Пише: Милан Милошевић
У Мандалеју и оближњем Сагаингу, у недељу се температура пела до 39 степени Целзијуса.
“Сада са сваким налетом ветра, мирис мртвих тела испуњава ваздух”, рекао је за Ал Џазиру становник Сагаинга Тар Нге, прегледајући у недељу рушевине и понављајући како је изгубио наду да ће пронаћи свог сина живог.
Два дана раније, у петак 28. марта 2025. у 12 сати, 50 минута и 54 секунде, Мјанмар је погодила катастрофа. То је био земљотрес јачине 7,7 степени Рихтерове скале с епицентром у Сагаингу, граду од 70.000 становника двадесетак километара удаљеном од Мандалеја, другог по величини града у Мјанмару, у чијој широј зони живи 1,7 милиона становника. Само 12 минута касније, уследио је накнадни потрес од 6,7 степени, а затим још око 70 накнадних потреса. Жариште земљотреса је релативно плитко, око 10 километара, што је вероватно увећало разорну моћ потреса.
Да ли је кључ за мир у Појасу Газе судбина вође Хамаса Јахје Синвара?
“Вол стрит џорнал” је, позивајући се на владајућу војну хунту, пренео да је број жртава у Мјанмару достигао 2028, а повређено је више од 3400 људи. Смртни случајеви су пријављени у десетак градова. Процене жртава у руралним областима и у областима ратних сукоба које не контролише војска остале су оскудне. А и сам град Сагеинг, епицентар земљотреса, пре неколико месеци био је мета владиних ваздушних напада и поприште тешких борби између побуњеника и војске од којих су бежале хиљаде људи.
У заједничкој петочасовној спасилачкој операцији коју су извели кинески, руски и локални тимови, једна жена је спасена након 60 сати проведених испод рушевина хотела “Велики зид” у Мандалеју.
Осморо деце и троје наставника из средње школе Миат Сунг у граду Сагаинг неколико је дана након потреса и даље било заробљено у рушевинама школе. Један спасилац је испричао дописнику Би-Би-Сија да је малезијски спасилачки тим успео да извуче директора, али да је преовлађивао осећај неизвесности. Спасиоци су последњих дана чули вапаје за помоћ, али тог дана више нису чули ни један једини глас, па нису били сигурни да ли су деца жива…
У Тајланду, спасилачке екипе користе дизалице и псе трагаче у потрази за 76 људи за које се верује да су затрпани под рушевинама небодера. Спасиоци нису одустајали ни након уобичајеног временског оквира од 72 сата за проналажење живих људи јер су у Турској неки људи преживели и после недељу дана проведених испод рушевина….
Мјанмар, уклесан између четири тектонске плоче
Епицентар тог земљотреса био је на 1400 километара дугој главној геолошкој раседној линији између индијске и бурманске плоче, која пресеца Мјанмар, уклесан између четири тектонске плоче (индијске, евроазијске, сунданске и бурманске). Хималаји су настали сударом индијске плоче са евроазијском плочом, а и цунами 2004. био је резултат померања индијске плоче испод микроплоче Бурме.
Шенгђи Веи, главни истраживач у сингапурској опсерваторији, који истражује сеизмичку опасност у Мјанмару већ 10 година, изјавио је за Си-Ен-Ен да овај земљотрес дуж раседа Сагаинг није био неочекиван. Највећи земљотрес магнитуде 8,2 степена Рихтерове скале догодио се у Мјанмару 23. марта 1839. године и уништио бившу престоницу Аву. Хронике су забележиле веома снажан земљотрес и 1912. године, а као један од најсмртоноснијих запамћен је земљотрес од 7,4 до 8 степени у Багу, на југу Мјанмара, 1930. који је усмртио 7000 људи. “На основу историјских студија, као и савремених геофизичких истраживања, знали смо да ће се ово место, овај сегмент раседа, вероватно распукнути у блиској будућности”, рекао је Веи и додао да је о ризику обавестио Владу Мјанмара и локалне научнике.
