Као песник, Његош је апсолутно универзалан, као културна чињеница – непроменљиво незаобилазан. Он је вечит док постоје људи који читају стихове и мисле о човеку.
Овако за „Новости“ говори професор др Мило Ломпар, наш најбољи познавалац дела великог српског песника и аутор књиге „Његош: биографија његовог песништва„. Сутра се навршава 210 година од рођења Петра II Петровића Његоша (1813-1851) писца, владара и владике, чија луча и данас осветљава српски свет. „Горски вијенац“, „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“ најпознатија су Његошева дела. Написао је и поеме „Црногорац к свемогућему Богу“, „Ода на дан рођења сверусијског императора Николаја Првога“, „Заробљени Црногорац од виле“, „Пустињак цетински“, „Полазак Помпеје“… Написао је и, за многе, најлепшу љубавну песму „Ноћ скупља вијека“.
– Његош је као песник, спојио лирску рефлексију, епску културу и драмски интензитет – каже проф. Ломпар за „Новости“.
– У књижевном смислу, спојио је магистралне линије српске књижевности: спиритуализам средњовековне речи и слике, епски дах народног гуслара и модерни сукоб вредности. Као појава у српској култури, спојио је њене обликујуће силе: косовску традицију, са њеним – како је писала Аница Савић Ребац – „специфично српским осећањем трагичности“, контактну природу, у непроменљиво напетом укрштају три вере, вишеоблични мит о држави, од митског до световног садржаја. Јер, ти садржаји постоје у свим подручјима на којима је живео српски народ. И у којима се увек знало за народну песму и овог како је казао Црњански – „песника над песницима“. То га је учинило класичним песником српске културе.
Обрачун са њим, као и са Св. Савом, обрачун је са српском националном и културном егзистенцијом
о Има ли смисла раздвајати световног од духовног Његоша, или владара од песника?
– Свакако. То су различита подручја човекове делатности. Она се прожимају у различитим садржајима: некад противречним, некад напоредним, некад подударним. Не треба подлегати налогу тотализације: све је једно. Боље је уносити у размишљање начело разликовања: једно је једно, а све је све.
Писали са највише поштовања
о Како је Његош утицао на стваралаштво других писаца попут Андрића, Црњанског, Винавера, Исидоре Секулић, Попе, Бећковића?
– Сви наши модернисти, и традиционални и авангардни, који су оспоравали многу песничку вредност доба које им је претходило, писали су са највише поштовања о њему: Црњански као о песнику лирске рефлексије, Андрић је највише својих есеја написао о различитим странама његовог дела, Винавер га је откривао као громобран против злих волшебника, Исидора Секулић је створила културну представу о његовој класичности, Растко Петровић је трагедију владике Данила видео као трагедију Шекспировог, Стендаловог, Толстојевог или Прустовог јунака. Модерност је себе препознавала у дотицају са Његошем: као својим огледалом, као и увек када је реч о класичном песнику једне аутентичне културе. У овом случају, српске културе.
о Које су кључне карактеристике његових дела које их чине важним за српску књижевност?
– У песничком изразу, епски десетерац га везује за српску народну поезију, јер је тај стих добио одређење – у европским стилистичким прегледима „српског трохеја“. У тематском смислу, доминантна окренутост историјском садржају дела. У културном подручју, обликовање једне од магистралних линија: то га је учинило како је писао Иво Андрић „трагичним јунаком косовске мисли“. У алтернативном смислу, обликовање спиритуалног доживљаја постојања. У еротском садржају, дао је сублимне представе еротског стања свести, од човека до универзума, као у „Ноћи скупљој вијека“, или у духу античке синтезе лепог и доброг, као у сну Вука Мандушића. У модерном смислу, појављује се скривена и уметнички изузетна критичка свест у односу на традицију: у свом заклињању у завет, лажни цар је архетипска слика духа лажи. Имао је способност великих песника: да исту тему и доживљај осветли с лица, као херојску и патетичну димензију човекове судбине, и са наличја, као пад у блесавило постојања. То је пут од представе о народу до представе о гомили.
