Шта су перспективе Европе
10. март, 2023.
Анти-Грета из Оксфорда
10. март, 2023.
Прикажи све

ТВ серије „1883”, „1923”, „Јелоустон”

1883. (Фото: Печат)

1883. (Фото: Печат)

Тешко је пронаћи бољи доказ значаја доброг писања за успех било ког филмско-телевизијског остварења од убедљивог тријумфа који захваљујући свом списатељском таленту последњих десетак година доживљава амерички сценариста, режисер, продуцент и глумац Тејлор Шеридан. У звезде се винуо модерном вестерн серијом „Јелоустон“, која доминира малим екранима последњих пет година, али је и пре тога био упечатљив као аутор и посебно интригантан као потурач неоконзервативног „типично америчког“ става о томе како свет треба да изгледа и функционише не би ли у њему бар неку шансу имали правда и праведност.

 У моћно антилибералном акционом кримићу о борби против мексичких картела „Сикарио“ Шеридан је отишао толико далеко колико је то потом развио у „Јелоустону“ доказујући да је у борби против зла, неправде и безвлашћа једино могуће користити иста средства – зло, насиље и кажњавање у библијском стилу „око за око“.

Дакле, каубојштином. Иако се прославио вестерн сагом о породици Датон у „Јелоустону“ и њеним „пренаставцима“, „1883“, „1923“, Шеридан је на поменутом концепту најупечатљивије постављеном у „Сикарију“, а потом развијеном у једнако узбудљивим неоноар савременим америчким вестерн трилерима „По цену живота“ и „Ветровита река“, изградио свој специфични стил који су медији етикетирали као „Шериданов универзум“ или скраћено „Тејлорверзум“. Сасвим прикладно. Проширен ове године актуелним мини-серијама „Краљ Талсе“ и „Градоначелник Кингстауна“, одлично прихваћеним и обезбеђеним за наставке (као и трећи део „Сикарија“ и наставци „Јелоустона“ и „1923“, те најави још две нове серије), овај „Тејлорверзум“ је израстао у тренутно најмоћнији мини-свет америчке телевизијске и филмске забаве иза кога стоји један аутор. Вредност Шеридановог тренутног уговора са „Парамаунтом“ је двеста милиона долара!

Игнорисање либералних ултимативних вредности Далеко занимљивије од новца (уосталом, толику суму може да очекује за ексклузивни уговор бар неколико фудбалских и десетине кошаркашких суперзвезда) јесте оно чиме је Шеридан у апсолутно либералним „вредностима“ заточеном западном свету стекао свој примат и одушевио милионе гледалаца. Јер његова политика нема везе с новим врлим светом једнакости, благостања и среће којима медији и забавна индустрија интензивно испирају мозак својим конзументима. Или има, али на његов начин.

Тако „Тејлорверзум“ подразумева дословно игнорисање већине либералних ултимативних вредности данашњице. Он се залаже за то да сваки Американац може да поседује, носи и слободно примењује оружје. За примену је праведне освете ван и изнад закона, како рекосмо и дословно по принципу око за око зуб за зуб. Дакле, за каубојске обрачуне и осветништво. Можда ће ово бити јасније онима који нису гледали „Јелоустон” да се истакну најзначајнији детаљи из за сада последње сезоне. Главни лик, времешни патерфамилијас велепоседничке старомодне, „типично америчке”, неовестерн фамилије Датон (кога упечатљиво, животно верно игра Кевин Костнер) постаје гувернер. Којим слоганом? „Ја сам супротно од прогреса! Ја сам зид о који ће се он разбити!” Насупрот либерализму или неолиберализму, како се нови напредак у накарадној либеризацији света сада декларише, „Тејлорверзум” у „Јелоустону”, али и на свим другим местима, нуди супротно: неоконзервативизам америчког старомодног типа.

 Онај у коме су богаташи или у случају фамилије Датон, велепоседници, мегафармери, каубој-богаташи који живе на огромним поседима, желе повратак или останак старомодног света у коме су стекли моћ и имања, а у коме су владали патријарси толико моћни, утицајни и важни да их је и власт (било која власт!) једноставно остављала на миру да раде шта хоће. И то до те мере да су у стању, као Датонови у серији, да кад год осете за потребно, да узимају правду у своје руке и сами решавају своје проблеме укључујући подмићивања, уцене, претње, свакакво насиље, чак и убиства!

