Пише: Михаило Братић
Откако је предсједник Скупштине Црне Горе Андрија Мандић покренуо иницијативу за враћање Његошеве капеле на Ловћен, не смирује се расправа која има потенцијал да озбиљно подигне тензије у црногорском друштву. Са обје стране су изнијети различити аргументи у прилог, односно против ове идеје чији је историјски и симболички значај огроман, како за Црну Гору, тако, у извјесном смислу, и за цијели регион. Ипак, не улазећи „у меритум“ проблема о коме је подоста написано и речено и гдје су ствари поприлично јасне, констатоваћемо да се у цјелокупној расправи и сукобу аргументације често помиње једно, не толико познато и у нашој јавности неправедно запостављено име.
То је име принца Михаила Петровића, унука краља Николе Првог и посљедњег насљедника његове круне у егзилу. Сјећање на ову импозантну личност, код нас је првенствено епизодног карактера и помиње се најчешће у наведеној расправи о ловћенској капели, или у контексту италијанских покушаја легитимизације окупације Црне Горе 1941. године.
У оба случаја улога принца Михаила узима се површно и могло би се рећи „здраво за готово“, без придавања потребног поштовања и интересовања за то ко је он заиста био и какав је значај његове појаве у ширем контексту односа Србије и Црне Горе. Сходно томе, он није добио адекватно мјесто у култури сјећања нашег народа, што је грешка коју одређени кругови, прије свега црквени, у последње вријеме покушавају исправити.
Ко је био Михаило Петровић?
Највише података о принцу можемо наћи у његовим мемоарима, који обухватају период од рођења до завршетка Другог свјетског рата. Осим тога, записи пријатеља и савременика, као и истраживања једног броја историчара допуњавају слику о њему. Михаило је рођен у Подгорици 1908. године, од родитеља принца Мирка Петровића и Наталије из куће Константиновића која је била повезана са србијанском династијом Обреновић.
Како сам казује, рођен је на велико славље цијеле породице, јер су прије њега, као веома мали, умрла два његова брата – Стеван и Станислав. Други Николини синови Петар и Данило нису имали потомака па је Михаила запала улога будућег насљедника на црногорском пријестолу. У Црној Гори је провео безбрижно дјетињство „обавијен топлом родитељском њежношћу“. Посебно му се у сјећању урезала улога мајке, коју је упамтио као „некакву богињу“ и према којој је гајио посебно поштовање кроз цијели живот, бивајући за њу судбински везан у тражењу свога мјеста под немилосрдним небом Европе.
У својим мемоарима наводи да је из раног дјетињства упамтио једно мајчино упозорење, које ће га можда и понајвише обликовати као личност у будућности. То су Наталијине ријечи: „Немој ни за часак уображавати да си неко зато што ти је деда краљ Црне Горе“. Заиста, ова реченица ће, на неки начин, трајно обиљежити његову егзистенцију као скромну, а истовремено часну и достојанствено стоичку до мјере дивљења.
Михаило није дуго живио у Црној Гори, свега до пете године, зато су његова сјећања на тај период живота врло блиједа. „Био сам премлад да би се у подробностима сећао живота који се водио на црногорском Двору; али знам да је био веома једноставан и патријархалан. Најимпозантнија личност у породици био је мој дед, краљ Никола. Висока раста, врло снажан, донекле и гојазан, имао је достојанствено држање“, пише принц Михаило у мемоарима, додавши да је краљ „у седлу личио на полубога“.
Одлазак из Црне Горе
Већ 1913, као дјечак од пет година, Михаило одлази са Цетиња и креће пут Италије у посјету краљевској кући Савоја у коју му је била удата тетка Јелена, потпуно несвјестан колико ће тај растанак са родном грудом потрајати. На пут је кренуо са мајком и двојицом млађе браће – Павлом и Емануелом. Јелена их је прихватила у Риму остављајући на младог принца утисак неизмјерне љубави и краљевске раскоши и љепоте. Стицајем несрећних околности, ту их је дочекао почетак Првог свјетског рата, па су у Италији остали и током туробних ратних збивања. Концем 1914. године станионирали су се у Напуљу, гдје је Михаило почео школовање.
