Пише: Мило Ломпар
Проф. др Мило Ломпар у политичком есеју раскринкава лажи, које су суштинско обележје Вучићевог режима
Радикални другосрбијанац
Медијска хајка, коју води српски председник, као први циљ има намеру да власт прожме све облике јавности: слободу мишљења, слободу говора, слободу окупљања. Други циљ је да се џепови отпора криминализују. То је злокобна криминализација политичког противљења. Трећи циљ је практичан: треба онемогућити било какав отпор велеиздајничким одлукама које су све ближе нашим данима. Отуд треба преплашити све учеснике у јавном животу. Ако се може говорити о државном удару, како је гласило медијско окривљавање ухапшених људи, онда се то једино односи на понашање српског председника. Александар Вучић, наиме, непрестано врши државни удар, јер са позиције власти непрестано крши Устав и законе. Он је претворио свакодневни живот у трајни државни удар. Тако је укинуо сваку одговорност и достојанство саме власти, јер их је претворио у вербално, ментално и физичко насиљ, наводи проф. др Ломпар у политичком есеју „Манекени лажи“. Магазин Таблоид ће у неколико наставака објавити делове те књиге, у којој проф. др Ломпар контекстуализује своје политичко становиште и разоткрива узроке и последи лажи које су испуниле српску јавност.
Ренегатски најамник предлаже подршку политици Вучић-Брнабић режима као задовољавање оријенталног стања као аутохтоног стања српске културне свести. То је истоветно са другосрбијанским полазиштем. Оно подразумева да зато што је српска национална свест недовољно западно оријентисана, дозвољена су сва средства западне политике у односу на њу.
У другосрбијанској аргументацији, не-западно стање свести је негативна чињеница, која оправдава улог на сва средства западне политике. У апологетици Вучић-Брнабић режима, оријантално стање свести се проглашава за позитивну чињеницу, која треба да компензује непромењени улог на сва средства западне политике. Другосрбијанска аргументација је директивно отворена, док је апологетика Вучић-Брнабић режима реторички анти-западна, да би прикрила своје спровођење западне (америчке) политике.
У складу са растом ауторитаризма у нашем друштву, долази до оспоравања моје критике титоизма. Та критика наводно представља шибање „мртвог коња“. Ни то није без дотицаја са политиком Вучић-Брнабић режима. На обележавању шездесете годишњице прве конференције несврстаних, у 2021. години, српски министар спољних послова је у једном тренутку рекао да је Тито био генијалан политичар. Ко су оснивачи несврстаних? Нехру, Насер, Тито. Нехруова држава постоји. Насерова држава постоји. Где је Титова држава као држава великог генија? Она не постоји. Како може бити генијални државник неко ко нема дело које остаје иза њега? Зашто је Бизмарк велики? Зато што је ујединио Немачку. И Немачка је остала: ратовала, губила територије, али остала. Зашто је Петар Велики – велики владар? Створио је модерну Русију. Тукао је Карла XIII, основао је Санкт-Петерсбург, створио је флоту: створио је потврђене претпоставке руске величине. Зашто Вучић-Брнабић режим измишља да је велики политичар неко чија се држава распала и, посебно, чија је политика тешко оштетила српски народ? Зато што апологија титоизма ствара везу са потребном представом о ваљаности ауторитаризма и оријенталног стања свести код нас.
Мило Ломпар – Вучића морамо склонити из преговора да бисмо сачували Kосово!
Отуд ренегатски најамник моју критику титоизма проглашава анахроном појавом. Будући да није могуће бранити титоизам на нивоу чињеница, јер су његове разорне последице по српски народ сувише видљиве, долази до манипулативног обезвређивања значења титоизма. Јер, она су плод дејства актуелних сила: титоизам није само историјска формација него је плод западног (америчког) начина мишљења када је реч о положају српског народа. Тај начин мишљења увек остаје актуелан. Ођедном се препознаје нова подударност: као што ме је невладина интелигенција изразито нападала због тезе о обнови титоизма, тако ренегатски најамник оспорава моју критику титоизма управо њеним тврђењима о анахроности. Пажљиви посматрач увек открива тле на којем се налази агент-провокатор: крај све промене корисника његових услуга одаје га дубоко усвојени начин мишљења.
