Превео: Милош М. Милојевић
Америчка савезна влада изградила је глобални навигациони систем, назван „Светионици на небу“. На њему почивају Гугл Мапе, Волстрит и теретни саобраћај. Не усуђујте се да то назовете социјализмом.
Данас, желим да разговарамо о најуспешнијем државном предузећу– па, можда укупно узев, али сигурно у последњих педесет година. Оно је толико кључно и витално да је више компанија вредних билионе долара засновало пружање својих услуга управо на њему. На њега се ослања све: од пољопривреде преко друштвених мрежа до финансијског тржишта. Зове се Глобални позициони систем (скраћено ГПС), и реч је о мрежа сателита којима управља влада, а која свакоме на Земљи помаже да одреди где се налази или како да стигне тако где се упутио. Ови сателити су, како је један писац забележио, „светионици на небу“.
Шест милијарди уређаја широм света користи ГПС, а читав систем им потпуно бесплатно ставља на располагање америчка влада. Практично сваки брод и авион на себи имају уграђено мноштво ГПС пријемника који им помажу да одреде сопствени положај, а исто важи и за све већи број аутомобила. Билиони долара економске вредности потичу из ГПС-а, а годишње одржавање овог система кошта нас две милијарде долара, односно просечно шест долара по Американцу. Мени је уштедео небројане сате у навигацији, пошто су Гугл мапе су само кориснички интерфејс и база података надграђени на ГПС.
Ројтерс: Трамп хоће свој део у компанији задуженој за највећи амерички рудник литијума
Да Илон Маск управља ГПС-ом, о томе бисте беспрекидно слушали, уз хвалоспеве о великом човеку који је изградио нешто тако изузетно и драгоцено. Али пошто га је створила, поседује га и њиме управља држава, он једноставно ради, тихо и без помпе. А то је и један од кључних задаката идеологије: да одреди не само оно што чујете, већ и оно о чему се ћути.
Желим да истакнем овај систем зато што су у последње време разне политичке фигуре почеле да заговарају виши степен јавног власништва и руковођења комерцијалним системима. ГПС пружа неке добре лекције о томе када и зашто различити нивои власти могу да воде виталну инфраструктуру, али и када и зашто државно власништво може бити лоша идеја. Такође указује на то како је постављена политичка реторика о јавном власништву и зашто критичари државе избегавају расправу о јавним системима који заправо функционишу.
Социјализам! Заиста?
Најуочљивија промена када је посреди државно власништво над привредним предузећима долази са деснице. Откако је прошле године ступио на председничку дужност, председник Доналд Трамп је наложио америчкој влади да стекне власничке уделе различитих компанија, од оних за производњу магнета од ретких земаља Ем-Пи материјалс преко фабрике чипова Глобал фаундриз па све до Интела. Бројни су разлози за ове куповине. Један од њих је финансијски – Трамп се хвалише колико је влада зарадила на својим власничким уделима у овим компанијама, посебно на Интелу. Али ове аквизиције су извршене да САД сачувају способност да саме производе виталне компоненте потребне за одржање индустријског суверенитета, посебно у високотехнолошким секторима.
Наравно, на ради се овде само о Трампу. Берни Сандерс је предложио да држава преузме удео у највећим компанијама генеративне вештачке интелигенције, као што су Опен Еј-Ај, Антропик и Екс Еј-Ај (која је сада део Спејс екса). Сандерсов приступ је више усмерен друштвеној правди, пошто истиче да би јавност морала да има утицај и на развој ових технологија, као и директну финансијску корист од таквих компанија. Јавним власништвом и улагањем тих удела у суверени фонд наводно би се постигло и једно и друго.
А онда је, ове недеље [чланак је објављен почетком августа, прим. прев] градоначелник Њујорка Зохран Мамдани објавио да ће испунити своје предизборно обећање о отварању пет продавница прехрамбених производа које би нудиле основне прехрамбене производе по ценама 35 одсто нижим од стандардних. Идеја је да ове продавнице буду у градским четвртима у којима је слабо снабдевање те да оне буду у приватном власништву, уз државне субвенције.
Иако је овај подухват део ширег таласа предлога да се држава непосредније укључи у власништво над привредним субјектима, реакције су биле далеко отреситије него на Трампове или Сандерсове предлоге. У ствари, биле су помало необуздане. Конзервативни мештани истраживачких центара, титани Силицијумске долине и неолиберални коментатори били су ужаснути, тврдећи да је ово почетак тоталитарног комунистичког преузимања власти. На Твитеру се велики број конзервативних и либертаријанских коментатора огласио против овог потеза.
Волстрит џурнал: Пентагону су потребни ретки земљани елементи – и трага за њима у Малезији
Ове тврдње су будаласте. Трамп, Сандерс и Мамдани су само отворенији о политици или политичким потезима који се заснивају на ономе што америчка влада стално ради. Влада води поштанску службу, развој вакцина и обезбеђује здравствену заштиту стотинама милиона људи.