Боравак у велељепној палати деветнаестовијековног краља Сицилије и Напуља Фердинанда Другог остао је трајно урезан у принчево сјећање. „У оним пространим дворанама осећали смо се као изгубљени. Наше собе гледале су на чаробне висеће вртове украшене мермерним басенима и бокорима где се уметнички смешала средоземна флора. Даље и ниже, пред нама се пружао Напуљски залив, са бреговима планине Паузилипе десно, а лево са Везувом и његовом вечном, белом димном перјаницом“, записао је принц у мемоарима, не без литерарног дара својственог готово свим Петровићима.
Истовремено, његова родна Црна Гора преживљавала је праву ратну драму, праћену глађу и несташицом која је попримила невиђене размјере. Исцрпљена Балканским ратовима, заједно са Србијом, стајала је на бранику своје части пред бруталним налетом „Дунавске монархије“. Све до почетка 1916. године црногорска војска је држала положаје против вишеструко надмоћног непријатеља, али је у потоњој офанзиви поклекла, остављајући свијетао историјски траг на Мојковцу.
У тим смутним временима, и у врло сложеним околностима које су се надвиле над Цетињем, краљ Никола Петровић је емигрирао у Италију и Француску, одакле се више није вратио у отаџбину. У земљи је током окупације остао његов син, а Михаилов отац Мирко, који је покушао да у сарадњи са окупационим властима издејствује што бољи положај за народ. Такође, његов останак је имао циљ да се, у случају германске крајње побједе, издејствовују извјесни бенефити за Црну Гору и саму династију.
Крхког здравља, које се погоршало почетком 1918. године, Мирко је завршио у Бечу на лијечењу, о чему су редовно примали извјештаје његова жена и три сина. Миркова прерана смрт, у марту исте године, дубоко је потресла цијелу породицу, а два млађа сина Павле и Емануел, по Михаиловим наводима, оца нису ни упамтили.
Међуратни период
Недуго након свршетка трагичног рата, принц Михаило се преселио у Енглеску, у Истбурн, гдје је наставио школовање исказујући симпатије за енглески метод образовања, који ставља акценат на спорт и физичку активност. Ту ће га 1921. године наћи вијест да је умро његов дједа краљ Никола, у избјеглиштву на југу Француске. (У међувремену се његова мајка преудала за једног белгијског племића, па ће се и Михаило убрзо настанити код ње у Париз.)
Краљевска титула Петровића прешла је тада на Николиног средњег сина Данила. Међутим, Данило се одрекао исте у корист још малољетног принца Михаила. Тако се он, као тринаестогодишњи момак, нашао у улози краља Црне Горе у егзилу. Тада, сходно својим годинама, Михаило није разумијевао све димензије сукоба династија Петровић и Карађорђевић, па у том контексту ни значење добијене титуле. Али, како наводи у мемоарима, касније му је постало јасно да његова титула није представљала ништа и да је новоуспостављена Краљевина СХС, на челу са Карађорђевићима, имала пун унутрашњи и међународни легитимитет. На том мјесту, принц износи једно врло зрело и упечатљиво поимање уласка Црне Горе у нову државу, показујући истанчан осјећај за широка национално-ујединитељска кретања међу Јужним Словенима:
„Доцније, кад сам темељно проучио историју Јужних Словена, разумео сам у којој мери је било праведно и неопозиво то уклапање Црне Горе у једну ширу отаџбину, након векова растављености с осталим Србима, Хрватима и Словенцима. Црна Гора, која се била одржала кроз историју као острвце независности и слободе, док су се остала браћа налазила у склопу Аустрије или Турске, није имала разлога да постоји као цјелина за себе када су се браћа ослободила туђинскога господарства. Попут Италијана и Немаца, Југословени су се 1918. године ујединили на основу начела о самоопредељењу народа. Они што су жалили за Црном Гором као засебном државом нису увиђали једну основну ствар: да Црна Гора није могла постојати као самостална држава од тренутка кад су се створили услови за једну велику националну државу народа исте крви и језика“, записао је принц Михаило додавши да је његово оредјељење увијек на страни пуног југословенског јединства.
Потпуно прихвативши постојање нове државе и одричући се било каквих политичких и династијских претензија, Михаило је релаксирао односе са београдским двором. Тако је 1925. године у Паризу имао прилику да први и једини пут сретне краља Александра, иначе његовог брата од тетке, и краљицу Марију. Александар је послао посебна кола по принца и пратњу високог југословенског дипломате Мирослава Спалајковића. О том разговору принц не пише детаљно, али казује за Александра да је изгледом „прави тип наше фамилије“, односно Петровића.
Да је био дубоко везан за свог рођака – краља, свједочи његов жал и револт након вијести да је Александар убијен у Марсеју, у октобру 1934. године. Та осјећања му је додатно распирио гроф Карло Сфорца, очухов зет, који му је казао да сматра како је фашистичка власт Италије умјешана у овај гнусан чин.
„Кад сам једанаест година доцније видео на једној фотографији Мусолинија, како му леш виси обешен стопалима за метални кров, с главом надоле, имао сам осећање дубоког задовољства. Марсељски злочин, и нож у леђа Француској 10. јуна 1940, били су најзад освећени“, сјећао се принц.
Болест и наставак школовања
Убрзо након првог састанка са краљем Александром, Михаило се разболио од врло тешке, такозване Патове болести, односно туберкулозе кичме. Скоро двије године је морао да проведе у гипсаном кориту, потпуно миран и непомичан. Из тог положаја устаје тек 1927.
Уписује се на студије политичких наука у Паризу, мада истовремено похађа и предавања из савремене историје за коју казује да је поље његовог примарног интересовања. У међуратном периоду ће га задесити још двије велике породичне трагедије. Наиме, оба његова млађа брата ће умријети врло млади и оставити принца као јединог живог изданка лозе Петровића.
Треба поменути и једну занимљиву контроверзу о њему из међуратног периода. Наиме, постоје одређени наговјештаји, а о томе је писао и Јован Маркуш (ОВДЕ), да је Михаило негдје око 1932. године добио понуду од Мусолинија да узме круну албанског краља. Фашистичке власти су то радиле да би успоставиле једну јаку анти-југословенску базу у Албанији, преко које би могли слати непослушне елементе на југословенску територију, прије свега у Црну Гору.
Михаило је, по тој причи, нечасну круну тада одбио. Међутим, занимљиво, принц се у мемоарима уопште не дотиче те теме иако је дао врло јасан суд о природи Мусолинијевог режима.
Било како било, албански краљ није постао. Наставио је да живи у Паризу све до ужаса Другог свјетског рата и Хитлеровог напада на Француску. Пред налетом Вермахта склонио се у Бретању у место Треберден. Међутим, у незаустављивом маршу њемачких трупа врло брзо је покорена и та историјска покрајина. Улазак њемачких војника у бескрајним колонама са митраљезима, камионима и мотоциклима у Бретању оставио је туробан утисак на њега.
Маркуш: Маузолеј на Ловћену је дивљи објекат подигнут на туђој имовини
Ипак није све у бретањској окупацији било тако мрачно. Принц је управо ту упознао своју будућу жену Женевјев са којом ће се вјенчати у Паризу 27. јануара 1941.
Одбијање круне
Нажалост, брачна идила овог пара кратко је потрајала. Њихову судбину учинио је драматичном Хитлеров рат против Југославије и окупација земље. У тим условима, и због посједовања југословенског држављанства, Петровићи су постали непријатељи Рајха. Како сам принц наводи, ни околност посједовања дипломатског пасоша није му била од помоћи.
Напротив, био је смјештен у један – не без ироније назван – „дипломатски воз“, који је њега са женом упутио у својеврстан притвор на острво Рајхенау, на Боденском језеру.
Ипак, наци-фашистички планови са њим били су нешто другачији. Он пише како је од самог почетка на том мјесту имао посебан третман и да се један њемачки официр нарочито интересовао за његов случај. Испитивао га је да ли жели премјештај од осталих Југословена, у каквим условима живи и слично.
То је принцу било крајње сумњиво и назирао је у ком правцу иду њихове намјере, те је својим сапатницима Југословенима казао: „Прозирем њихову тактику и циљ коме теже. Али упамтите, ма шта се десило, нећу се огрешити о Југославију и њено јединство. Немојте никада посумњати у то“.
Заиста, неко вријеме након тога, док је боравио у близини Франкфурта на Мајни под строгом присмотром Гестапоа, код њега је дошао италијански дипломата маркиз Сера. Принц је том приликом упознат са телеграмом Мусолинијевог шефа дипломатије, грофа Гаелаца Ћана, у коме је молио Михаила Петровића да се прихвати круне окупиране Црне Горе.
Овај то са крајњом резигнацијом одбија и наводи да се заклео на вјерност своме краљу Александру Карађорђевићу, те да „ни за шта на свету не би одступио од своје чврсте решености да остане не линији пуне верности својој отаџбини Југославији“.
Ове ријечи италијански дипломата прима прилично тешко, казујући принцу да му је супротан одговор гарантовао моментално ослобођење и бројне привилегије. „Остаћете овде у Немачкој, кнеже, као заробљеник до краја рата“, закључио је маркиз Сера.
„Ако је тако, ја с огромном радошћу примам што ми је досуђено. Слобода и почасти не би ми били никаква накнада за срамоту што сам издао своју земљу“, одговорио му је принц, по наводима из његових мемоара. Тим чином, Михаило је заиста зарадио посебно мјесто у историји српског народа, показујући како се кроз личну жртву живе високи национални идеали и да се једном дата ријеч и заклетва своме краљу не газе ни по цијену ропства.
Након тог догађаја принц је остао у њемачком заробљеништву још десетак мјесеци, када је њему и супрузи допуштено да се врате у Париз и живе у релативној слободи. У том периоду Михаило је ступио у контакт и са одређеним људима из Покрета отпора, преко којих је два пута писао новом југословенском краљу Петру Другом Карађорђевићу нудећи своје дипломатске услуге. Међутим, не зна се из ког разлога, одговоре на та писма није добио.
Ратни вихор ће се још једном поиграти са судбином принца Михаила, водећи га у друго, много теже сужањство. Било је то у јуну 1944. године када се већ увелико назирао колапс Трећег Рајха и када су њемачке структуре радикализовале свој однос према сумњивим поданицима.
Принца су ухапсили, како због његовог одбијања круне и јасног противљења фашизму, тако и због веза са француским Покретом отпора и неколико принчевих несмотрених јавних наступа. Додатна кривица му је била што су власти сазнале да је у контакту са људима при југословенској влади и да му иста финансијски помаже.
То друго заробљеништво провео је у врло тешким условима, по затворима у Француској и Њемачкој, да би на крају дочекао савезничке трупе у Ајзенбергу, у Чешкој. Касније је сазнао да је, заједно са осталим затвореницима, ту требао бити убијен.
Вечна емиграција
Како је злослутно ратно доба провео на правој страни, нове југословенске власти нису имале много тога да му замјере. Па је, сходно томе, донио одлуку да се пресели у комунистичку Југославију 1948. године, гдје је добио намјештење у Министарству спољних послова.
Међутим, разумијевајући природу Брозовог режима, Михаило након годину дана напушта земљу и трајно се враћа у Париз. У том периоду долази и до развода са женом, са којом је имао сина Николу. По свему судећи, до краја живота је са њима остао у лошим односима. Он се до те мјере удаљио од сина и бивше жене да својим познаницима није ни говорио да има насљедника.