Др Рожер Мејсон, почасни истраживач Британског геолошког института, објашњава да циљ пројектовање зграда које могу да одоле земљотресима није да се спрече сва оштећења – што би било немогуће – већ да се контролише где ће у згради да дође до оштећења. Штета је дозвољена, али мора се спречити урушавање. А фотографије које долазе из Мјанмара показују случајеве потпуног урушавања, што доказује да та здања нису изграђена у складу са принципима отпорности на земљотресе.
Сјај и беда Мандалеја
Спасилачки тимови из Мандалеја нису могли одмах да дођу до Сагаинга јер се срушио оближњи мост Ава, изграђен пре скоро 90 година, за време британске колонијалне владавине. Стигли су с даном закашњења, тек након што је други мост Јаданабон на реци Иравади поново отворен.
Влада Мјанмара је саопштила да је срушено најмање 2970 стамбених зграда, да су читави блокови или тешко оштећени или уништени, да је срушено 150 верских објеката, да је 30 путева прекинуто или напросто згужвано, те да је седам мостова тешко оштећено или уништено. Исламска заједница у Мјанмару процењује да је скоро 300 људи погинуло када се срушило више од 50 џамија током молитве петком. Најмање 10 особа је страдало када се срушила џамија у Мандалеју. Оштећено је 670 будистичких манастира и 290 пагода.
У већем делу земље прекинута је електрична мрежа. Чак и у Јангону, највећем граду Мјанмара, људи три дана нису имали струју ни воду. У Тајланду је извесно време био обустављен железнички саобраћај и вожња метроа. Телефонске и интернет везе су на много места биле у прекиду, а мобилни телефони једва да су радили.
АМ радио се бори да задржи своје место на командним таблама аутомобила
Геофизичар из америчког Националног центра за информације о земљотресима Вилијам Јек упоредио је земљотрес у Мјанмару са веома разорним потресом јачине 7,8 степени који је 2023. године погодио централну Турску и западну Сирију, те убио више од 53.000 људи. Претпоставио је да је штета која је тамо настала након година нерегулисане изградње, вероватно слична штети настој у градовима у централном Мјанмару, па и у Мандалеју.
Последице зависе од густине насељености, квалитета градње и времена када се земља затресе.
Др Ребека Бел, која проучава тектонику на Империјал колеџу у Лондону, запажа да су се посебно осетљивим на земљотресе показале високе зграде од армираног бетона које су грађене дуж поплавне равнице реке Ајервади, која делом свог тока прати расед Сагаинг. Клизишта дуж њених падина и течност на њеним обалама можда су повећала ефекте сеизмичког потреса. То је новоградња Мандалеја, у коме је становништво удвостручено са око 500.000 1980. на милион у 2008. А оно што је паду склоно, срушило се у претходним трагедијама.
Тај град, основан по жељи тадашњег владара краља Миндона 13. фебруара 1857. као краљевска престоница у подножју брда Мандалеј, током британске колонијалне владавине био је главни град Горње Бурме. Британци су за своја седишта бирали места погодна за живот.
Орвел у Бурманским данима помиње како његов јунак носи пасо (бурманску ношњу) од мандалејске свиле раскошне лососружичасте боје извезене жутим. Помињу се његове авантуре у Мандалеју и жалопојка конкубине: “Даривао си ме златним наруквицама и свиленим стварима из Мандалеја. А сада, гледај…” У двадесетој години, једном спретном уценом, тај јунак је дошао у посед четири стотине рупија. Истог момента отишао је у Рангун где је купио место писара у влади. Посао је био уносан премда је плата била мала…
Комерцијални и политички значај се још под Британцима неповратно померао у Рангун, данашњи Јангон… Када су Јапанци освајали Бурму, три петине кућа у Мандалеју је 3. априла 1942. уништено, а 2000 цивила је убијено јер су ресурси за гашење пожара били слаби или изгубљени у претходним бомбардовањима. Након што је Бурма стекла независност од Британије 1948, Мандалеј је и даље био главно културно, образовно и економско средиште Горње Бурме, али, погодили су га пожари.
Велики пожар је у фебруару 2008. године уништио велику пијацу Мандалеја. Можда ону у којој је Орвелов јунак три године радио у смрдљивом лавиринту мандалејских базара, водио књиге трговцима пиринчом и понекад крао. Други велики пожар у фебруару 2009. уништио је 320 домова и оставио више од 1600 људи без крова над главом.
