Пише: Мијат Костић
Осим Дамаска, град Антиохија, који се налази на територији данашње Сирије, имао је кључну улогу у ширењу хришћанства током првог века
Хришћанство у Сирији има дубоке корене који датирају још из најранијих дана ове религије. Сирија се сматра једном од колевки хришћанства, а њена историјска улога у развоју и ширењу светски најраспрострањеније вере је од непроцењиве вредности. Сиријски градови, манастири и цркве сведоче о дугој и богатој традицији која је обликовала не само религиозну, већ и културну и друштвену историју региона. У Новом завету, Сирија се често помиње као место значајних догађаја за рану хришћанску заједницу. Град Дамаск, који се налази у срцу Сирије, посебно је познат по преобраћењу апостола Павла, једном од најважнијих догађаја у историји хришћанства. На путу за Дамаск, Павле је доживео божанско виђење које је променило ток његовог живота и усмерило га ка ширењу хришћанства међу многим народима, што је имало огроман утицај на ширење вере далеко изван граница Блиског истока.
Осим Дамаска, град Антиохија, који се налази на територији данашње Сирије, имао је кључну улогу у ширењу хришћанства током првог века. Антиохија је била један од најважнијих центара раног хришћанства, позната по својој мултикултуралној и космополитској заједници која је омогућила да се нова религија брзо шири међу различитим народима и културама. Управо у Антиохији, хришћански следбеници су први пут названи „хришћанима“, што је најбољи показатељ колики значај она има за формирање хришћанског идентитета. Антиохија је такође била седиште једног од пет најважнијих патријархата у хришћанском свету, што додатно потврђује њен и симболички и верско-политички утицај.
Мирко Даутовић: Записи из Бејрута, град у којем живот не може да стане
Сирија је вековима била дом бројним теолозима, светитељима и црквеним лидерима који су обогатили хришћанску традицију и теологију. Свети Игњатије Богоносац, један од најважнијих раних хришћанских теолога и мученика и ученик апостола Јована, као и Свети Јован Златоусти, обоје су рођени у Антиохији. Осим њих, један од најзначајнијих сиријских хришћана јесте и теолог Јован Дамаскин (из Дамаска) који је познат по свом доприносу кодификацији патристичког учења и борби против јеретика попут иконобораца, несторијанаца и манихејаца. Такође, манастири попут оних на планини Касијун, као и црква Светог Симеона Столпника, су вековима били центри монаштва, теолошког рада и духовности, чувајући и преносећи хришћанску традицију кроз генерације.
Упркос изазовима кроз историју, хришћанске заједнице у Сирији су успеле да очувају свој идентитет, прилагођавајући се променама које су доносиле различите политичке и друштвене околности. Током арапског освајања у 7. веку, хришћани су се суочили са значајним променама, укључујући увођење џизје – посебног пореза за немуслимане. Ипак, многе заједнице су опстале захваљујући својој организованости, солидарности и дубоко укорењеној традицији.
Све до грађанског рата који је почео 2011. године, хришћани су чинили око 10 одсто становништва Сирије, са значајним заједницама у градовима попут Дамаска, Алепа и Хомса. Ове заједнице су биле познате по својој разноликости, обухватајући различите деноминације као што су Грчка православна црква, Сиријска православна црква, Католичка црква и многе друге. Њихово присуство обогатило је културну и друштвену арабеску Сирије, чинећи је примером верског плурализма у региону вековима и деценијама.
Положај хришћана током рата и после пада Асада: Грађански рат који је захватио Сирију 2011. драстично је променио демографску и политичку слику земље. Хришћанске заједнице, које су до тада уживале релативан мир и сигурност под Асадовим режимом, постале су мете насиља екстремистичких група. Исламска држава Сирије и Леванта (ИСИЛ), Хаyат Тахрир ал-Схам (ХТС), као и друге радикалне организације, прогониле су хришћане, спроводећи систематска убиства, отмице и уништавање цркава.
