Piše: Luka Kijačić
U vremenu dubokih društvenih podela i sve češćih sporova oko nacionalnog identiteta, Vidovdan ostaje jedna od najznačajnijih tačaka srpske istorijske i kulturne svesti. Šta danas predstavlja vidovdanska ideja, zbog čega je postala predmet političkih zloupotreba, kako obnoviti društveno poverenje i zašto srpski narod često osciluje između samoprecenjivanja i samoporicanja – neka su od pitanja o kojima smo razgovarali sa profesorom Filološkog fakulteta dr Milom Lomparom.
Profesor Lompar bio je gost na nedavno održanoj tribini u Kruševcu, uoči Vidovdana, na kojoj je zajedno sa dr Radomirom Baturanom govorio o kosovskom mitu, srpskoj tradiciji i kulturi. U razgovoru za Odjek, profesor Lompar, između ostalog, daje zanimljiv osvrt na trenutnu situaciju, otkrivajući šta bi veliki srpski pisci (poput Crnjanskog, Andrića i Njegoša) rekli o dešavanjima u zemlji i svetu.
– Vidovdanska ideja bila je prisutna u jednoj od težišnih tačaka srpske kulture – u kosovskoj tradiciji, koja je u velikoj meri odredila srpski kulturni obrazac. Posle dugog sazrevanja tokom 19. veka, ona je svoju obnovu, pa i najveći uspon, doživela uoči Prvog svetskog rata. Tada je, čini mi se, postignut jedan redak sklad u srpskoj kulturi: između inteligencije, ideala prosvećenosti i najširih narodnih slojeva, koji su u to vreme bili pretežno seljačko stanovništvo. Na izvestan način ostvaren je sklad koji je još 1807. godine nagovestio susret Karađorđa i Dositeja Obradovića u Beogradu – kaže profesor Milo Lompar.
Vukova i Dositejeva načela stvorila su veliki uspon naroda, države i činilaca nacionalnog života, objašnjava on:
– S jedne strane bio je Dositej – prosvećenost i evropska dimenzija naše kulture; s druge Karađorđe – herojska tradicija i istorijsko iskustvo srpskog naroda. Ta dva načela ponovo su se spojila pred Prvi svetski rat, što je predstavljalo veliki uspon naroda, države i svih činilaca nacionalnog života. To ne bi trebalo zanemariti. Kasnije je, međutim, vidovdanska ideja prošla kroz transformaciju koja joj nije donela dobro. Uostalom, njen najcelovitiji izraz dao je naš veliki helenista Miloš Đurić u znamenitom eseju „Vidovdanska etika“.
Između dva svetska rata, kako kaže, došlo je do promene izvornog sadržaja vidovdanskog koncepta:
– Između dva svetska rata, pre svega nastojanjem kralja Aleksandra, došlo je do svojevrsne promene izvornog sadržaja vidovdanskog koncepta. Pokušalo se da se on uskladi sa idejom integralnog jugoslovenstva, što je bilo teško održivo, pa i suštinski neodrživo. Posle Drugog svetskog rata kosovska tradicija našla se pod radikalnom ideološkom sumnjom. To je bio deo šireg procesa u kojem je srpska kultura prolazila kroz ideološku destrukciju. Posledice toga osećaju se i danas, naročito u delu nevladine i drugosrbijanske inteligencije, koja nastoji da komunističke obrasce prevede u jezik savremenih evropskih vrednosti.
Citarujući helenistu Miloša Đurića, Lompar kaže da je vidovdanska etika duboko saglasna sa evropskim vrednostima:
– Pri tome se zanemaruje jedna važna činjenica: vidovdanska etika, onako kako ju je definisao Miloš Đurić još pre Prvog svetskog rata, duboko je saglasna evropskim vrednostima. Ne interesima, nego vrednostima. To je razlika koju moramo stalno imati na umu. Zbog toga danas imamo dve krajnosti. S jedne strane postoji neodgovoran, retorički i površan odnos prema tradiciji i Vidovdanu, a s druge otvoreno poricanje osnovnog moralnog imperativa koji vidovdanska tradicija nosi.
