У књижевности постоје најмање три типа огледања – једно је у нормалном, а друга два у удубљеном односно испупченом огледалу, рекао је у четвртак у Врању Мило Ломпар, универзитетски професор, књижевни историчар и есејиста, говорећи о теми овогодишње Борине недеље – Књижевност као огледало времена. „Књижевност пролази кроз извесну промену, преиначење, неку врсту преображења, навео је Ломпар. Он је појаснио да, када говоримо о књижевности у огледалу, имамо три могућности „Прво огледало верно репродукује оног ко се у њему види; то одговара основној представи о књижевности, а то је та да је књижевност нешто што отискује реалан изглед предмета, ствари, људских свести – одговара централном појму који се још од Аристотела понавља као тежишни појам књижевног именовања, а то је мимезис. То је доминантна представа, али није истинита. Ми знамо да постоје још најмање два типа огледања – удубљено и испупчено огледало.
Онај ко се у њима огледа, види да се слика која се добија битно разликује, да је некад увећана, некад умањена, али увек искривљена. То је доста важно, јер нас усмерава ка нечему што је у природи модернистичког духа, а што је продрело у сликарство и приповедање почетком 20. века – то је могућност да оно што ми видимо није тако. То је заправо лице ствари које нашем обичном погледу измиче. То, међутим, не значи да није истинито, јер увек, када нам се чини и највернијом у уметничком оку, стварност пролази кроз известан филтер„, рекао је Ломпар. Осим у сликарству, додао је он, промене почетком 20. века почињу да се дешавају и у модерној физици (Планкова квантна хипотеза, Ајнштајнова теорија релативитета, Хајзенбергове и Борове релације неодређености…) а потом и у књижевности.
Књижевност се у том периоду прилагођава општем гледању на ствари, назначио је Ломпар. „Перспектива великих романа, ухваћених тоталитета, се на неки начин мрви и распада и почиње да се хвата свест у којој се то отискује. Почиње тада велика епоха српске литературе, јер реализам, доминанти правац последњих деценија 19. века, дао је завршни израз. Психилошка мотивација, као драма свести човека код Лазе Лазаревића, хумористички аспект света помешан са меланхолијом код Стевана Сремца, друга природа хумора и сусрет цивилизација у приморским приповеткама Симе Матавуља, све то је још увек почивало на оном погледу у огледалу који одражава слику света. Међутим, код Боре Станковића ствари постају другачије. Он почиње другачије да организује све; иако је све на први поглед исто, веристичко, код Боре је све доведено у питање.
Прво је доведено у питање оно што је најочигледније – реченица. Реченица Боре Станковића означава искорак у односу на стандардизовану норму српског језика која се у његово време канонски појављивала и обележавала изразом Београдски стил„, рекао је Ломпар. Ломпар је евоцирао казивање Милоша Црњанског коме је Бора Станковић, како је сам Црњански сведочио, са сузама у очима њему причао како су га оптуживали после Првог светског рата. Црњански је на то рекао да нико није оптуживао оне које су као ратни профитери после рата подизали вишеспратнице. „Има нешто дубље што је родило ту симпатију Црњанског према Бори, а то је један осећај да су вредности усколебане. Црњански као да обележава нешто у чему и сам себе проналази, а то је позиција културне алтернативе или културног аутсајдерства. Црњански обележава нешто животно, егзистенцијално, да неко ко је изузетно велики уметник, а за њега је Бора Станковић неспорно велики писац, у исто време у оквиру културног и ли друштвеног миљеа бива на стази аутсајдерства.
Тај моменат је битан јер показује да култура обавља невидљиву регулацију људи, али и осећања света. Избор који култура прави између својих уметника, је егзистенцијални, а не стилски избор“, казао је Ломпар. Он је додао да данашња књижевност „хита да стигне време„. „Време као да иде брже од књижевности и одбија да промисли свој удес са становишта нечег што је пролазно и што је врло слично човековом одбијању да прихвати своју смртност. Књижевност не жели да види да има неког добитка у томе што нисмо више у центру пажње“, рекао је Ломпар. Наслове издавача Цатена Мунди, у оквиру ове вечери представио је уредник и власник ове издавачке куће Бранимир Нешић. „Одакле овај назив наше издавачке куће – морамо се подсетити Предрага Драгића Кијука, човека који је био секретар СКЗ-а, главни уредник Књижевних новина и мој велики пријатељ. Био је и мој интелектуални учитељ, али се нажалост рано упокојио 2012. године. Издавачка кућа Цатена Мунди је у знак сећања на његово најзначајније књижевно дело дала овај назив„, рекао је Нешић. Борина недеља завршиће се у суботу 29. марта од 20 часова у Позоришту Бора Станковић, када ће бити одржано вече добитника Награде Борисав Станковић, а лауреаткињи Љубици Арсић бити уручено ово престижно признање.
Извор: Врање Њуз