Јелоустоун, (Фото: Rotten Tomatoes)

„Тејлорверзум” подразумева све то, али је, по некима, ипак и огледало америчке политике, односно америчког схватања каква политика јесте и мора да буде. У свом за сада кључном ауторском подухвату, серији „Јелоустон”, и њена два „пренаставка” („1883”, „1923”), он непрестано потенцира значај „правих америчких вредности” – породице (у актуелном неолиберализму потпуно занемарене, чак и анулиране), старих вредности, Америке која је у прошлости са свим по данашњим мерилима архаичним вредностима била далеко боља и успешнија земља него што је данас. Што је све прихваћено готово са одушевљењем од већег дела америчког гледалишта. Наизглед делује парадоксално да земља која деценијама намеће себи и свету све те нове либералне вредности долази до сазнања, од милиона својих грађана, да су конзервативне и тако с гнушањем одбачене „старе америчке врлине” заправо боље, па и важније данас него икада пре. Обожаваоци овог аутора и посебно серије „Јелоустон”, а што је тек парадокс своје врсте, припадају скоро целом савременом америчком политичком спектру.

 Тако испада да су сви за величање америчког конзерватизма у „Јелоустону”, с повратком на каубојштину, на осветништво, насиље, право на узимање правде у своје руке, на имање и несметану употребу оружја, на противљење свему ономе што управо амерички глобализам сматра модерним, напредним и неопходним. Америка по Шеридану мора да се заузме за моћ патријархалне породице и да с њом постане зид о који ће се глобалистички прогрес разбити!

Најгледанија серија о којој нико не говори Поспрдно, али и застрашено, када се узме овакав његов утицајни потенцијал на најшири слој публике, либерални амерички медији су у коментарима и оценама „Јелоустона“ ову серију назвали „најгледанијом серијом о којој нико не говори“. Што, наравно, није тачно. А и јесте! Зависно с које стране посматрате њен феномен. У коментарима гледалаца на сајтовима за оцењивање филмова и серија преовлађују позитивне реакције и врло високе оцене (нешто испод девет од максималних десет на ИМДБ-у), а како је серијал одмицао, њен традиционално рурални центар подршке се пребацио на публику у великим градовима широм Америке, па је „Јелоустон“ израстао у скоро свеопште прихваћени концепт „старомодне забаве“ коме се верује без обзира на званичну (али и личну, појединачну!) политику и нове вредности које она подржава. Културни феномен. Чудно је да „Јелоустон“ и, још више, управо окончана прва сезона другог „пренаставка“, мини-серија „1923“ (у којој претка савремених Датонових, једнако убитачног, архаичног патријарха игра Харисон Форд, а његову мушки борбену и сурову супругу Хелен Мирен због чега су обоје незванично проглашени геријатријским тандемом свих времена), није жигосана етикетом „трамповштина“ којом су дезавуисани бројни други слични покушаји повратка на стару, традиционалну и конзервативну Америку. Још је чудније што су и нови производи из „Тејлорверзума“, поменуте нове серије „Краљ Талсе“ и, још више, „Градоначелник Кингстауна“, крцате истим глорификацијама америчке каубојштине, насиља, осветништва, најбруталнијег неоноар реализма у представљању савремене Америке, а нису нападнуте чак ни од стране стално дежурних заштитника либералних глобалистичких вредности потпуно супротних назора од свега поменутог.

1923. (Фото: ИМДБ)

 Добро, „Јелоустон“ за пет година постојања није номинован ни за једну најзначајнију годишњу телевизијску награду „Еми“, па је с те стране означен као безначајан продукт превазиђених времена и вредности које је најбоље игнорисати. Само су пре две године за ову награду били номиновани сценографија и уметнички директор и то је све. А што се тиче друге једнако важне награде, „Златни глобус“, за пет година освојен је само један, ове године, глумачки, за Кевина Костнера. Објашњење аналитичара је да је „Јелоустон“ ипак на нижеразредном уметничком нивоу да би се уздигао до великих награда. Када се, међутим, погледа шта је све од политички коректних производа не само номиновано већ и награђивано, та опаска одмах пада у воду. „Јелоустон“ је са свим својим мањкавостима ремек-дело за већину њих.

На крају, цео ауторски опус Тејлора Шеридана можда смишљено, а вероватније сасвим спонтано, представља огледало данашњег политичког стања америчког друштва које се истовремено срчано бори и за своје старе вредности и против њих. Шеридан се овим потоњим приклонио страствено се борећи за права Индијанаца и њихово поштено представљање у производима индустрије забаве, али још више се истиче као један од најзначајнијих утицајних аутора који се залажу за још драстичнију доминацију снажних женских ликова. Заправо је предводник о оба ова питања. Његова визија модерно-старомодне Америке је заправо веома једноставна. То је свет каубоја и Индијанца који се сада и мрзе и воле, али и (свако из својих разлога) пате за старим добрим временима. То је и свет истовременог патријархата и матријархата у коме се клатно доминације у борби полова непрестано помера с једне на другу страну остављајући као последицу далеко ширу подлогу за насилне сукобе за заштиту и очување традиционалне породице једнако од спољних и унутрашњих непријатеља. Сви ти непомирљиви стереотипи америчког Запада у „Тејлорверзуму“ постоје паралелно, један уз другога и један против другога стварајући бизарни политички универзум помирљиве непомирљивости који је осуђен на управо такву вечну констелацију.

Владислав Панов

Извор: Печат

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *