У глобалној стратешкој игри између Римленда који предводе САД и Хартленда који предводи руско-кинеска осовина, назиру се озбиљни проблеми и прве пукотине у америчком табору
У глобалној борби између евроазијске „континенталне масе“ (Heartland) и „обода“ (Rimland) који предводе САД предстоје многи проблеми…
Током недавне посете Лисабону и Паризу, чуо сам много расправа о америчком вођству. То ме је подсетило на наводне речи Махатме Гандија када су га питали за став о западној цивилизацији – казао је да би то била „врло добра идеја”. Исто се осећам кад размишљам о америчком лидерству: била би то заиста добра идеја.
То је гледиште за које ми делује да је широко присутно у оквирима европске политичке елите, иако ће се ретко ко од европских лидера усудити да то отворено каже.
Кључни састојак предводништва (лидерства) јесте способност да се други мотивишу за кретање ка заједничком одредишту. Али куда би то заправо САД хтеле да их прате њихови савезници? Добар одговор на ово питање може се пронаћи у извештају Глобални трендови за 2040. (Global Trends 2040) Националног обавештајног савета, који назначава пет сценарија за наредних 17 година.
Најпожељнији сценарио је „ренесанса демократија” према којем САД предводе оно што је некада означавано као „слободни свет”. Али су вредна пажње и одредишта ка којима су усмерени остали сценарији – она које би требало избећи:
1. Према сценарију „свет у инерцији”, Кина је предводник, али није глобално доминантна држава.
2. У „Такмичарској коегзистенцији” САД и Кина просперирају и такмиче се за предводништво у свету који је подељен на два дела.
3. „Одвојени положаји“ је сценарио света у којем је глобализација доживела слом, те настају економски и безбедносни блокови како би заштитили државе од нарастајућих претњи.
4. „Трагедија и моблизација“ приказује сценарио у којем долази до револуционарне промене одоздо услед разарајућих последица глобалне кризе животне средине.
Запрепашћујући исход
Оно што ми делује запрепашћујуће јесте да се, свега две године пошто је документ објављен, већ налазимо у трећем сценарију:
Ривалство између САД и Кине и други међудржавни односи усмерени су према такмичењу за тржишта, ресурсе и репутацију… Све јача узајамна економска зависност умањује ризик да велике силе крену путем оружаног сукоба; многе од њих су укључене у операције остваривања утицаја, такмичарску шпијунажу и сајбер нападе, који им омогућују да остваре своје циљеве без ризика од избијања разорног рата”.
Кључни безбедносни изазов јесте како спречити да геополитичка трка између САД и Кине поткопа економску сарадњу од које зависе просперитет и глобална економија.
Постоји ризик по дугорочну стабилност због растућих климатских изазова који се игноришу у корист краткорочних економских добитака: технолошке и економске иновације навеле су лидере да поверују како могу престати са доношењем тешких одлука у вези са климатским променама.
Многи Европљани имају непријатан осећај да су притиснути између две суперсиле у новом хладном рату. Знају да би једним делом за ово требало окривити Кину. Али виде и САД као једнако великог кривца.
На први поглед, наравно, трансатлантски савез предвођен САД далеко је боље од очекиваног одговорио на изазове које је поставила руска инвазија на Украјину прошле године. Проблем је оно што бисмо могли назвати „геополитички закон моћи” што значи да допринос 38 држава које подржавају украјински ратни напор није сразмерно распоређен у складу са законом моћи. Грубо речено, постоји један врло велики донатор и мноштво мањих. Тај врло велики донатор су наравно САД.
Према недавно сакупљеним подацима и билатералним обавезама које је објавио Пратилац подршке Украјини (Ukraine Support Tracker) разни облици америчке помоћи Украјини (финансијске, хуманитарне и војне) су седам пута већи од наредне државе на списку – Велике Британије. Америчка помоћ је 15 одсто виша од укупне помоћи коју су определиле све чланице и институције ЕУ. Америчка помоћ је 45 одсто већа од свих других набројаних држава заједно. Другим речима, САД заправо не предводе само НАТО већ и већу, неформалну коалицију проукрајинских држава.
Разлог због чега ово представља проблем – насупрот томе да је уобичајено својство америчког вођства – јесте што претвара сваки спољнополитички напор који предводе САД у нешто што је изузетно осетљиво на расположење америчких бирача. А њихово опредељење је непоуздано, посебно када осећају да се гомила држава гребе о Ујка Сема. Готово 60 година од објављивања Проблематичног партнерства Хенрија Кисинџера, проблем да амерички партнери плаћају несразмерно мали износ трошкова одбране Европе и даље је присутан.
Сада, петнаест месеци од када је почео рат у Украјини, америчко јавно мњење и даље је постојано (у подршци Украјини). Према недавном истраживању јавног мњења агенције Харвард Харис, свега 23 одсто испитаника мисли да је влада председника Џозефа Бајдена урадила „превише” како би се супротставила Русији у Украјини. Свега 15 одсто Американаца мисли да Бајденова администрација води превише „тврду” политику према Кини. Али историја нас учи да ови проценти могу да се промене јако брзо, посебно уколико економско стање постане горе или како се приближавају председнички избори.
Америчко вођство
То нас доводи до питања о америчком економском вођству. Све док америчка економија ради боље од економија њених савезника и ривала, Вашингтон може себи приуштити да предводи на начин на који то сада чини у Украјини. Опет, на површини, ствари делују добро. Економист, на пример, верује да САД „добро стоје” и да се приближава „кинески врхунац”.
Али када се погледа детаљније, слика уопште не делује толико ружичасто. Пре свега, како нас је политичка класа подсетила недавним надметањем ко ће први трепнути током преговора о горњој граници америчког дуга, јавне финансије САД крећу се неодрживом путањом.
Пројекције предвиђају да ће федерални дефицит досећи пет одсто бруто друштвеног производа током наредних 10 година, односно да ће скочити на 7,3 одсто 2033. године. А путања ће вероватно бити још гора у односу на оно што предвиђа Конгресно буџетско одељење (Congressional Budget Office), пошто је током претходних 20 година обично подбацивало у проценама односа дуга и БДП-а.
Мишљења сам да ће ове бројке бити достигнуте пре него што се предвиђа. Очекује се да сервисирање дуговања буде већи издатак од трошкова одбране 2029. године. Чини ми се да ће се и то ипак десити раније. Историја империја које су више трошиле на интересе поверилаца него на националну безбедност није охрабрујућа.
Цена грешака
Американци такође плаћају високу цену тешких грешака у вођењу монетарне политике Федералних резерви, које су преспавале разбуктавање инфлације током 2021. и у првим месецима 2022. године. Инфлација сада опада, али не у оквирима циља ФЕД-а од два одсто. Чињеница да се наслови о годишњој стопи инфлације од четири одсто и базној инфлацији од 5,3 одсто тумаче као довољно добра вест да оправдавају паузу – која се у јавности брендира као „прескакање” – у повећавању референтне каматне стопе говори сама за себе. Кредибилитет Федералних резерви да циљају међугодишњу инфлацију на око 2 одсто је тешко нарушен.
Ниједан економиста не може у целости да објасни зашто монетарно стезање од 525 базних поена од почетка прошле године није имало већег ефекта. Снага тржишта рада и отпорност потрошача је запањујућа. Било је доступних 10,1 милион радних места у априлу, што је повећање са 9,7 милиона у марту, и далеко премашује 5,7 милиона незапослених Американаца тог месеца. Просечна сатница порасла је на 4,3 одсто у односу на исти месец претходне године.
Део објашњења јесте стални стимуланс који Бајденова администрација даје економији, а који је сада ребрендиран као „индустријска стратегија”. Према речима финансијског стручњака и коментатора Стива Ретнера „Америка пролази кроз бум изградње фабрика” уз трошкове градње у сектору индустријске производње који су у мају достигли 190 милијарди долара.
Ово је део онога што је опредељено из пакета од 1,2 хиљаде милијарди долара инфраструктурних субвенција, уз готово исти износ субвенција за „зелену технологију” и 39 милијарди субвенција за производњу полупроводника.
Са инфлацијом која пада и економијом која и даље буја захваљујући политици издашног државног уплива (big government) у коју су демократе последњи пут веровале када је Бајден био новоизабрани сенатор, могло би се очекивати да је расположење јавног мњења изузетно добро. Али ниједно добро дело неће проћи некажњено у овој незахвалној долини суза: Галупов индекс економског самопоуздања је тренутно на најнижем нивоу од фебруара 2007. године. Истина, са позитивним рејтингом од 42 одсто Џозеф Бајден стоји боље од Џимија Картера у истом периоду свог првог и јединог председничког мандата (маја 1979.) који је, према Галупу, у истом тренутку стајао на 29 одсто подршке. Али Бајден стоји горе од Џералда Форда и Џорџа Буша старијег – двојице председника који нису успели да се изборе за реизбор.
Да ли САД имају стратегију вођства? У колумни коју сам написао прошлог месеца, расправљао сам о говору који је саветник за националну безбедност Џејк Саливен одржао на Брукингсу, где је назначио пет корака „спољне политике за средњу класу” Бајденове администрације. Кључни део овог говора било је објашњење зашто нова америчка индустријска стратегија не представља претњу по америчке савезнике – зато што се и они охрабрују да следе амерички пример. Он такође указује да исто важи и за осигуравање америчког технолошког преимућства у односу на Кину „у малом простору ограђеном високом оградом”.
Званично, САД и ЕУ су на истој страни када је посреди умањење ризика који доносе њихове економске везе са Кином. Али иза кулиса, Европљани су сумњичави. Прво, они виде Закон о умањењу инфлације (Inflation Reduction Act) као политику „Америка на првом месту – Бајденово издање”. Друго, они знају да им Саливанова висока ограда онемогућује да се укључе у трку око вештачке интелигенције (изузев можда у области регулативе). Треће, забринути су због ненамераваних последица онога што се подводи под америчко технолошко ограничавање Кине.
Непостојеће отопљавање
Нико од мојих саговорника у Европи не очекује много од акутелног настојања Вашингтона за „отопљавање” новог хладног рата са Кином (као што се изразио Бајден на састанку групе Г7 у Хирошими у Јапану прошлог месеца). Наравно, Саливан се недавно сусрео са Ванг Јием, водећим кинеским дипломатом у Бечу. Осим тога, шеф ЦИА-е Вилијам Барнс тајно је посетио Пекинг како би се сусрео са својим кинеским колегама обавештајцима. И наравно, државни секретар Ентони Блинкен имао је низ састанака у Пекингу овога викенда – иако у тренутку писања овога текста још увек није било јасно са киме (састао се и са председником Сијем, којег је само неколико сати након тога председник Бајден назвао диктатором, што је довело до демарша кинеске стране урученог америчком амбасадору у Пекингу; прим. НС).
Но, кинески министар одбране Ли Шангфу демонстративно је одбио да разговара са америчким супарником Лојдом Остином на дијалогу уприличеном у хотелу Шангри-Ла у Сингапуру пре две недеље. У говору на овом догађају Остин је упозорио да ће сукоб око Тајвана бити „разарајући […] и утицати на глобалну економију на начине које није могуће ни замислити”, те изнова позвао на повећање комуникације између војски две суперсиле.
Али Ли Шангфу – који је још увек под америчким санкцијама уведеним 2018. године – није био заинтересован. Његов говор у хотелу Шангри-Ла био је запањујуће ратоборан и жестоко критичан ка САД („’неке земље’ које се „вољно мешају у унутрашње ствари и послове других земаља – и често прибегавају унилатералним санкцијама”). Кључни цитат: „Када нас пријатељи посете, ми их дочекамо с добрим вином. Када дођу шакали или вукови, дочекамо их с пушкама”. Толико о отопљавању.
Једини логичан закључак јесте да америчка пословна заједница напусти Кину – не само да раде на смањењу ризика већ да „распаре” своје пословање од Кине. Не постоји други начин да се протумачи прошлонедељна објава гиганта инвестиционог капитала Секвоје (Sequoia) у којој је најављено да ће пословне операције поделити на три ентитета: у САД, Хонг Шан у Кини и Пик Екс-Ве Партнерс у Индији. Када је ривалска инвестициона фирма „Андресен Хоровиц” (Andreessen Horowitz) објавила да ће јој приоритетно бити улагање у „амерички динамизам” те да ће деловати у складу са „националним интересом”, могло се уочити у ком се смеру ствари одвијају.
Проблем за америчке савезнике из Европе и Азије јесте да је распаривање економије од Кине изузетно тешко извести. Само размислите о огромним инвестицијама које су европски произвођачи аутомобила уложили у кинеске фабрике електричних возила. (На шта сам указао у тексту пре две недеље.)
Добро питање које би се могло поставити о америчком вођству јесте: ко га не следи? Карта тридесет осам проукрајинских држава или оних које су мање-више вољне да помогну изгледа добро познато: то су у суштини Северна Америка, Западна Европа, Јапан, Аутралија и Нови Зеланд. Појмовником геополитике који су прошлог века разрадили Халфорд Џ. Макиндер и Николас Џ. Спајкмен ово је Римленд – супротстављен пространом евроазијском Хартленду који се протеже од крвљу натопљених бојних поља око Дњепра до сада мирних и малодушних улица Хонг Конга; од затворских колонија источно од Москве и радних логора у Синкјангу, до губилишта у Техерану. (Мој колега колумниста Блумберга, Хал Брандс, проницљиво је пре две године уочио поновну релевантност Макиндера.)
Упозорење З. Бжежинског
„Осовина зла“ (Axis of Evil) из 2002. године – Иран, Ирак и Северна Кореја – била је фикција писца говора. „Осовина зловољних” (Axis of Ill Will) из 2023. је реалност. Саветник за националну безбедност Џимија Картера – Збигњев Бжежински – није био Кисинџер, али је био прилично добар. У Великој шаховској табли (1997) упозоравао нас је:
Потенцијално најопаснији сценарио била би велика коалиција Кине, Русије и можда Ирана, „антихегемонистичка” коалиција уједињена не идеологијом – већ заједничким незадовољством. Она би по величини и домашају подсећала на изазов који је некад представљао кинеско-совјетски блок, иако би овога пута Кина вероватно била предводник, а Русија пратилац. Избегавање ове могућности, колико год она била мало вероватна, захтеваће од САД испољавање геополитичке вештине на западном, источном и јужном ободу Евроазије истовремено.