Обнова титоизма је битна да бисмо препознали актуелни, а далекосежни смисао похвале ауторитаризму и оријенталном начину владања код ренегатског најамника: у складу са мигрантском инвазијом на европско тле, са програмираним походом оријенталних младих мушкараца, са услужним понашањем српског председника у тим околностима, ово насилно проглашавање оријенталног наслеђа за доминантно наслеђе наше културе има улогу да оправда глобализацијски концепт као руководно начело српске политике. Тако се под видом борбе за националну сувереност, која се неутемељено проналази у оријенталној традицији, одиграва нормализовање последица мигрантске кризе, у потпуном дослуху са западном (америчком) политиком.
Агент-провокатор је поново у дејству: образлажући оријентално наслеђе као најважнију чињеницу живота српског народа, која га одваја од западних друштава, он утире пут мигрантској оријентализацији колективне свести, по налозима западне (америчке) политике. Природно је да моје залагање за српско становиште долази под удар власти која обнавља,мутатис мутандис, титоистичко и промовише – у привредном, финансијском, школском, културном систему – глобализацијско решење српске судбине. И ко да нас увери да није реч о истом начину мишљења какав постоји код невладине интелигенције?
Уместо реаговања на лажне теме, личне увреде, историјска кривотворења, бесмислене хипергенерализације, агресивне персонализације, које доноси пропагандни погон чији је део агент-провокатор, неопходно је заступати европску критику европске политике. Јер, када оспорава западне интересе позивајуће се на изван-западне културне стандарде, човек вољно или невољно ситуацију помера у правцу оријенталистичке предрасуде и излаже се пропагандно уходаном дејству.
Али, када оспорава западне интересе у име западних вредности, човек наглашава унутрашњу противречност западног поимања света, изнутра разоткривајући не-кохерентност његових вредности, интереса, намера и објава. То није иста стратегија оспоравања: непросвећено оспоравање јача западне стереотипе, док их просвећени начин оспоравања препознаје као стереотипе.
Мило Ломпар – Вучића морамо склонити из преговора да бисмо сачували Kосово!
Европски утемељена критика западне (америчке) политике одговара основном садржају наше традиције, она разоткрива европске интересе у њиховом лажном представљању као европских вредности, које – пак – узима као оријентир просвећеног противљења колонијалним налозима. Она подразумева колективни раст самосвести, док апологија оријенталног стања свести само обезбеђује спровођење западне (америчке) политике.
Потпуно је неодржива теза да нема западних вредности мимо западних интереса. Ту се циљано бркају бројни садржаји овог разликовања. Да разлике постоје – како је наведено у Духу самопорицања – указивао је још Ниче када је нагласио да „нижа култура од више редовно прима прво њене пороке, слабости и разузданост“, да би тек потом оно што ју је захватило почело „посредством усвојеног порока и слабости да пушта да на њу струји и нешто од вредносне снаге више културе.“ (Фридрих Ниче, Весела наука, превео Милан Табаковић, Графос, Београд, 1984, 118). Ниче је, дакле, разликовао свет вредности од порока, слабости и разузданости. Он је то могао зато што је – у појединим случајевима – диференцирано посматрао односе култура.
Ренегатски најамник, пак, тотализује свет порока, слабости и разузданости као својство српске културе, неистинито проналази у њему оријентално стање свести, премда реалитy схоњ, који он горљиво заступа, није плод оријенталне него западне (америчке) традиције.Управо западни (амерички) интереси за колонијализацију колективне свести, које Вучић-Брнабић режим спроводи, диктирају поунутрашњивање свести коју одражава реалитy схоњ, да би се представа о пороку, слабостима и разузданостима могла наметнути као обавезујући критеријум при позитивном процењивању политичких и националних одлука српског председника.
Вредности су увек знатно изнад интереса, јер обухватају дуже време, уопштавају и универзализују појединачна искуства. Сáмо изједначавање вредности и интереса је пропагандна парола да се изађе у сусрет антизападном расположењу српског народа. Ова парола почива на хипергенерализацији, јер неоправдано шири подручје интереса на подручје вредности. Сама хипергенерализација била је одговор на пропагандну паролу из Првог светског рата. Енглеска пропаганда развила је идеју о две Немачке: гетеовској, која је светска, и вилхелминској, која је империјалистичка.