Принчев живот у Паризу, није довољно истражен и познат. Живио је прилично повучено, али достојанствено, без рекламирања свог племенитог поријекла. Кретао се у српским емигрантским круговима и био је чест гост кафане „Монтенегро“ у Паризу, коју је држао један од његових пријатеља – Миња Перишић.
На том мјесту је 1974. године упознао и тада младог монаха, а касније митрополита црногорско-приморског Амфилохија Радовића. Амфилохије описује разговор са принцом посебно наглашавајући његове приче о краљу Николи и краљици Милени. Он наводи да су Михаилу остале дубоко урезане у сјећању Миленине ријечи у емиграцији, када је на њега малољетног прешла дједова круна:
„Слушај дијете (…) не заноси се да си ти некакав краљ. Запамти једном за свагда: Наше је прошло!“ Заиста он се тако и понашао и одиграо велику улогу у зацјељивању рана тог злосрећно разријешеног сукоба између Карађорђевића и Петровића.
Иначе, митрополит је био велики поштовалац лика и дјела принца Михаила и на његово инсистирање прештампани су принчеви мемоари, 2001. године у издању Светигоре.
Случај капеле
Прије своје смрти, Михаило ће се још једном златним словима уписати у српску историју својом жестоком борбом против рушења Његошеве завјетне капеле на Ловћену и подизања маузолеја рађеног по пројекту Ивана Мештровића.
Ту намјеру комунистичких власти да погазе посљедњу вољу највећег српског пјесника, он је покушао на све начине зауставити. Од правних средстава и покретања тужбе пред надлежним органима, па све до писања писма римском папи (ОВДЕ), нема тога што принц није урадио да би сачувао вјечно почивалиште свога славног претка.
Тим анти-цивилизацијским чином био је и лично крајње згрожен и револтиран. „Зар Срби могу да дозволе ту заверу католика! Зашто не устану и крв пролију за одбрану оне опште српске светиње. (…) Ко су ти ниткови (…) ако су то лица из Црне Горе – ја им овим, у име права које ми даје традиција и наследност – одузимам грађанство оне Спарте и прогоним их са територије и зборника нашег народа. Нека су проклети на сва времена и стављам их изван нашег уобичајеног закона… Живело Српство!“, казивао је принц у разговору једном свом блиском пријатељу (ОВДЕ).
Ипак, његови напори, удружени са напорима самог крема тадашње српске интелектуалне и црквене елите, неће уродити плодом. Броз и његова црногорска узданица Вељко Милатовић, уз свесрдну помоћ Ватикана, изгураће овај пројекат до краја и смјестити Његошев гроб у маузолеј који одише паганизмом, примјеренијем египатским фараонима него једном православном владици.
Починак у туђини
Принц Михаило је након тога наставио са својим повученим животом, без много излагања јавности, а изгледа да је запао и у финансијске проблеме. „Била је то ситуација када принц није желио више да живи. Живио је у кревету пушећи цигарету, слушајући радио, пребирајући по успоменама и чекајући овозмаљски крај, који је дошао 24. марта 1986. године“, записао је Јован Маркуш (ОВДЕ).
Сахрањен је на једном српском гробљу у близини Орлија у Француској. Нажалост, његови посмртни остаци и даље нису пренијети на Цетиње, поред чланова његове породице, иако је иницијатива више пута покретана. У знак поштовања према овом великом човјеку, у Бару је, на капели-реплици оне порушене Његошеве, уклесано: „У спомен књазу од Рашке Михаилу Миркову Петровићу престолонаследнику 1908-1986, бранитељу цркве Св. Петра на Ловћену поводом 33. годишњице упокојења, 24. марта 2019. љета Господњег“. Тако је у камен утиснут неизбирисив траг принчевих, дивљења достојних, подвига којима је задужио цјелокупан српски народ и сачувао свијетло име Црне Горе и лозе Петровића.
Извор: Нови Стандард