Vidovdan kao predmet političkih zloupotreba
Na pitanje – zašto je Vidovdan postao predmet čestih političkih zloupotreba i manipulacija, profesor odgovara:
– Zato što predstavlja izuzetno snažan simbolički kapital. Kada posedujete simbol koji prepoznaju najširi slojevi stanovništva, bez obzira na obrazovanje ili intelektualne razlike, jasno je da će politika pokušati da ga upotrebi. Političari veoma dobro osećaju trag koji vodi ka njihovom osnovnom cilju – vlasti. Zato nastoje da simbolički kapital Vidovdana prilagode sopstvenim političkim potrebama, svom vremenu i svom interesu.
Dodaje i da veliki problem predstavlja kada se opštenarodni simbol svede na jednu političku stranku i pojedinca:
– Problem nastaje kada se jedan opštenarodni simbol svede na jednu političku stranku, a zatim i na jednog čoveka. Tada se koncept kojim je narod vekovima živeo poistovećuje sa prolaznom političkom figurom. Nijedna ličnost, bez obzira na svoje kvalitete ili mane, ne može predstavljati celinu vidovdanskog zaveta.
Sistem partijske države i patnja za ugledom
Profesor Lompar smatra da je jedan od osnovnih problema današnjih političara težnja ka obnovi modela partijske države:
– To je, u suštini, stalni napor Srpske napredne stranke. Podsetiću da je između 1945. i 1990. godine osnovni oblik političkog poretka bila upravo partijska država – država koja je plen stranke. To je bio klasičan oblik komunističkog vladanja. Ovde nije reč o komunizmu kao ideologiji, već o strukturi vlasti u kojoj se obnavlja isti obrazac: da je država podređena partiji i da praktično nema javnog života izvan horizonta koji ona određuje.
Odluku da Svetosavsku nagradu u Kruševcu dobije Fondacija za narod i državu, čiji je osnivač SNS, kao i Vidovdanska nagrada koja je pripala Darku Glišiću, a koja se godinama unazad dodeljuje članovima i funkcionerima vladajuće partije, profesor ocenjuje kao kompromitovanje takvih priznanja:
– Na taj način kompromituju se i svetosavska i vidovdanska nagrada. Istovremeno, Srpska napredna stranka pati od ozbiljnog deficita javnog ugleda. Ugled se, međutim, ne može ni nametnuti ni kupiti. To je jedna posebna vrsta društvenog kapitala. Zato se pokušava da se njegov nedostatak makar prividno nadoknadi dodeljivanjem ovakvih priznanja.
Društveni sporazum kao izlaz iz višemesečne krize
Na pitanje kako vidi izlaz iz duboke društvene krize, profesor Lompar odgovara da jednostavno rešenje ne postoji. On smatra da je neophodno postići novu vrstu društvenog sporazuma u kojem će biti usklađena individualna prava sa istorijskim iskustvom i kulturnom tradicijom:
– Danas ljudi, u evropskom prostoru kojem pripadamo, imaju razvijenu svest o svojim individualnim pravima. Ali, istovremeno, ne može se zanemariti istorijsko nasleđe i tradicija. Potrebno je uspostaviti ravnotežu između ta dva načela.
Profesor objašnjava da bi to podrazumevalo svojevrsni povratak iskustvu srpske države pre jugoslovenskog perioda:
– Jugoslovensko iskustvo predstavljalo je istorijsku devijaciju našeg razvoja. Tu devijaciju trebalo bi zaobići i pokušati da se ponovo uspostavi prirodniji kontinuitet nacionalnog razvoja. Potrebno je vreme da srpski narod mentalno i psihološki preradi težak poraz koji je doživeo upravo unutar jugoslovenskog iskustva.
Profesor dalje ukazuje da savremeno društvo opterećuje izrazito materijalistička svest:
– Danas preovlađuje shvatanje da čovek postoji isključivo na vegetativnom i materijalnom nivou. Takva svest, preko dominantnih kulturnih obrazaca, često postaje šifra jedne kolaboracionističke i izdajničke politike.