Међутим, то није све. Влада финансира обуку највећег броја лекара, седам јужних америчких држава добијају електричну енергију и вештачко ђубриво од Управе долине Тенесија, градови воде јавне тржнице и електроенергетске компаније широм земље, а војска и даље производи део свог наоружања. Од Џимија Картера, америчка влада располаже стратешким резервама нафте, користећи их како би интервенцијама на тржишту нафте манипулисала ценама. И, наравно, Федералне резерве су агенција за контролу цена, пошто одређују цену задуживања у целој економији.
Говорити о банкарском систему или о економији без државних предузећа је, заправо, бесмислено.
Због чега нико ГПС не зове социјализмом?
И то нас води натраг до Система за глобално позиционирање. ГПС има дугу и фасцинантну историју, која је настала из сарадње универзитета, војске и произвођача електронике.
Систем помаже са нечим што је суштински важно за управљање, односно са навигацијом. Чак и пре оснивања Америке, Бостон лајт, први светионик на источној америчкој обали, изградила је колонија Масачусетс 1715. године, новцем прикупљеним опорезивањем пловидбе. Једна од првих владиних агенција установљена у новооснованом Министарству финансија 1791. године била је Управа светионика (Lighthouse Establishment). Морнарички архив карата и инструмената потиче из 1831. године; сада је то Поморска опсерваторија Сједињених Држава која игра улогу у ГПС систему.
Стварање ГПС део је хладноратовског индустријског комплекса који су обликовале борбе против монопола из времена Њу дила. Како је Ден Шилер написао у књизи Crossed Wires (Укрштене жице), Одсек за заштиту конкуренције је током и непосредно након Другог светског рата принудио високотехнолошке фирме, посебно АТ&Т, да тако лиценцирају патенте како би било осигурано да војноиндустријски комплекс може да дели ова знања између својих различитих домена, да ствар буде парадоксална, често у тајности. Када је отпочела свемирска трка 50-их година 20. века, култура отворености довела је до ГПС система.
Ево како.
Године 1957. Совјети су изненадили свет лансирањем сателита Спутњик. Неколико научника са Универзитета Џон Хопкинс из Лабораторије за примењену физику испитивало је орбиту Спутњика, који је емитовао непрекидни тон. Схватили су да је могуће утврдити Спутњиков положај мерењем промене фреквенције тона док кружи, на основу „Доплеровог ефекта“.
Доплеров ефекат је разлог због којег ротирајуће светло хитне помоћу звучи другачије када се возило приближава и када се удаљава. Уколико измерите тај померај, можете да одредите положај возила. Ови научници размишљали су о промењеној динамици праћења Спутњика – хтели су да користе орбитрирајућу сонду за праћење пријемника на земљи. Триангулацијом преко више сателита који емитују јединствени сигнал са временском ознаком, могли су да направе систем за праћење локације било ког објекта помоћу уређаја.
Морнарица, сарађујући са Лабораторијом за примењену физику, направила је први систем који наликује ГПС-у, назван Транзит, шездесетих година 20. века, како би био од помоћи новим америчким подморничким ракетним снагама. Транзит је радио, али није могао да прецизно одреди нечији положај – грешка се кретала у опсегу између 25 метара и петине поморске миље. И даље је био користан. Сенатор Хуберт Хамфри принудио је морнарицу да овај систем понуди комерцијалним оператерима, а Магнавокс је почео да нуди цивилне корисничке сетове. Међутим, била су потребна побољшања пре него што је овај систем постао ГПС какав данас познајемо.
Морнаричка истраживачка лабораторија и Ваздухопловна истраживачка лабораторија, између осталих, радиле су на побољшавању ове технологије. Кључни су били изузетно прецизни часовници, пошто је мерење Доплеровог помераја захтевало одређивање наносекунди како би се осигурала прецизност одређене локације. Кварцни часовници, док су деловали прецизни обичним особама, одступали су неколико милисекунди због атмосферског или другог притиска, што је могло имати врло неповољне последице по сателитски систем за утврђивање локације.
Једна иновација, до које су 1949. године довели научници из Националног бироа за стандарде, био је „атомски часовник“, који је могао да показује време користећи стабилне вибрације атома. Усавршавање ових сатова за употребу у свемиру захтевало је додатни рад, а први сателит са атомским часовником лансиран је 1974. године. Данас је прецизност ових часовника толико поуздана да се високофреквентно трговање на Волстриту временски одређује помоћи ГПС система.
