„Српска заједница би хтела да Црква директно учествује, тачније да њени представници буду део званичне делегације. Међутим, представници Епархије рашко-призренске не би хтели да буду у званичној делегацији, већ да имају директне контакте са техничким тимом Мирослава Лајчака“
Питање положаја Српске православне цркве, односно Епархије рашко-призренске (ЕРП) на Косову, тема је о којој се у преговорима Београд-Приштина не говори много, али тешко да би и један договор био прихваћен, ако би СПЦ била оштро против њега.
Убрзо након састанка петорке са Запада и Александра Вучића, из Цркве су стигле речи да је познат, јасан и недвосмислен став да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Србије и да је његово очување у границама Србије уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за државу.
Радио Слободна Европа је објавио текст француско-немачког предлога о КиМ наводећи да се у њему предвиђа и „формализовање статуса СПЦ на Косову и пружање снажног нивоа заштите српском верском и културном наслеђу и верским објектима, у складу са постојећим европским моделима.“
Милица Андрић Ракић из невладине организације Нове друштвене иницијативе из Косовске Митровице, сматра да се у том предлогу ради више о начелној идеји, да је много тога још отворено и да се очекује од обе стране допринесу конкретизацији ових питања.
„По ономе што је изјавила Вљоса Османи, знамо да су о делу текста који се тиче права СПЦ и права српске мањине, они затражили додатна објашњења. За Владу Косова то су алармантне линије.“
Милица Ракић Андрић претпоставља да је француско-немачки предлог, у овом аспекту, сличан Вашингтонском споразуму, па би се Влада Косова позвала да испоштује сопствене одлуке и одлуке својих судова.
„Монаштво СПЦ се често жали да нису све одредбе анекса пет Ахтисаријевог плана, који се односи на верске слободе, заиста инкорпориране у Закон о верским слободама, па се можда то види и као добра прилика да се Закон измени амандманима“, каже Ракић Андрић.
Према њеним речима, оптимистичнији сценарио би подразумевао већу самоуправу у областима специјалних заштићених зона, које се налазе углавном око српских манастира, али о томе се много не говори.
С друге стране, међународна заједница несумњиво види положај СПЦ као битну тему о чему сведоче сусрети патријарха Порфирија са специјалним изаслаником британског премијера за Западни Балкан Стјуартом Пичом, специјалним представником ЕУ за дијалог између Београда и Приштине Метјуом Палмером и са специјалним представником ЕУ за дијалог између Београда и Приштине Мирославом Лајчаком.
У јуну прошле године, НВО Нова друштвена иницијатива објавила је истраживање „Нова јабука раздора: СПЦ у дијалогу о нормализацији“, чија је ауторка Милица Ракић Андрић, а у коме се бави вероватноћом укључивања питања статуса СПЦ у дијалог о нормализацији односа Београда и Приштине, прихватљивошћу различитих модела евентуалног учешћа представника Цркве и важношћу укључивања Цркве за прихватљивост споразума у српској јавности.
„За ширу заједницу у Србији, али посебно за српску заједницу на Косову, важно је да СПЦ буде део свеобухватног споразума о нормализацији“, каже Андрић Ракић.
„Епархија рашко-призренска има јако упориште у заједници и њен утицај на то како ће се гледати на споразум је велик“, додаје она.
У том смислу, да би споразум био прихваћен у Србији, важно је да Црква на неки начин у њему учествује. С друге стране, за косовске власти је тако нешто тешко прихватљиво и та је тема мање популарна чак и од формирања ЗСО.
„У том случају би било јаког отпора тренутне Владе Косова која иначе делегитимизује захтеве српске заједнице, говорећи или да су то захтеви званичног Београда или да Русија хоће тако да утиче на регион. Углавном се ниједан од захтева српске заједнице не прихвата.“
На који начин се види могуће учествовање Цркве у преговорима?
„Српска заједница би хтела да Црква директно учествује, тачније да њени представници буду део званичне делегације. Међутим, представници ЕРП и они блиски њима, сматрају да треба да се одржи јасна разлика између црквене и световне власти, што значи да они не би хтели да буду у званичној делегацији, већ да имају директне контакте са техничким тимом Мирослава Лајчека.“
Трећи вид би подразумевао неукључивање Цркве у преговоре, што је прихватљиво једном делу албанске јавности.
У закључку поменутог истраживања се наводи: „Званични политички представници Срба на Косову су више пута у блиској прошлости виђени као недорасли кризним ситуацијама, неуједињени, несамостални али и отуђени од заједнице, због чега њихове гаранције за евентуални споразум не носе довољно тежине. Међутим репутација СПЦ у косовској јавности може допринети да идеја укључивања њених представника у преговоре, на било који начин створи нову непремостиву препреку у преговорима (…) без обзира на који начин СПЦ употреби свој утицај, ради се о актеру ког је немогуће заобићи.“
Јелена Јоргачевић
Извор: Време
