И поред мишљења да су левица и десница једнаки лопови, десница је увек била неупоредиво гора. Нико нас није растужио више од патриота који се хватају за срце када се свира химна. Зато ни Туђманов ХДЗ 1999. ни Санадеров 2011. нису заслужили да изгубе власт онолико колико је то заслужио ХДЗ Андреја Пленковића 2024. Али да ли је то разлог да се бацимо у загрљај Зорану Милановићу? Нико се у Хрватској никада није тако добро припремио за изборе као Андреј Пленковић. Ко год је у последњих шест месеци пријавио да га нема, да је гола сиротиња, лекари, судије, учитељи, пензионери, Пленковић би их назвао кажипрстом. „Дођи да ти чича нешто да.“ Застајао би са неколико крупних новчаница изнад џепа онога који је дошао да га моли и сугестивним гласом га питао: „Реци ми, за кога ћеш онда да гласаш? „За ХДЗ“, шапутао би послушно, немирно зурећи у врх ципела. „Добар дечко“, похвалио би га Пленковић, потапшао по тикви и гурнуо му паре.
За још један премијерски мандат није пожалио што је посегнуо у државну касу препуну добрим економским приликама. Да би умирио све бунтовнике, делио је новац као пијаница тамбурашима. И очигледно је био задовољан колико је паметан, лукав, како је све пажљиво испланирао. Израз Пленковићевог лица откривао је човека за којег је све цветало у љубави. Који је живео најбоље дане свог живота у срећној вези са самим собом. Недавно је дошао на конгрес Европске народне партије у Букурешту, насмејан и пун самопоуздања, и са говорнице се хвалио да поуздано побеђује на изборима, а Урсула фон дер Лајен, која га обожава као девојку, скочила је са њена столица сузних очију и одушевљено му аплаудирала.
И да, још један детаљ, веома важан за тријумф: француски борбени авиони Рафал. Полован, али у добром стању, гаражиран, први власник. Пленковић је купио моћне ратне машине како би свима, а посебно Александру Вучићу, показао ко је регионална војна сила и, што је још важније, да би застрашио опозицију у Хрватској. Домаћи издајници тзв. Долазак првих шест црнаца наоружаних ракетама и митраљезима великог калибра био је стога темпиран пред изборе, да највећом могућом брзином пролете кроз наш ваздушни простор и направе заглушујући хук горе у плаветнилу, а грађани доле на бирачких мјеста да у чуду размишљају: „Ма јеби се слика, ХДЗ пробија звучну баријеру!“
Пленковићева побједа је до прије неколико дана дјеловала извјесно, као кад су колеге ловци Тита довели медвједа у кавез да га одстријели. Све је деловало туробно предвидљиво до прошлог петка, када се догодио Милановић
Укратко, у целој овој ствари није било изненађења. ХДЗ је убедљиво водио у свим предизборним анкетама. Чак и оне ретке ненамештене. Његова конкуренција је била прегршт јада. Анализе су биле немилосрдне, и ако би се цела хетерогена опозициона гомила ујединила, када би се неким невероватним чудом формирао широк фронт левичара, пацифиста, атеиста и оних који су забринути за климатске промене, са десничарима, усташама, аниваксерима и хомофобима, Пленковић би их опет згазио. Његова победа је била извесна, можда, као када су колеге ловци довели медведа у кавезу другом Титу да га одстрели. Бар је тако изгледало, туробно предвидљиво и неузбудљиво до петка поподне, када се догодио Зоран Милановић. Стао је пред микрофоне и обрушио се, што је речено, као Максим поделом, неумерено и дивље, по свом обичају, низом духовитих и духовитих увреда на рачун владајуће странке и њеног вољеног лидера. Милановићево је председничко право да одреди датум избора, а он је то подло искористио да их одреди раније, већ средином следећег месеца, пре него што француски авиони стигну у Хрватску, а одлучио је и да то буде среда 17. , да обесхрабри херцеговачку хаџевску глад која би аутобусима долазила преко границе на гласање.
Суд Уставног суда
Ипак, најснажнији ударац, експлозија атомске бомбе и преплављујућа, заслепљујућа бјелина од које је Андреј Пленковић и даље ошамућен, четири дана касније била је Милановићева најава да ће му се лично супротставити и одузети му премијерско мјесто.
Тешко што је рекао, ХДЗ је упао у предизборне анкете.
Цео викенд у Хрватској био је хаос. Чланови и симпатизери владајуће партије борили су се да остану у победничком расположењу, али се иза њихових грчевитих осмеха видело да пролазе кроз агонију. Покушавали су да се ругају Милановићевој амбицији, али је све деловало усиљено, јадно и хромо. Истовремено, појавили су се правни стручњаци који су, мора се признати, прилично убедљиво протумачили да председник не може да учествује на изборима. Сви су са нестрпљењем чекали шта ће Уставни суд рећи о овом невиђеном случају, иако се знало шта ће рећи. Када не зна шта да ради, а сиротиња најчешће не зна, председник Уставног суда Мирослав Шепаровић чини како му Андреј Пленковић наређује. Милановићу је очекивано забрањено да се кандидује. Још очекиваније, боли га због те забране. До седамнаестог априла наставиће да обилази земљу и потпуно слободно назива хадезеовце глупима, гангстерима, неписменим, малоумним, поквареним, шта год му падне на памет, а машта му је неисцрпна у таквим паганским стварима, и у крај би лако могао да успе. Његово име неће бити на гласачком листићу, али ће грађани знати која је његова листа. Они ће гласати за баук који ће невидљиво лебдети над изборима.
Пленковић је купио моћне, додуше половне француске борбене авионе да свима, а посебно Александру Вучићу, покаже ко је регионална војна сила и, што је још важније, да застраши опозицију у Хрватској. Домаћи издајници тзв
Сасвим је могуће да ће овај баук поново бити наш премијер, али многи од нас нису сигурни да ли треба да се радујемо томе. С једне стране, Андреј Пленковић је после осам година постао потпуно неподношљив. Само одвратно. Дрскост којом је у низу афера штитио злочинце, истовремено слабећи снаге реда и мира, постављајући на високе државне функције срамне ниткове који су и раније требали да буду у затвору, има за последицу да овде све више људи краде. него икад. Ни Туђманов ХДЗ 1999. ни Санадеров ХДЗ 2011. нису заслужили да изгубе власт колико је то учинио ХДЗ Андреја Пленковића у пролеће 2024. године.
Али да ли је то разлог да се на другој страни бацимо у загрљај Зорану Милановићу? И он и његове колеге из Есдепеа, мора се рећи, неупоредиво су поштенији. И поред већинског мишљења да су и на левици и на десници једнаки насилници, десница је увек била неупоредиво гора. Нико нас овде није учинио јаднијим од родољуба који се хватају за срце када се свира химна.
Другачија је невоља са Милановићем. За четири године колико је био предсједник, у страној штампи хваљен је само у неким листовима под контролом Владимира Владимировича Путина, а највећи дипломатски подвиг био му је роштиљ у Лакташима. Искрено, радије бих завукао руку у хидрауличну пресу велике снаге, него поново гласао за идиота који је јео печена џигерица са Милорадом Додиком.
Анте Томић
Извор: Радар