У пропагандној борби, немачко јавно мнење је оповргавало такву поставку тезом да је реч о јединственој Немачкој, која брани културу оружјем. Тако је писао и Томас Ман 1915. године: „Фридрих и Бизмарк нису ништа мање немачки од Гетеа – који је, иначе, сасвим отворено чезнуо за снажном отаџбином ?која ће уливати страх?“ (Томас Ман, О немачкој републици, превела Александра Костић, Албатрос плус – Службени гласник, Београд, 2012, 69-70).
Но, временом су се ствари показале диференцираним, па је – већ у 1927. години – у његовом поимању ствари ипак дошло до битног разликовања Гетеа од Хитлера: „Рационализам, интелектуализам, либерално грађанство, или пак режање зубима и порицање идеја, што се данас у бруталном заносу слави као оно ?ново? и као ?живот? – једино између тога постоји избор, верује она младеж која заувек мисли да се решила појма хуманитета, и која је на своје заставе ставила кукасти крст радосног онечовечења. Мени се чини да је у земљи Гетеа и Ничеа таква ограниченост срамотна“ (Томас Ман, О немачкој републици, 201). Гете оличава свет вредности – универзалних и немачких – које се не могу свести на немачке интересе, какве је заступао Хитлер.
Мило Ломпар – Вучића морамо склонити из преговора да бисмо сачували Kосово!
Однос између вредности и интереса је динамичан и двострук. Вредности увек теже универзалном подручју, јер воде проширивању свог важења. Интереси су увек везани за ограничена подручја важења. У унутрашњем устројству европских друштава – и оних, попут српског, која су настајала на граничним подручјима у односу на Запад – увек је актуелна борба између вредности и интереса: отуд револуције и реакције, просвећеност и романтизам, класни и грађански сукоби. У спољној политици западних друштава, интереси су често у великој предности над унутрашњим вредностима. Тај однос је динамичан и променљив.
Али, тврдити да унутар западних друштава нису остварене вредности значи негирати чињенице. А подржавати власт која води српско друштво у промоцију најекстремнијих западних захтева, који су често у сукобу и са схватањима унутар западних друштава, и тврдити да је та подршка у складу са анти-западном оријентацијом српског друштва, са његовим однекуд оријенталним стањем свести, значи спроводити пропаганду власти, без обзира на чињенице.
Подржавати издајничку и ауторитарну власт патриотским аргументима – то је срце пропаганде Вучић-Брнабић режима. И његових агената-провокатора: историчарског ренегата који нема шта да каже, лекарског музиканта који и кад говори ништа не каже, ренегатског најамника који то што нема шта да каже оглашава као да је нешто важно рекао.
Долази до свесног бркања универзалне и контекстуалне аргументације. Интелектуална вододелница у савременим филозофским, књижевним, културолошким разговорима подразумева окупљање различитих мишљења око два супротстављена пола. У концентричним круговима око њих распоређени су контекстуалисти и универзалисти. Дакле: „на једној страни стоје, ‘континентално’ говорећи ‘новоаристотеловци’ који полажу акцент на контекстуалност разумевања и споразумевања и на мноштво животних форми, док на другој страни можемо пронаћи новокантовце који настоје да открију услове разумевања и споразумевања независне од контекста и истрајавају на јединству у мноштву конкурентских умних и животних форми“ (Бернхард Валденфелс, Топографија страног, превео Драган Проле, Стyлос, Нови Сад, 2005, 127). Универзалисти полазе од представе о човековој универзалности, коју својства културе само прикривају, док контекстуалисти настоје да докажу како је и сам појам универзалности плод културе у чијем је средишту, па отуд подлеже сваковрсном преиспитивању.
То је спор „између заточника локалног, традиционалног и глобалног, критичког ума“ (Бернхард Валденфелс, Топографија страног, 127). Он се протеже кроз разнородна подручја, теоријска и практична, премда њихова политичка и етичка димензија остају највидљивије за процену јачине унутрашњег набоја који обележава културни рат на живот и смрт.
У том рату појављују се прецизни модалитети спора: „Универзалисти пребацују културалистима да ови са признавањем страног као страног допуштају и форме канибализма, понижавања жена, диктатуре, празноверја или да широм отварају врата фундаменталистичким и терористичким уверењима. Културалисти реплицирају са контра-приговором да не постоји универзално, транскултурално мерило, будући да алтернирајућа мерила настају и пропадају заједно са свакидашњим животним формама.
