Kожа је нову Европу, онакву каква је изашла из Другог светског рата, ухватила у свој њеној аутентичности; и то погледом кога каснија разматрања нису накнадно кориговала, а управо због тога он ту Европу открива заслепљену новином у тренутку њеног рођења. Пада ми на памет Ничеова идеја: суштина неког феномена открива се у тренутку његове генезе.
Нова Европа рођена је из једног огромног пораза, коме нема равног у њеној историји; први пут, Европа је била потучена, Европа као таква, читава Европа. Потучена прво лудилом свог сопственог зла отеловљеног у нацистичкој Немачкој и потом ослобођена с једног краја од стране Америке, а с другог, од стране Русије. Ослобођена и окупирана. Говорим то без ироније. Обе те речи су тачне. У њиховом споју лежи јединствена природа ситуације. Постојање чланова Покрета отпора (партизана), који су се свуда борили против Немаца, ништа битно није променило: ниједна земља Европе (Европе од Атлантика до балтичких земаља) није се ослободила сопственим снагама. (Ниједна? Једна ипак јесте. Југославија. Својом сопственом партизанском војском. Зато је 1999. године било неопходно недељама и недељама бомбардовати српске градове: да би се, a posteriori, и том делу Европе наметнуо статус побеђеног.)
Ослободиоци су окупирали Европу и промена је одмах била очигледна: Европа, која је још јуче (потпуно природно, потпуно безазлено) своју сопствену историју и културу посматрала као модел за читав свет, осетила је колико је мала. Блистава, свеприсутна Америка била је ту; за Европу је постало неопходно да преиспита и преобликује свој однос према њој. Малапарте је то видео и описао, без претензије да предвиђа политичку будућност Европе. Нарочито га је фасцинирао нови начин бивања Европљанином, нови начин осећања Европљанином, што ће убудуће бити одређено све интензивнијим присуством Америке. У Kожи, тај нови начин живота избија из галерије кратких, сажетих портрета, често и комичних, ондашњих Американаца у Италији.
Из књиге Сусрет
Извор: artnit
