирање по ђубрету плод невеселих околности човековог живота, мале способности или ускраћених могућности за бољи посао, па се све одвија некако бестрасно, по дужности, лишено икаквог вредносног ореола. И изненадна веселост је таква, јер нешто спонтано у њој избија намах.У том смислу, канализација је – слика поштења. У њој нема предодређења и из ње се може изаћи: ђубретари могу напустити службу и освојити слободу за себе.
У полицији ствари стоје друкчије: нека тамна страст влада људским душама, поседнутим злим дусима, сакривеним нападном и извештаченом веселошћу, вазда подозривом, јер сужени очни капци делују као пушкарнице. Полицајци су вечити заставници прљавштине коју су прогласили вредношћу: отуд долази њихова праосновна поквареност. Полицијски вођени интелектуалци делују као неисправни филтери смрада који долази из канализације: уместо да неутралишу, они развејавају гадне мирисе. Њима се, као и полицајцима, не може догодити да све то напусте, јер не могу освојити слободу. Она им је заувек недоступна: и када изађу из полиције, остају везани навикама и својствима које су стекли у влажним тунелима измета. Задржавају надменост коју су освојили, не стидећи се њеног нечистог порекла, несвесни колико су сами постали људско застиђе. Канализација је вечност која припада времену. Полиција је време осуђено на вечност. Не можемо без њих. Пад у време, ослободивши нас вечности, подарио нам је канализацију и полицију. Отуд не може постојати никакав полицијски патриотизам. Увек везана за власт, полиција прати власт и у издаји. И, пресудно, канализација не зна за отаџбину, јер промет материје у њој није ограничен територијом.
Садржај није дозвољено делити и преносити без дозволе аутора
Извор: milolompar.com