Они поред тога имају у виду да одмерени универзализам ништа мање није допринео разарању читавих култура. Чак и позивање на универзална људска права би изгубило своју безазленост када би се препустило неспутаним тежњама ка универзализацији“ (Бернхард Валденфелс, Топографија страног, 127). У овако постављеној аргументацији није одвише тешко препознати језгро интелектуалних спорова о глобализацији. Постоји ли један или више светова? Један човек или различити људи? Једна, универзална, свест или више, традиционалних, свести?
Свет симболичких форми, разнородан и уклопљен у различите контексте, управо је својом универзалношћу доступан мимо тих различитих контекста. Уметности различитих култура комуницирају: оне пролазе кроз филтер културне различитости и допиру до човека других традиција. У друштвеном подручју: Кинези носе западњачка одела, као што су Руси давно скинули кафтане, али нису због тога престали да буду Руси или Кинези. Како се то догодило? Људи и културе усвајају, а не опонашају вредности: настају симбиотички спојеви и укрштена значења, у међудејствима прихватања и одбијања. У идеално-типском смислу, усваја се оно што се прилагођава колективном саморазумевању, док се опонаша оно што се намеће; у стварности су идеално-типски односи ретки, па се истовремено одвијају оба процеса.
Тако је и у српској култури. Као еминентно западни правац, барок је усвојен у XVIII веку зато што је рускословенско доба – преко Кијева – одомаћило стилска обележја времена. Ко би могао тврдити да барокни звоници, иконостаси и фреске у српским црквама нису део и садржај српске културе, јер су плод сеобама испуњеног историјског кретања.
А шта чини Вучић-Брнабић режим? Он хиљадама полицајаца намеће становништву ЛБГТ параду упркос огромном противљењу људи. Зачудо, ренегатски најамник подржава тај режим, док се претвара да је културолошки контекстуалиста. Да би то прикрио, он тврди да нема усвајања, јер је оно увек опонашање. Шта је циљ ове неистине? Да се образује сугестија како је понашање Вучић-Брнабић режима у складу са нечим неминовним: нечим попут природне стихије. И јавна подршка коју даје најамник – укључив и новчани износ који је прати – више није подршка режиму него неумитном одвијању ствари.
Отуд је настала тврдња да је моје схватање српског становишта – зато што се ослања на традицију модерности у нашој историји и култури – квази-српско, јер је западњачко. Под видом културалистичке контекстуализације, примитивно схваћене као аутохтоност, одиграва се спровођење политичког наума: да би било српско, политичко становиште треба да проистиче из оријенталног стања свести. Тако долази до неутемељеног и провизорног преиначавања читавих слојева прошлости.
Доситеј постаје крив зато што је имао негативно мишљење о османској власти, оценивши је као таму разума и обичаја. Вук постаје крив зато што је – у Писму кнезу Милошу из 1832. године – упућивао да друштво треба уредити по угледу на Европу: давши тако негативан и актуелан опис кнежеве владавине да се без остатка може применити на стварност Вучић-Брнабић режима.
Мило Ломпар – Вучића морамо склонити из преговора да бисмо сачували Kосово!
Слободан Јовановић је, такође, западњак и по том основу постаје архикривац: са тридесетогодишњим интермецом, он је поново оптужен у нашој средини, што се дирљиво подудара са најамниковом одбраном титоизма, у коме је гласовити историчар био осуђен на двадесет година затвора. До ког степена је владавина српског председника срозала јавне и моралне стандарде друштва, показује околност да човек без икаквог дела, ренегат у вишеструком поврату, изводи на оптуженичку клупу људе који представљају темеље просвећености, народне културе и грађанске културе у нашем народу. Та срамотна чињеница нема никаквих веза са сувислим разговором о ограничењима њиховог хоризонта: било као ограничењима која припадају њиховом времену, било као ограничењима њиховог личног видокруга.
Усидрене у практичној примењивости, ове бесмислице се појављују само да би се одбранила једна криминална власт. Улога агента-провокатора је да их поређа у поретку који би сваку расправу о власти отежао до нерасветљивости, не би ли се превидела криминална природа саме власти. Он настоји да оно што је сасвим јасно учини потпуно нејасним, да би нејасно добило статус нормалности: да би он као провокатор, опстао као агент. Јер, агент провокатор барата најшароликијим тврђењима, вређа – поступком аргументум ад хоминем – додељеног му критичара власти, подржавајући и образлажући оригиналан идеолошки одговор на епохални изазов.
Тај одговор је устоличио доскорашњи црногорски председник, док га је српски председник креативно надоградио. Јер, његова владавина показује да је последњи стадијум комунизма, или национализма, или либерализма, свеједно, увек исти – криминализам. То је оно што се у културалистичкој контекстуализацији коју припросто спроводи агент-провокатор појављује као разлог деловања: каквим год идеолошким заставама да маше.
Да бисмо проверили истинитост политичке аргументације и открили природу идеолошке рационализације најбоље је да упоредимо шта се о некој политичкој пракси тврди да ради са оним шта она истински ради. Тако се најлакше показује да је политика Вучић-Брнабић режима политика делотворног симулакрума. Позивати се на антизападну културу и традицију, као и усмерење српске политике, не само да је неистинито у средњовековном и модерном смислу него је гротескно као оправдавање актуелне власти и њених симулакрума. Јер, управо је та власт – читавим низом системских решења – земљу ставила у колонијални положају односу на западне (америчке) интересе: не само у привредном него и у културном погледу.
Док ренегатски најамник тврди да Вучић-Брнабић режим води политику могуће суверенизације, тај режим истовремено спроводи политику најрадикалније десуверенизације: у области идеологије родне равноправности, у директној сагласности са западним (америчким) наређењима; у области војне политике: вежбе са НАТО и одлазак у мировне мисије са америчком војском, што је супротно од прокламоване политике војне неутралности; у области образовне политике: спровођење страних налога без икаквог осврта на њихове учинке; у области културне политике: финансирање невладине интелигенције у читавом спектру утицајних области, са посебним нагласком на вишестрано излажење у сусрет науму хрватске политике да релативизује број убијених у геноциду чији је симбол Јасеновац; у области финансијског система: продаја последње значајне домаће банке западним (америчким) власницима; у области привредне политике: продаја београдског аеродрома западним (француским) власницима; у области еколошке политике: настојања да се – у корист западне (америчке) компаније Рио Тинто – отпочне откопавање литијума које уништава животни простор у великој области западне Србије.
Испод таквих кретања, која укидају сваку стопу аутономног постојања народа и изручују земљу окупационим мерама, одвија се проток новца чије је порекло кредитно и чији су путеви изгубљени у шипражју медијске буке.
Идеолошка рационализација је када позитиван однос према власти, одређен личним интересима, претходи идеологији која се ствара да би се оправдали поступци власти. Ту практични циљ претходи идеолошком образложењу. Када политичко уверење, аутономно обликовано, претходи политичком чињењу, било власти било опозиције, онда то није рационализација, него практично остваривање једног уверења, као пракса која оне који деле то уверење одводи у опозицију или доводи на власт.
Код идеолошке рационализације, они не деле судбину власти, не одлазе кад она изгуби на изборима, јер их њихови лични интереси нагоне да и за нову власт праве идеолошку рационализацију. У случају те рационализације, власт је увек критеријум, јер задовољава личне интересе. У другом случају, критеријум су уверења, која се могу подударати или размимоилазити са влашћу.
То показује да тврдње ренегатског најамника нису никакве анализе и сазнања него – политичке рационализације. Оне нису ни идеолошке, јер културализам код њега нема значења идеологије, већ рационализације криминализма. То је класична – приглупа, али ефикасна – пропагандна замка: упетљавши се у његове тврдње, међусобно противречне, човек почиње да тумара у царству сени, покушава да пронађе теоријску логику тамо где логике нема, историјску ситуацију код некога ко о историји не зна ништа и утолико импровизује, културну симболизацију у тврђењима која не почивају на било каквој представи о симболима и култури. Да би таква замка била делотворна, употребљавају се два поступка: пружа се панорама исечака стварности, који нису ни у каквој вези, јер нису одабрани у складу са било каквим теоријским или искуственим критеријумом, и спроводи се персонализација као облик јавног жигосања и, потом, неутралисања критичара режима.
Извор: Магазин Таблоид