У градовима попут Раке, који су били под контролом ИСИЛ-а, хришћани су били присиљени да бирају између конверзије у ислам, плаћања џизије или смрти. Хришћанске породице су често биле мете пљачке и отмица, док су њихови верски објекти систематски уништавани. Сличне судбине су задесиле и хришћанске заједнице у регионима које су контролисале друге екстремистичке групе. На северозападу Сирије, ХТС, који је био доминантна милитантна група у провинцији Идлиб, спровођене су систематске анти-хришћанске политике. Припадници тренутно владајућег покрета су тада наметали строга шеријатска правила, ограничавали слободу вероисповести и насилно преузимали црквену имовину. Многи хришћани у Идлибу су били присиљени да напусте своје домове, док су они који су остали живели у сталном страху од прогона. Бројни извештаји документују уништавање цркава, а поједини свештеници и црквени лидери су били отети или убијени.
Током сукоба у Алепу, једном од најважнијих центара хришћанске популације у Сирији, хиљаде породица је напустило своје домове у потрази за сигурношћу. Процењује се да је више од сто хиљада хришћана напустило Алепо само током најинтензивнијих сукоба између владиних снага и побуњеника. Овај егзодус, узрокован и нападима радикалних група попут ХТС-а, довео је до драстичног смањења хришћанске популације у земљи, што представља огроман губитак за сиријско друштво и културно наслеђе. Поред директних напада на хришћане, екстремистичке групе су се окомиле и на верску и културну баштину сиријских хришћана. Бројне цркве, од којих су неке старије од једног миленијума, биле су уништене или претворене у складишта и војне базе. Један од најозлоглашенијих примера је уништење цркве Светог Илије у Раки, као и штета нанета древним црквама у Малули, једном од ретких места где се још увек говорио арамејски, језик којим је говорио и Исус Христ.
У регионима под контролом екстремиста, отмице свештеника и хришћанских лидера постале су честа појава. Један од најупечатљивијих примера је отмица двојице православних митрополита, Павла Јазиџија из Грчке православне цркве и Јована Ибрахима из Сиријске православне цркве, који су киднаповани 2013. у близини Алепа. Њихова судбина до данас остаје непозната, а може се рећи и да једна таква трагедија уједно симболизује и патњу читаве хришћанске заједнице у Сирији током рата.
Ови догађаји су довели до скоро потпуног уништења многих хришћанских заједница које су вековима биле део културног мозаика Сирије. Иако су неки делови земље поново под контролом владе, процес повратка хришћанских избеглица је успорен због несигурности, економске кризе и недостатка међународне подршке. Сиријска хришћанска заједница, која је некада била симбол верске и културне разноликости, данас се суочава с неизвесном будућношћу.
Живот хришћана под новом влашћу: После пада Асадовог режима у децембру 2024, Сирија је ушла у нову фазу политичке транзиције. Међутим, нова власт предвођена исламистима из ХТС донела је додатне изазове за хришћане. Иако лидери ХТС-а тврде да ће поштовати права мањина, њихова претходно деловање и политика прогона верских група још увек буде страх међу хришћанима и другим мањинским заједницама.
Под контролом ХТС-а, многи хришћани се и даље суочавају са рестриктивним законима који ограничавају њихову слободу изражавања и вероисповести. Према извештајима, многе цркве су затворене или уништене, док су свештеници често мета напада и отмица. У недавном случају који је привукао пажњу међународне јавности, више хришћанских породица из Идлиба пријавило је да су избачени из својих домова, док су њихова земљишта запосели борци ХТС-а. Цркве у региону такође су биле на мети, при чему су неке претворене у војне објекте или потпуно уништене. Свештеници и верници суочавају се са претњама, произвољним хапшењима и насиљем.
Као одговор на ове повреде, хришћани и друге мањинске заједнице изашли су на улице у разним деловима Сирије, укључујући Дамаск, Алепо и Хомс. Протести су били обележени транспарентима са порукама: „Зауставите прогон“ и „Имамо право на нашу земљу и веру.“ Ови протести нису били ограничени само на хришћанске заједнице, већ су и припадници других верских мањина, укључујући Алавите, Друзе и Јазиде, изразили су солидарност, истичући да су повреде права хришћана део ширег обрасца системске дискриминације и насиља над мањинама у областима под контролом ХТС-а.
Поред тога, економски притисак додатно отежава опстанак хришћанских породица, које су већ ослабиле током година рата. Рат у Сирији је довео до економског колапса који је погодио све слојеве друштва, укључујући хришћанске заједнице. Инфлација је достигла рекордне нивое, а основне намирнице постале су луксуз за многе породице. Бројни хришћани који су се бавили малим бизнисом или радили у државним институцијама остали су без посла. Здравствени систем је готово потпуно уништен, што додатно погоршава услове живота.
Многи хришћани су били приморани да емигрирају, тражећи сигурност и стабилност у другим земљама. Процењује се да је стотине хиљада хришћана напустило Сирију од почетка сукоба, што представља не само демографски губитак већ и културни и религијски. Они који су остали суочени су са свакодневним изазовима, али њихова истрајност и вера дају наду у могућност обнове заједнице. Упркос свим тешкоћама, постоје иницијативе које теже изградњи инклузивног друштва у Сирији. Хришћански лидери позивају на дијалог са новим властима како би се осигурала права мањина и очувала културна разноликост. Међутим, скептици указују на дубоко укорењене идеолошке разлике које могу представљати препреку за трајни мир.
Утицај међународне заједнице у заштити хришћана: Међународна заједница има кључну улогу у заштити верских заједница у Сирији, укључујући и хришћане. Организације за људска права и хуманитарне институције морају уложити додатне напоре како би осигурале помоћ угроженим заједницама и извршиле притисак на нове власти да поштују основна људска права. У том смислу, важно је подићи свест о ситуацији хришћана у Сирији како би се мобилисала глобална подршка за њихове потребе. У овако тешким временима за хришћанску заједницу у Сирији, бројне организације и групације посвећене су заштити њихових права и очувању културног наслеђа. Међу њима се истичу међународне хуманитарне организације попут Амнестy Интернатионал и Human Rights Watch, које континуирано извештавају о кршењима људских права, укључујући систематско прогонство, присилне конверзије и уништавање хришћанског наслеђа. Њихови извештаји и заговарачке кампање апелују на међународну заједницу да предузме конкретне кораке како би заштитила хришћанске мањине у региону.
Католичка црква и Ватикан, кроз своје глобалне канале пружају значајну подршку локалним хришћанским заједницама. Папински савет за међурелигијски дијалог и други ватикански одбори активно сарађују с локалним лидерима у Сирији, помажући им да се њихов глас чује на међународној сцени. Поред тога, Европска и Америчка еванђеоска алијанса играју кључну улогу у пружању хуманитарне помоћи и подршке обнови цркава и заједница. Њихови програми укључују директну помоћ расељеним породицама, обнову уништених верских објеката и заговарање права хришћана пред међународним институцијама.
Такође, организације попут Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила посвећене су документовању кршења људских права и пружању правне подршке избеглицама и интерно расељеним особама, међу којима су и чланови хришћанских заједница. Ове организације, у сарадњи са локалним хришћанским лидерима, раде на изградњи инклузивнијег друштва које се заснива на поштовању разноликости и основних људских права свих грађана. Упркос огромним изазовима, њихови напори дају наду заједницама које се суочавају с неизвесношћу и претњама. Иако је пут пред њима пун изазова, вера, истрајност и спремност на дијалог пружају наду да ће хришћани у Сирији успети да обнове своје заједнице и допринесу изградњи стабилног и инклузивног друштва. Сиријска историја и примери континуираног суживота морају бити подсетник на важност толеранције и међусобног разумевања у изградњи света у којем различитости нису разлог за сукоб, већ основа за заједнички просперитет.
Извор: Нови Магазин
