Пише: Метју Стивенсон
То што би Камала Харис и Тим Волц могли изгубити предсједничке изборе у новембру и то од серијског преваранта, осуђеног криминалца, доказаног сексуалног злостављача и берзанског шпекуланта Доналда Трампа, не значи да ће се то заиста и догодити. Међутим, о жалосном стању Демократске странке понајвише говори чињеница да су ови избори овако неизвјесни, поготово када Трампови говори звуче као варијација на скечеве Чича и Чонга („Дон није овде, човјече…“). Да имамо разлога за забринутост било је евидентно недавно у Батлеру, у Пенсилванији, када је изгледало као да је публика с утакмице Питсбург Стилерса дошла да поздрави Трампа, три мјесеца након што је избјегао смрт од руке Томаса Метјуа Крукса. Иако препуна дворана на овом познатом мјесту не значи да ће Трамп побиједити у Пенсилванији или изборном колеџу, страх је да та препуна дворана представља подмукло предсказање сугеришући да Трампове присталице имају далеко више страсти у подршци свом кандидату него што демократе према Харисовој и Волцу.
Будући да ме занимало због чега демократе пропадају, одлучио сам да, макар виртуелно, присуствујем неким скуповима и догађајима Харисове и Волца. Отишао сам с осјећајем као да њихова порука има емоцију реклама са Мадисон авеније—гомила празних слогана („борба“ је омиљен) и бескрајних клишеа („И зато што волимо своју земљу…“)—што све личи на кампању која покушава продати Американцима половни ауто из седамдесетих, нешто као AMC Гремлин. За демократе као да је увек 1975. година, а будућност зависи од производње аутомобила, ако не и од башта WIN-а (Whip Inflation Now).
Интервју Криса Хеџиса са Џимијем Дором: Демократе су као зомбији, ЦИА, ФБИ и НСА не раде за предсједника
Мантра кампање Харис/Волц је „Нови пут напријед“, која се уздиже на транспарентима на свим њиховим скуповима, мада је на једном Волцовом говору подржавалац с дресом Колина Каперника (квотербека којем је НФЛ забранио да игра) заклонио поруку. Барем је 1884. године, када су републиканци водили кампању против „Рума, римокатолицизма и побуне“, било јасно да немају стрпљења за наклоности демократа према алкохолу, католицизму и бившим конфедератима. Одговор демократа те године био је подједнако јасан: „Блејн, Блејн, Џејмс Г. Блејн! Континентални лажов из државе Мејн!“ Са својим безличним слоганом „Нови пут напријед“, демократи у суштини нуде „кампању ничега“.
Да, на својим митинзима, Харисова говори о ономе што назива „економијом могућности“ (рекламни стручњаци, укључујући Дона Дрејпера, никад нису били нарочито паметни), и у сваком говору обећава пореске олакшице за нове родитеље или власнике малих предузећа. Али у земљи која води три посредничка рата (Газа, Либан и Украјина) и у којој урагани, подстакнути климатским промјенама, харају југоистоком, помислили бисте да би велика странка имала нешто озбиљније да понуди, било политички или интелектуално.
Харисова воли да каже: „Наша је борба за будућност. Наша је борба за слободу…“, али чак је и „Останите хладни с Кулиџом“ имало више поетике од „Новог пута напријед.“
Суштина кандидатуре Харисове је да она није ни Џо Бајден, ни Доналд Трамп. Рани дани након њене номинације изазвали су вал ентузијазма. Нажалост, чим је постало јасно да потпредсједница није уморни стари човјек у одјелу, њена кампања је почела да губи правац.
Гледао сам један догађај у Флинту, у Мичигену, на којем су пред Камалин говор наступили Меџик Џонсон и локални синдикални лидер УАВ-а. Меџик је ту био као Мичигенац и као неко ко би могао мотивисати црнце да гласају за Харисову, али је његов говор више личио на промашаје него на кошеве.
У многим аспектима, Меџик је отјеловљење онога што не ваља код демократа: користе милијардере и славне личности да се позову на радничке вриједности—да хвале Шевролетов „Ситејшен“ док се возе по Лос Анђелесу у Ролс Ројсу, као што Меџик ради.
Харисова је говорила 35 минута. Док су људи током тог унапријед спремљеног говора (Камала не импровизује) аплаудирали и навијали, а понекад скандирали „САД! САД!“, једина искрена страст у публици појавила се када је обећала да ће заштитити права жена на репродуктивни избор и узвикнула „Нећемо се вратити назад!“ (што је мало теже разумљиво од, рецимо, слогана Франклина Делана Рузвелта из 1940. године: „Боље трећи мандат него трећеразредни председник“). Још је било то што знаковитије је било то што се, након што је говор завршен (када је Камала окупљенима повикала „И ако се боримо… побјеђујемо…“), публика у Флинту није мрднула са својих мјеста.
Нико се није потрчао да јој пружи руку, нико није изашао на бину, као што се дешава на концертима Бруса Спрингстина. Уместо тога, камера је прешла преко публике која је остала непомична, као публика у некој телевизијској игри, која ће касније тога дана можда отићи у сусједни студио на снимање емисије „Ко жели да постане милионер?“.