Био је, како је то писао Иво Андрић, „трагични јунак косовске мисли“
о Можете ли нам рећи нешто више о начинима на које су Његошева дела тумачена и прилагођавана у различитим временским околностима?
– Због средишњег положаја у српској култури, био је подвргаван различитим притисцима идеолошког и културног контекста. До 1918. године посматран је као песник српске слободе. У међуратном периоду, као највиша југословенска вредност. После 1945. године, видни су покушаји – како каже Ендру Барух Вахтел „десрбизације Његоша“. Најдуже и најдалекосежније је тумачен на Београдском универзитету: Николај Велимировић, Никола Банашевић, Перо Слијепчевић, Аница Савић Ребац, Мирон Флашар. Посебно на Катедри за српску књижевност, јер је ту непрекинут континуитет од преко једног века: Павле Поповић, Видо Латковић, Миодраг Поповић, Јован Деретић. Од 2006. године постоји предмет Његошева поетика. То је у оквиру студија српске књижевности једини предмет који са разлогом носи име песника. Знатне домете препознајемо у делима српске интелектуалне емиграције: Жика Првуловић. И код страних слависта: Лавров, Дубинк, Алојз Шмаус, Мишел Обен, Едвард Гој.
о Својевремено сте написали: Његош јесте српски писац и то из његовог дела закономерно произилази. Они који инсистирају на црногорству и не отимају се сувише о њега.
– Није довољно прецизно речено. Када су видели да нема Црне Горе без њега, одлучили су да га преиначе. Не успевају, јер се не могу заувек уклонити евидентне чињенице. Увек се појављује неки вишак који открива како кривотворитељи не пишу и не говоре истине.
о Његова дела су различито тумачена и прилагођавана у различитим временима. Данас неки говоре да је непожељан, па чак, по неким тврдњама, „опасан и геноцидан“?
– Обрачун са Његошем увек је – као и са Светим Савом – обрачун са српском националном и културном егзистенцијом. И, посебно, са њеном интегралистичком димензијом. Јер, Његош је препрека за сваки српски партикуларизам и ексклузивизам: и црногорски. Он је узорни пример полицентричног интегрализма српске културе. У контексту распада титоистичке Југославије, оптужбе против Његоша – обликоване у политичким и интелектуалним схватањима хрватских, муслиманских и монтенегринских представника – нарочито је настојала да одомаћи другосрбијанска (невладина) интелигенција.
о Сме ли се Његошево дело прекрајати у дневно-политичке сврхе?
– Живимо у временима када се све сме. Али, како је писао апостол Павле, „све ми је слободно, али није ми све на корист“.
о Његошеви савременици су били Гете, Пушкин, Бодлер, Витмен. Где се у поређењу са њима Његош може сврстати?
– Најбоље га је поредити са Пушкином: има доста подударности у песничкој судбини и по положају у матичној култури. Но, свако поређење – и кад је оправдано – мора неговати свест о неуклоњивим разликама прилика и околности које га одсликавају. Зато што – још једна јеванђеоска реч „дух дише где хоће“. У више облика.
о Надате ли се да ће „оскрнављене кости владикине, седам пута сахрањиване“, некад наћи мир у гробној цркви на врху Цетиња?
– Рушење капеле је било апсолутно антицивилизацијски чин. Обављено је у име комунистичке идеологије, чији су плодови потпуни историјски побачај: нема државе коју су стварали, нема братства и јединства о ком су лагали, нема несврстаности којој су државу подводили. Остаје маузолеј као мера њихове памети и морала. Ако свако умире сам, онда му треба дозволити да мртав почива како је хтео. Повратак капеле – не и рушење маузолеја, који је знак злокобног наума у титоистичком времену – било би цивилизацијска тековина.
Извор: Драгана Матовић/novosti.rs