Након пожара 1980-их, плацеве који су остали празни куповали су углавном Кинези, припадници народа Хан. Око 250.000 до 300.000 њих је 1990-их имигрирало из Јунана, а нешто мање њих из Сечуана. Кажу да у Мандалеју етничких Кинеза има скоро исто као аутохтоних етничких Бамара (40-50 одсто становништва). Они су покуповали и већину продавница и некретнина у центру Мандалеја трансформишући економску динамику града који је доживео бум у изградњи током последњих 15 година. Неке од тих грађевина су се срушиле, а неке нахериле као пробушени бродови у плићаку.
Пад небодера у Бангкоку
Земљотрес је изазвао разарања и у суседном Тајланду, па и у хиљаду километара удаљеном Бангкоку, у коме су се као љуљашке клатили небодери са којих су се сливали слапови воде из базена на кровима. Ваздушни мостови који су повезивали неке од тих небодера на највишим спратовима су се кидали, док су људи у шоку вриштали, а многи од те деце модерног доба и укључивали камере мобилних телефона да забележе долазећи ужас.
Најшокантије слике забележене на много камера приказују су како се за неколико секунди срушила зграда од 30 спратова као кула од карата. Хиљаде људи у том седамнаестмилионском мегаполису бежале су од сабласног облака дима и прашине као при паду Кула близнакиња током терористичког напада у Њујорку 11. септембра 2001. године.
“Уобичајена мантра је да ‘земљотреси не убијају људе – урушавање инфраструктуре убија’”, каже др Роберто Џентиле, доцент за моделирање ризика од катастрофе са Универзитетског колеџа у Лондону. Он претпоставља да драматично урушавање те високе зграде у изградњи захтева посебну пажњу, с обзиром на то да је у Бангкоку, удаљеном скоро 1000 км од жаришта у Мандалеју, потрес био свакако слабији. Геологија Бангкока, коју карактерише горњи слој меке морске глине, чини његове небодере у изградњи рањивим на далеке, снажне земљотресе пошто свеприсутни слој глине појачава дуго-периодично кретање тла које се поклапа с резонантном фреквенцијом зграда када се заљуљају, што може да допринесе разарању.
Изградња на дубоком, веома меком тлу и/или такозвани “ефекат басена” могу бити потенцијални узроци појачања кретања тла које угрожава високе зграде. Професор Аморн Пимарнмас, председник Асоцијације грађевинских инжењера Тајланда, проценио је да је меко тло Бангкока могло да појача кретање тла три или четири пута.
Конструкција
Неки инжењери примећују да су читаву конструкцију срушеног небодера носили стубови који се на земљотресу клате као јарболи, уместо решеткасте структуре које би такозваним разлагањем сила небодер учиниле отпорнијим на резонатне фреквенције.
Након што је проучио видео-снимке рушења, др Малага-Чуквитајп, стручњак за цивилно инжењерство са Империјал колеџа у Лондону, претпоставља да је тамо фаворизован систем “равне плоче” – начин градње којим се подови постављају директно на стубове без употребе греда. То се више не препоручује у подручјима подложним земљотресима.
“Замислите сто који се ослања само на ноге, без додатних хоризонталних носача испод”, каже др Малага-Чуквитајп. “Иако овај дизајн има предности у погледу цене и архитектуре, он ‘лоше ради’ током земљотреса, таква конструкција се показује крхком, често се скрши на изненадни (скоро експлозивни) начин. Тајланд има генерално нижи сеизмички ризик од Мјанмара, посебно у централним регионима (укључујући Бангкок) и на југу. Привреда Тајланда је много просперитетнија од привреде Мјанмара, тако да су тамо грађевински стандарди генерално виши, боље се примењују и постоји већа спремност за удаљене земљотресе као што је овај.”
Међутим, грађевинским прописима је тек 2007. прописано какве сеизмичке ризике треба да израчунају пројектанти зграда ради спречавања катастрофалних ефеката земљотреса. Зграда која се срушила била је нова – у ствари, још увек је била у изградњи – па се претпоставља да су примењивани ажурирани грађевински стандарди.
Професор Аморн Пимарнмас, председник Асоцијације грађевинских инжењера Тајланда, процењује за Би-Би-Си да је ипак мање од 10 одсто зграда отпорно на потрес иако у 43 провинције постоје прописи о отпорности зграда на земљотрес. Он сматра да треба да се детаљно испита и да ли је у конкретном случају употребљен материјал (бетон и арматура) неодговарајућег квалитета и да ли је било неправилности у пројектовању.
У Мјанмару хунта је већ најавила истрагу готово истовремено када је 28. марта прогласила ванредно стање у великим деловима централног дела земље, укључујући други по величини град Мандалеј.
Војни режими
У тој земљу од 50 милиона људи, у којој су се од њене независности од Британије 1948. године деценијама смењивали политички и сеизмички земљотреси, војска је у свим драмама била главни актер. У време стицања независности Мјанмара 1948, Татмадау – Славна војска – била је слаба, мала и разједињена по етничкој припадности, политичкој припадности и на основу тензија између официра етничких Карена из колонијалне Британске бурманске армије и официра из Патриотских бурманских снага. Тек када је 1. јануара 1956. генерал Не Вин постао први начелник штаба оружаних снага Мјанмара, ставио је под јединствену команду армију, морнарицу и ваздухопловство. Током Другог светског рата, он је био припадник Бурманске армије за независност која се на страни Јапана борила против британске колонијалне власти, па је, када се ближио крај рата, покренула борбу против Јапанаца, а Не Вин је успоставио везе са Британцима.
Због погоршања политичке ситуације у постколонијалном периоду, тадашњи премијер Бурме, истакнути борац за независност У Ну је 28. октобра 1958. начелнику Генералштаба оружаних снага Не Вину предао сву власт. Кад су у фебруару 1960. одржани парламентарни избори, заслужни ветеран У Ну опет је постао премијер. Међутим, већ 2. марта 1962. у 8.50 ујутру, генерал Не Вин је преко радија објавио пуч и формирао “Револуционарно веће”. У Ну је изолован у кућном притвору.
Као вођа Револуционарног већа и нови премијер, Не Вин је поводио програм са елементима национализма, марксизма и будизма назван Бурманским путом у социјализам. Између 1962. и 1965. усвојени су закони против велепоседника и покренута је кампању масовног описмењавања. Бурма је била чланица покрета Несврстаних.
УСТАНАК 8888
Када је Не Вин 1974. укинуо Револуционарно веће и основао Бурманску партију социјалистичког програма, већина њених чланова били су војници. Изабран је за председника републике. Дао је оставку 1978. али је и даље остао председник партије и водећа личност у политици Бурме. Али чим су студентски протести од марта до 8. августа 1988. прерасли у такозвани Устанак четири осмице (8888), Не Вин је током телевизијског говора упозорио: “Ако се немири наставе, морала би да се позове војска и желео бих да јасно ставим до знања да ако војска пуца, она нема традицију пуцања у ваздух, пуцала би право, да погоди…”
Оружане снаге под генералом Со Маунгом тада су формирале Државни савет за успостављање реда и закона, укинуле устав и прогласиле ванредно стање. У Ну је одбио да формално укине своју “привремену владу” па је 29. децембра 1989. поново смештен у кућни притвор, уз образоложење да само због старости и доприноса борби за слободу није оптужен за издају. Током устанка 8888 истакла се најмлађа ћерка Аунг Сана (13. фебруар 1915 – 19. јул 1947), кључне личности у борби Мјанмара за независност од британске владавине. Он је убијен само шест месеци пре него што је његов циљ остварен.
Након што је дипломирала на Универзитету у Делхију 1964. и у Оксфорду 1968, Аунг Сан Су Ћи је три године радила у УН, а потом је постала генерална секретарка Националне лиге за демократију, која је, иначе, формирана и уз помоћ неколико пензионисаних војних званичника, противника тадашње војне врхушке. На изборима 1990. Национална лига за демократију је освојила 81 одсто места у парламенту, али је војна влада (Државни савет за успостављање реда и закона) одбила да преда власт и поништила изборе. Када је генерал Со Маунг био приморан да се одрекне власти, заменила га је војна хунта која је онда званично названа Државни савет за мир и развој. Стари У Ну ослобођен је 23. априла 1992. године.
Пре тога, Аунг Сан Су Ћи је у периоду између 1989. до 2010. године, била у кућном притвору скоро 15 година. Добила је Нобелову награду за мир 1991. “Тајм” ју је 1999. именовао за једно од “Гандијеве деце”, за духовну наследницу његовог ненасиља. Преживела је и покушај атентата у тзв. Депајинском масакру 2003. када је убијено најмање 70 особа.
Државни удар 2021. и последице
На општим изборима у новембру 2020. године Национална лига за демократију, са Су Ћи на челу, освојила је више од 80 гласова и формирала цивилну владу, која је свргнута већ у фебруару 2021. године, пучем на чијем је челу био генерал Мин Аунг Хлаинг. Хунта је још 2008. цементирала своју улогу у политици уставом којим је за Татмадау загарантовано 25 одсто места у парламенту. На референдуму тај устав је одобрило 93,82 одсто гласача. Међутим, критичари су оспоравали тај резултат јер је циклон Наргис неколико дана пре референдума погодио Мјанмар, а влада није дозволила одлагање гласања…
Су Ћи и други припадници те владе су 2021. ухапшени под оптужбом за изборне преваре. Суд у Мјанмару је 10. јануара 2022. добитницу Нобелове награде за мир Аунг Сан Су Ћи осудио на још четири године затвора – за илегално поседовање и увоз воки-токија и кршење ковид мера. Тако је њена укупна затворска казна повећана на шест година. Након пуча избили су масовни протести и сукоби. Војска је употребила силу. А широка побуна разних продемократских и етничких група ескалирала је у грађански рат у етнички сложеном Мјанмару, који се састоји од осам главних националних “етничких раса”, са око 135 етничких група. Највећа је “национална раса” Бамар која чини 70 одсто целокупне популације. Остале бројније групе су Качин, Кајин, Каја, Чин, Мон, Ракхин и Шан.
Дуга је историја те крваве контроверзе
Дуга је историја те крваве контроверзе. Према анализи Кризне групе за Мјанмар, од стицања независности 1948. године, у Мјанмару је промовисан национални идентитет који одражава етничку разноликост, али је ескалирао зачарани круг насиља милитаризованих етичких група.
Уочи независности 1948. године, један од кључних циљева новог устава који је саставио комитет националиста предвођен Аунг Саном, био је да се повуку јасне границе између оних који су припадали Мјанмару након стицања независности и оних који нису. Заправо, за њих је стицање независности значило не само уклањање Британаца, већ и Индијаца. Наиме, због неповерења према бурманском становништву британска колонијална власт се дуго уздржавала од регрутовања бурманских војника у снаге Источноиндијске компаније (а касније, и Британске индијске војске). Уместо тога, колонијална власт се ослањала на индијске сипоје (наоружане пешаке) и непалске Гурке.
Слика сећања на рано колонијално доба из Орвелових Бурманских дана: “Сто метара даље (од врата клуба, на путу према базару) чула се музика, и одред војних полицајаца, мршавих Индијаца у зеленкастој каки униформи, марширао је назад у станицу с малим Гурком, који је испред њих свирао гајде…”
Британска колонијална власт је потом формирала нове војне јединице састављене од припадника аутохтоних Карена, Качина и Чина, а тек од 1937. и малобројни Бурманци су почели да се пријављују у британску индијску војску.
Та контроверза је дошла до изражаја у крвопролићу 2018. западној провинцији Ракајн (Аракан), када се брутално поставило питање да ли су милион муслиманских Рохинџа, аутохотони становници (“аутохтона раса”) или досељене слуге колонизатора? Неки од њих су несумњиво били присутни у земљи пре 1823, односно пре три Англо-бурманска рата (1824–1826, 1852/1853. и 1885) након којих је успостављена британска колонијална власт.
Кризна група налази да сада двадесетак “етничких наоружаних група” има политичка и војна крила. Делује на стотине, вероватно хиљаде мањих или већих наоружаних милиција које потичу из одређене етничке заједнице мада то не исказују увек у свом називу. Док неки добијају оружје од војске, већина га набавља сама. Моћније групе су кључни актери у илегалној економији.