Ipak, naglašava da bi obnova društva mogla da počne od jednog veoma jednostavnog načela:
– Za početak bih usvojio jedno pravilo: ni nacionalna, ni anacionalna, ni rodoljubiva, ni evropska politika ne sme da dozvoli krađu. To bi trebalo da bude polazna tačka. Tek kada krađa, nasilje i proizvoljnost budu onemogućeni, društvo može da se vrati u normalne okvire.
Srpski mentalitet između samoprecenjivanja i samoporicanja
Milo Lompar: Studentska lista mora da izazove „cunami efekat“ (VIDEO)
Govoreći o srpskom mentalitetu, profesor Lompar ocenjuje da je jedna od njegovih osnovnih osobina odsustvo stabilnih kulturnih standarda:
– Mi nemamo dovoljno čvrste standarde kulture, nemamo granice ispod kojih se ne ide. Umesto toga, neprestano oscilujemo između dve krajnosti. S jedne strane javlja se iracionalno samoprecenjivanje, koje povremeno poprima veoma izražene oblike. S druge strane, kao posledica takvih uspona, dolazi do još snažnijeg samoporicanja i samopotcenjivanja.
Profesor podseća da se takve oscilacije mogu pratiti i kroz istoriju:
– Posle velikih uspeha, poput 1918. godine, dolazilo je do preteranog samopouzdanja. Posle velikih poraza i raspada Jugoslavije početkom devedesetih usledilo je gotovo potpuno samoporicanje. Mi, zapravo, teško uspevamo da i pobede i poraze prihvatimo racionalno. Nedostaje nam sposobnost da trajemo u jednoj uravnoteženoj svesti o sebi.
Patrijarhalna kultura imala je jasna pravila
Profesor smatra da je srpska patrijarhalna kultura, uprkos svojim ograničenjima, uspevala da uspostavi čvrst sistem vrednosti:
– Dugim istorijskim trajanjem, tokom osmanskog perioda, patrijarhalna kultura kodifikovala je određene obrasce ponašanja. Oni su često bili strogi, ponekad i surovi, ali su predstavljali jasnu meru društvenog života. Znalo se preko kojih granica se ne prelazi.
Kao ilustraciju navodi jednostavnu rečenicu koju su stariji ljudi često izgovarali:
– Do skoro ste od starijih mogli da čujete samo: „To se, sine, ne radi.“ Nije bilo potrebe za dugim objašnjenjima. Sama ta rečenica predstavljala je zakon kulture. Onog trenutka kada počnete sve da objašnjavate, već ste u problemu. Jednostavno – to se ne radi.
Profesor ocenjuje da moderna kultura nije uspela da izgradi takvu vrstu opšteprihvaćenih normi:
– Patrijarhalna kultura se tokom 20. veka raspala, ali moderna kultura nije uspela da stvori sopstvene standarde koji bi postali trajna mera društvenog ponašanja.
Šta bi danas rekli naši veliki pisci?
Na pitanje kako bi današnju Srbiju videli najveći srpski pisci, profesor odgovara da bi svako od njih reagovao u skladu sa sopstvenim duhovnim iskustvom:
Luka Radonjić: Milo Lompar je u pravu povodom pravca režimske propagande
– Andrić bi rekao da je sve isto, samo što su turbane i kape zamenili neki drugi odevni predmeti. Crnjanski bi rekao da je, na neki način, talas uprostačivanja svesti ugrozio ideal koji čoveku lebdi pred očima, težeći da sve poravna i izjednači. Meša Selimović bi verovatno rekao nešto karakteristično za njegov pogled na svet – da je ono što predstavlja ljubav u životu na neki način zauvek izgubljeno.
Tu su i Desnica, Vuk Karadžić, ali i Njegoš:
– Vladan Desnica verovatno ne bi rekao ništa; posmatrao bi sve sa izvesnom ironijskom distancom. Ali bi, možda, dvojica tako visoko vrednovanih stvaralaca u našoj kulturi ponudila optimističniji odgovor. Vuk bi, na primer, rekao: „Ne da se, ali će se dati“, a Njegoš: „Odbrana je s životom skopčana, neka bude borba neprestana!“ – poručio je prof. dr Milo Lompar.
Izvor: Odjek.rs
