Поводом говора Ивана Вуковића, посланика ДПС-а, на трибини у Подгорица, огласила се новинарка Миљана Дашић која је дала негдје тачнију и искренију верзију тог говора:
Ја сам онај којега сте, посљедњих година, сријетали на Тргу независности и испред Скупштине, и код барских чемпреса и код колашинских ријека.
Ја сам онај међу вама који је имао 100 разлога да, прије августа 2020-те, не остане у Црној Гори, али је остао, и вечерас је ту и биће ту јер је Црна Гора изнад свега и јер је слобода, како то пјева Миладин Шобић, оно ,,за што се бори, а не проси“.
Ја сам и онај који сједи поред њега, онај коме је прорадио инат и коме је Демократска партија социјалиста одузела много, а који јој је ипак гледао у очи када му је, због исте, било најтеже, јер жели да покаже да нијесмо исти, нити смо то икад били. Ја сам онај Колашинац који, након пет тешких операција, сједи у незагријаној просторији јер му је искључена струја.
Ја сам и онај Петњичанин који живи у Луксембургу од 1988. године, ђе је зарадио кућу и пензију јер то, због ДПС-а, није могао у својој земљи.
Ја сам онај бјелопољски професор у пензији који је радни вијек провео уз мизерну плату, и који живи у селу удаљеном 40км, уз пут који је једва проходан, јер ДПС за три деценије није нашао за сходно да га направи.
Ти си онај члан Савјета младих ДПС-а у Гусињу који је пропушта ниједан скуп, јер зна да без партијске књижице не може да се запосли.
И она госпођа из Херцег Новог која, након што је изгубила посао јер за исти није била компетентна, дође на трибину ДПС-а и, готово кроз сузе, говори о томе како осјећа нову наду јер зна да само преко те партије и може да има посао.
Ја сам онај Никшићанин који ради као заштитар у Улцињу са своје 54 године, јер у свом стратешки уништаваном граду нема посла.
Ти си један од оних 300 Беранаца који, као 300 бескичмењака, оне ноћи поносно стоје уз твоју партију, док се не инсталира у неку другу која ће му завршавати оно што му је до 2020. завршавао ДПС.
Ти си дични Шавчанин који се никада не предаје и није му тешко да дође из Котора да гласа, и Андријевчанин који никада не одустаје, јер му је фотеља срасла са задњицом. Ти си и онај Мојковчанин који друге, на примјеру, учи шта занчи партијска слога, поготово кад су цигаре у питању.
Ти ниси онај Цетињанин који је, све до 1997. године, припадао једној другој партији, и са црногорских тргова клицао да ће ,,Црна Гора постојати док је Ловћена над нама, и сунца и Граховца“ а од тада нијемо посматра како ДПС паразитира на идеји у коју је вјеровао.
Али јеси Мило Ђукановић када, у референдумској ноћи, каже оно историјско ,,добили смо државу“, након што ју је купио плавим торбама и црним кесама за смеће и када, 15 година касније, каже оно завјетно да ће своју криминалом стечену имовину, ако буде требало, бранити ,,и из шуме“.
Ти си Филип Вујановић, јер је Демократска партија социјалиста вазда била и остала партија бескичмењака. А ја сам онај који је године и деценије живота протраћио због твоје партије и који вечерас посматра неђе са неба како она коначно почиње да саму себе изједа.
Ја сам Јелисава Калезић која, са својих 70 година гута сузавац и геда САЈ-евце у очи, јер жели слободну државу у коју ће да се врате они које је твоја партија отјерала.
Ја сам сваки љекар црногорског здравственог система који није лијечио ни Јевта ни Мила ни Душка, јер се такви не лијече у оронулим болницама и не чекају у влажним ходницима.
Ми нисмо, срећом, Демократска партија социјалиста или било која друга, јер партија није синоним за државу. Али заиста, јесмо темељ мултиетничке и грађанске Црне Горе, ми смо поносни синови њеног стијења, ми смо чувари њене славне историје и ми смо гарант њене европске будућности.
Да је вјечна.
Миљана Дашић
Извор: Фејсбук