У областима близу међународних граница Мјанмара, номинално под командом војске делују двадесет и три граничне страже, састављене од бивших побуњеника или етничких милиција.
У магли грађанског рата сваког са сваким теже је избројати жртве него после земљотреса. Амерички институт за мир процењује да је војска претрпела најмање 13.000 борбених губитака, а да је 8000 војника дезертирало. Студија коју је наручио Би-Би-Си сугерише да војска контролише само 21 одсто територије земље иако још увек држи кључне, густо насељене градове. По другим изворима, војска наводно нема контролу над 132 од 330 општина у Мјанмару или 42 одсто градова.
Према писању “Гардијана”, војска је 2022. у северној држави Качин изгубила више од 200 база и 14 градова, укључујући рударска чворишта ретких земаља Чипви и град Пангва. На западу је наводно пала скоро цела покрајина Ракајн, укључујући западну регионалну команду. У централном региону Сагаинга, такозване Народне одбрамбене снаге су заузеле Кавлин и Пинлебу, кључне градове за транспорт залиха на подручја фронта. По неким проценама које цитира “Њузвик” (о чему је писао и сајт “Времена” 8. маја 2024), тај рат је однео можда и 50.000 живота. Према подацима ОХЦР-а и Удружења за помоћ политичким затвореницима (ААПП), у протекле четири године војска је убила најмање 6231 цивила, укључујући 1144 жене и 709 деце. Више од 3,5 милиона људи је током борби расељавано због борби.
У таквој ситуацији, земљу је погодио катастрофалан земљотрес. Влада војне хунте је затражила међународну помоћ. То се разликује од понашања хунте 2008. када је циклон Наргис убио више од 130.000 људи у земљи, а страни хуманитарни радници процењивали да се два до три милиона бескућника склонило у 260.000 избегличких кампова у Мјанмару. Неки медији су ту катастрофу упоређивали са оном коју је изазвао цунами у Индијском океану 2004. Али, тадашњој влади су били потребни дани да прихвати значајну међународну помоћ. Прихватила је помоћ одазвавши се на ургирање Индије, које је уследило након осуда од стране америчког председника Џорџа В. Буша.
Треба имати у виду да је Мјанмар земља под перманентним санкцијама. У децембру 2017. САД су увеле санкције због масакра и прогона Рохинџа. Један извештај УН из 2019. упозоравао је да војска изводи бруталне операције против етничких група које представљају озбиљне злочине према међународном праву.
Други талас санкција увела је Канцеларија за контролу стране имовине Министарства финансија САД (ОФАЦ) у координацији са Уједињеним Краљевством и Канадом и Европљанима зато што су 1. фебруара 2021. војне снаге Бурме збациле демократски изабрану владу, уклониле цивилне лидере владе са власти и континуирано користиле насиље и терор. Америчка директива између осталог забрањује одређене финансијске услуге америчких лица за или у корист предузећа за нафту и гас Мјанме (МОГЕ), како се уобичајено каже, у “настојању да деградира способност режима да купује оружје како би извршио злочине над народом Бурме”.
Без примирја
Пружање хуманитарне помоћи унесрећенима катастрофом у најтеже погођеним подручјима можда неће бити лако. Поред срушених мостова, пукотина на путевима и прекинутих комуникација, знатно га отежава грађански рат у Мјанмару који траје већ четири године. Канцеларија УН за координацију помоћи у региону (ОЦХА) упозорава да је пучем збачена Влада националног јединства позвала побуњеничке борце да поштују двонедељни прекид ватре како би хуманитарна помоћ стигла до оних којима је потребна, али да војни режим наводно наставља да изводи ваздушне нападе и у области близу епицентра земљотреса.
ОЦХА наводи да су људима хитно потребна склоништа, медицинска нега, вода и санитарна подршка, а да се већ рањиви људи суочавају са алармантном кризом. Независни стручњак за људска права именован од стране Савета за људска права који прати ситуацију у Мјанмару Том Ендрјуз апеловао је: “Сваки минут је битан…”
Извор: Време