Многим земљама широм света упадљив је изостанак те вештине. Све више њих је стога несклоно да прати америчко вођство. Џеред Коен, некада запослен у Гуглу, а сада у Голман Саксу – управо је објавио изванредан есеј Успон геополитички превртљивих држава. (моја верзија коју сам представио на конференцији Милкеновог института прошлог месеца користи појам „полиаморски хладни рат”) у којем уочава четири различите категорије:
1. Државе које имају конкурентску предност у критичним сегментима глобалног ланца снабдевања попут Индије, Бразила, Марока, Чилеа и Гајане.
2. Државе које имају изузетно погодан положај за измештање производње [3] као што су Вијетнам, Мексико и Канада.
3. Државе са непропорционално великом количином капитала и спремности да га улажу у различите делове света, међу којима су Заливске земље, Норвешка и Сингапур.
4. Државе са развијеном економијом чији лидери имају глобалне визије које су спремни да следе уз извесна ограничења (међу њима су Немачка, Француска и Јужна Кореја).
Током Хладног рата, државе као што су Индија или Југославија су се самопрогласиле несврстаним, односно државама које не полажу лојалност ни САД ни Совјетском Савезу. Данашње превртљиве државе, Коен указује, „често ће одабирати стратегију мултивекторског приступа (multi-alignment), што их чини још важнијим– и понекад још више непредвидивим – играчима”.
Расцепљеност Европе
Покушао сам да размотрим ове идеје у Паризу у разговорима са, између осталих, двојицом саветника француског председника Емануела Макрона. Уколико претпоставимо да дође до рата између САД и Кине у вези са Тајваном, питао сам, на кога би Вашингтон могао да се ослони? „Јапан, Велика Британија, Аустралија. Можда Канада. То је то”, био је један од одговора.
Још више ме је запрепастио песимизам око Украјине. „Уколико Трамп победи у новембру наредне године”, усудио сам се да кажем, „Зеленском се црно пише”. „Црно му се пише шта год да се деси”, одговорио је један од саговорника. „Украјина не може да поврати црноморску обалу коју је изгубила” – такозвани копнени мост до Крима – „Тако да је рат ефективно завршен и Путин је победио.”
Овакви разговори разоткрили су расцепљеност Европе између добро познатих безбедносних интереса трансатлантског савеза и сопствених економских интереса који једва да се преклапају са америчким. А уколико мислите да је Париз непоуздан, позивам вас да посетите Берлин. Тамо ћете брзо увидети да Немачка – која је сада ушла у рецесију и у којој Алтернатива за Немачку, према недавном истраживању агенције ЈуГов (YouGov) ужива поверење рекордних 20 процената бирача – губи стрпљење не само у вези са ратом у Украјини, већ у и вези са транзицијом према зеленој енергији.
Недавно истраживање јавног мњења је знаковито. Анкета Европског савеза за спољне послове о спољној политици обухватила је питање Европљанима о томе како би њихова земља требало да одговори на потенцијални рат између САД и Кине око Тајвана. Неких 60 одсто Немаца одабрало је неутралност, док је свега 23 одсто било за то да Немачка подржи САД. А уколико Кина отворено отпочне са испорукама муниције и наоружања Русији? Свега 37 одсто Немаца би подржало увођење санкција Кини.
А што се тиче климатских промена, јасно је да је на делу принцип светог Августина: „Господе, дај ми чедност и уздржаност – само не сада”. Око три четвртине Европљана жели да њихове земље саде више дрвећа или да им се плате субвенције да њихови домови постану енергетски ефикаснији, према новом истраживању јавног мњења агенције ЈуГов у седам земаља ЕУ. Али свега око 20 одсто Немаца су вољни да пређу на електрична возила или да подрже забрану продаје аутомобила са моторима на бензин или дизел.
Америчко вођство било би заиста добра идеја. Путовање у Европу поткопава вашу веру у њега. Делимично, наравно, то је због тањег кредибилитета Регановог „светлећег града на гори” као узора – што је разумљиво уколико се узме у обзир да бивши председник Трамп по свој прилици мора да освоји реизбор како би избегао одлазак у затвор.
Но, на делу је нешто од много веће важности. САД су данас неупитни лидер Спајкмановог Римленда насупрот Хартленду, као што су то биле и педесетих година прошлог века. Али Римленд се некако истањио у односу на оно што је у то време био… А сада се у њему појављују и прве забрињавајуће напрслине.
Нил Фергусон
Превод: М. М. Милојевић/Нови Стандард
Извор: Блумберг
