Piše: Milovan Urvan
Gdje su granice krivčinog prestupa bivšeg GST-a Milivoja Katnića, da li uopšte postoje, kakvo je njegovo učešće u stvarnju kriminalne organizacije i zloupotrebe služebnog položaja, što mu se stavlja na teret – to su pitanja na koje treba sudstvo i tužilaštvo da odgovori, razumije se s potpunim isključivanjem bilo kakve političke motivisanosti, na kakvu tipuju njegovi medijski i javni branitelji.
Po svemu sudeći, Katnić je već preduzeo mjere odbrane, servirajući javnosti putem pisma: uputstvo za postupanje; namijenjeno njegovim prijateljima i, mogućno, drugim zainteresovanim licima za njegov „slučaj“.
Sudeći po tugaljivim, prividno ispovijednim tonovima i nepristojnoj količini samosažaljenja Katnićeva depeša trebalo bi da računa i na afektiranje javnosti, što bi bilo požljeno zarad kreiranja bolje startne pozicije.
U pogledu igre na tugaljivost i sažaljenje Katnić nije dobro odigrao. Prosto to nije njegovom karkteru svojstveno. Ono po čemu će biti trajnije upamćen, imajući u vidu raznovrsne epizode njegovog javnog oglašavanja, svakako su role komedijaša, lakrdijaša, kakvima je uveseljavao javnost dok je bio suvereno zaštićen pozicijom GST-a i podržavan polugama političke moći.
U pogledu umoljavanja podrške od strane prijatelja i, mogućno, specijalno zainteresovanih lica za njegov „slučaj“, za sada ima određenog uspjeha, budući da se shodno njegovom uputstvu odreagovalo zahtjevom da se Katnić brani sa slobode, uz punu medicinsku podršku i drugu potrebnu zaštitu. To je zatraženo posebnom inicijativom Crnogorskog helsinškog odbora (CHO), a verfikovano potpisom bivšeg predsjednika Crne Gore Mila Đukanovića.
Bilo kako bilo, iz mnogo ljudskih i demokratskih razloga neophodno je omogućiti medicinsku podršku i zaštiti građaninu Milivoju Katniću. Ali o tome neka se staraju nadležne sudske i medicinske instance.
Mene nije ganulo ni najmanje njegovo tugaljivo pisamce, ali jeste pomalo začudilo to njegovo ne baš junačko držanje. Zarad toga, a i kako bi malo popravi stil i naraciju jedino bih, dobronamjerno, građaninu Katniću preporučio nešto od „zatvorske literature“ Borislava Pekića. Evo jedno mjesto i literarno i junačko:
„U zatvor nisam otišao dobljovoljno. Otišao sam zato što su me uhvatili. Uhvatili in flagranti u ՚kontrarevolucionarnoj delatnosti protiv naših naroda i narodnih vlasti, te rušenju državnog i ustavnog poretka FNRJ՚. U zatvor su me, dakle, silom odveli. To je istina. Ali dobrovoljno sam stvarao antidržavnu organizaciju. To je, takođe, istina.
No i ona je nepotpuna, jer u njoj ima izvesne ՚povesne՚ prinude. Na otpor me je primorao crveni teror (predratna sintagma za nešto u što ružičasta intelektualna elita nije verovala, pre nego što ga je doživela na svojoj koži, a potom mu podlegla, ili s njim, tu kožu da sačuva, zdušno sarađivala). […]
Ide li se uopšte u zatvor dobrovoljno? U načelu ne ide, kao ni u grob, no kako načelo nikada ne obuhvata celu stvarnost, u pojedinim se izuzecima može ići. U prvom se možete ubiti, u drugom hotimično počiniti nešto da bi u zatvor dospeli i odatle mučki maltertirali sanjive građanske savesti. Zimi je sirotinja išla u zatvor dobrovoljno da bi se zagrejala. (Kod nas podmukli trik nije palio, jer se zatvori nisu grejali.) Bez obzira na sezonu, mafijaši i borci za preporod čovečanstva idu ponekad u zatvor dobrovoljno da stupe u vezu s izolovonim sudeonicima iste pljačke ili iste progresivne ideje (što je, ponekad, takođe, isto).“ (Borislav Pekić, „Čemu dobrovoljni zatovor“ – Odmor od istorije)
Tekstovi objavljeni u kategoriji „Gledišta“ ne izražavaju nužno stav redakcije Žurnala