Харисова је покушала да анимира публику, покушавала је изградити однос с њом, машући у правцу „пријатеља“ у публици (што је техника коју је Хилари Клинтон често користила да изгради однос, чак и када не познаје никога у публици), али ни неколико плесних корака није покренуло непомичну публику, која је изгледала као да им је уговором за тај дан било прописано да аплаудирају само током говора, али не и послије њега. Могу ли демократе побиједити без енергије и узбуђења?
Срео сам се с гувернером Тимом Волцом у Јорку, у Пенсилванији, гдје би, да је по његовом, најрадије рекао: „Можемо ли само прескочити овај говор и отићи на пиво?“
Умјесто тога, говорио је пола сата о томе како је недавно имао „цивилизовану, иако жустру“ расправу с Џ.Д. Вансом и како је као гувернер државе у којој су „сви политичари испод просјека“ научио да „прелази на другу страну“ како би ријешио проблеме у заједници. Његови срдачни говори о наставништву, тренерству, синдикалној књижици и чековима своје мајке од социјалног осигурања су искрени, али не рјешавају политички проблем, односно чињеницу да Волц неће донијети никакве додатне гласове Харисовој у изборном колеџу које она не би ионако освојила.
Једна од иронија Волцове кампање је што готово уопште нема подршку у ономе што би требало да буде његова природна база: оно што Спрингстин назива „мојим родним градом“.
Као власник оружја, наставник и тренер фудбала с америчког Средњег Запада, Волц би, бар у теорији, требао бити ближи неком дијелу MAGA базе, гдје су теме као што су пољопривредно осигурање, програми обуке, соларна енергија и јефтинији инсулин значајни.
Али из разлога који би захтијевали дубоку психолошку анализу скоро половине земље, MAGA база—многи из руралних крајева у којима је Волц провео већину живота—више се поистовећује с њујоршким милијардером који игра голф и који у својим небодерима има тоалете од злата.
Иако је Волц служио у Националној гарди и био на мисијама у иностранству, опет је је Трамп, који је избјегао регрутацију (и погинуле у рату назвао „глупацима“), онај који више одјекује међу ветеранима.
Логично, Волц је на неки начин насљедник људи као што је Роберт М. Ла Фолет, сенатор из Висконсина и један од оснивача Прогресивне партије, или можда Френклина Рузвелта и његовог потпредсједника, Хенрија Воласа. Али обојица су политички и интелектуално приступали влади као нечему много озбиљнијем од излета извиђача.
Када гласају за високе функције, Американци често одбијају „фине момке“. Године 1844. одбили су ријечитог Хенрија Клеја у корист лукавог Џејмса К. Полка, који је обећао „Поновно припајање Тексаса и Окупацију Орегона“. Године 1868, побједнички слоган за Улисеса Гранта био је: „Гласај као што си пуцао“.
Године 1876, гласачи су (можда уз велику превару) изабрали Радерфорда Б. Хејса умјесто „Поштеног“ Сема Тилдена, тако да су касније могли рећи за Хејса: „Тако је добро обавио посао да бих скоро пожелио да је заиста изабран.“
Још једна иронија избора 2024. године, која можда може бити фатална за демократе, је да док републиканци желе бити национал-социјалисти, демократе као да желе бити републиканци.
Владимир Ђукановић: Камала Харис, Економски План Звани Трла Баба Лан
У Јорку, Волц је споменуо Роналда Регана (умјесто Линдона Џонсона, Џона Кенедија или Гровера Кливленда), исто као што су за Харисову главна политичка подршка Дик Чејни и његова кћерка Лиз.
Слушајући Харисову и Волца, стекао сам врло мали осјећај (осим обећања о 25.000 долара за нове купце кућа) о њиховој визији за будућност демократа. Они вјерују у саосјећање заједнице и политичку правду. То није мало, али у Флинту је таква порука и даље држала гласаче залепљене за своја мјеста. Осим тога, Харисова и Волц су тихи када су у питању теме као што су међународна правда за Газу, детаљи климатских промјена, значај државног дуга, казино у Федералним резервама, платформа Врховног суда, Трампов пријатељ Владимир Путин, пријетња (или не) коју представљају Кинези, америчка будућност у НАТО-у или како измијенити Закон о приступачној њези како би помогао бескућницима.
Трамп је корумпиран, неморалан, обманљив, параноичан и патолошки лажов, али сјетите се да је и реинкарнација Вилијама Мекинлија, који је 1896. године, такође с царинама као својом једином платформом, побиједио краснорјечивог и моралног Небрасканца Вилијама Џенингса Брајана.
Чак ни његова порука „Неће вас разапети на крсту од злата, нити крунисати трновим вијенцем“ није могла срушити Мекинлијеву плутократију.
Метју Стивенсон је аутор многих књига, укључујући Читање пруга, Апалачијско прољеће и Револуција као вечера, књигу о Кини током њеног бурног двадесетог вијека. Његове најновије књиге су Бициклирање с Бизмарком и Наш човјек у Ирану. Управо објављене: Циркус Максимус Доналда Трампа и Одлична авантура Џоа Бајдена, које говоре о изборима 2016. и 2020. године.
САД су спремне за преговоре са Русијом, Кином и Северном Корејом о смањењу нуклеарног наоружања, рекао је Бајден. Према његовим речима, све земље треба да теже потпуном одрицању од нуклеарног наоружања. Он је напоменуо да је глобална нестабилност само додатна мотивација за преговоре о овој теми. САД су спремне да пређу на дијалог без предуслова, додао је Бајден.
Извор: Counter Punch