До краја 70-их година 20. века, у функцији је био нови систем који је заменио Транзит. Глобални систем за позиционирање (ГПС) интегрисан је у контролу ваздушног саобраћаја и војску, и показао се као кључна технологија у Заливском рату 1991. године. Полако се комерцијализовао током 90-их година 20. века. ГПС је имао два различита режима рада, шифровани сигнал који је омогућавао прецизност и општи сигнал који је могао да користи свако, али који није омогућавао изузетно прецизну идентификацију локације. Године 2000. Бил Клинтон је окончао ово намерно деградирање комерцијално доступног система, и учинио га је доступним свим корисницима без додатних трошкова.
Фајненшел тајмс: Иран, кинески шпијунски сателит и циљање америчких база
Као последица тога ГПС је постао бесплатна платформа за навигацију и мерење времена на основу које су компаније изградиле читаве бизнисе. Данас, све од Убера преко Гугл мапа, прецизне пољопривредне механизације до електроенергетских компанија, реаговања у ванредним ситуацијама, финансија и комуникационих мрежа, зависи од ових система, не само у САД него и широм света. Како бисмо разумели размере овог утицаја узмимо у обзир да би прекид рада ГПС-а коштао пољопривреду преко милијарду долара дневно. Количину економске вредности коју ствара овај систем није могуће измерити, али разумно је претпоставити да се мере у билионима (хиљадама милијарди) долара.
А, опет, нико ово не зове социјализам? Зашто не?
Један од разлога, сва је прилика, јесте што је слично поштанској служби и изворном интернету садржински неутралан. Нико не располаже бољим приступом ГПС-у од било кога другог, ваша локација је само оно где се налазите. Сателити шаљу исти, „бесплатан, свеприсутан, тачан и изузетно прецизан“ сигнал свима. То је као пошта; иако постоје различите класе поштанских пошиљки, пошта не преноси вашу пошту брже само на основу онога што у њој пише. Правила су јасна, једноставна и неутрална.
Оперативно, овај неутралност садржаја значи да влада не мора да доноси много политичких одлука о томе ко добија приступ или како систем функционише. Најзначајнији избор донет је 2000. године, када је Клинтон одлучио да војсци није потребна посебна прецизност у односу на цивилну употребу система.
Свакако и даље постоје важна питања националне безбедности у вези са ГПС-ом и, заиста, Русија, Европа и Кина покренули су своје, конкурентне, системе. Али у основи, не постоји унутрашња политичка дебата о управљању ГПС-ом. Консензус је да би требало да будете у могућности да утврдите где се налазите добијањем приступа сигналу са ове сателитске мреже, и ми смо сасвим задовољни да платимо неколико долара пореза за то.
Други разлог због чега нема много критике јесте што постоји дуготрајна и прихваћена улога владе у пловидби. Током више од три стотине година у колонијама, а стотинама година пре тога у Енглеској, држава је играла улогу управљања светионицима и помагала је бродовима да стигну тамо где су наумили. Нико не сматра да је знак на аутопуту I-95 социјализам.
Међутим, мислим да је прави разлог због чега нико ово не сматра социјализмом много циничнији. Прво, ГПС једноставно ради и људи који располажу великим количинама капитала једноставно не желе да прихвате да јавни систем може да доноси вредност без њихове помоћи. Друго, људи на политичкој левици не желе да прихвате да је маерички војни капацитет користан и да америчка држава нуди истински опште добро остатку света.
Мамданијеви маркети: социјализам или ГПС?
Вратимо се осталим предлозима државне контроле над комерцијалним предузећима и политичкој реакцији.
Оно што Трамп ради, куповином делова различитих фирми које остварују важне технолошке или индустријске подвиге, у понечему подсећа на развој атомског часовника. Али већ се ту постављају политичка питања око власништва, профита и управљачке стратегије којих није било код ГПС-а. Дакле, наилази на критике. Оно што Сандерс предлаже са компанијама за генеративну вештачку интелигенцију је још политички осетљивије, јер би то ставило владу у положај да контролише инструменте које стварају информације које свакодневно користе стотине милиона људи. Ни Трамп ни Сандерс не назначују јасно правила која би влада требало да успостави.
Иронично, Мамданијева замисао о продавницама, иако не личи на ГПС, је мање арбитрарна од онога што су предложили Трамп и Сандерс. Мамдани је објавио план за своје продавнице робе широке потрошње, и он садржи јасна правила. Како је приметио стручњак за прехрамбене производе и консултант пројекта Ерол Швајцер, овај подухват направљен је по узору на продавнице у војним базама. За разлику од онога што су предлагали Трамп и Сандерс, нема покушаја да се створи богатство за град или да дође до образовања сувереног финансијског фонда. Више је као ГПС, пружање основне услуге.
Продавнице ће понудити избор основних намирница, посебно свеже воће, поврће, месо, јаја и млеко, и продаваће их по 35 одсто нижој цени од тржишних. Остале намирнице неће се продавати по нижим ценама. Саме продавнице биће вођене као приватне непрофитне организације, уз високе радне стандарде, и биће смештене у сиромашније делове града. Нема ничег што би се могло једноставно могло искористити за стицање политичке предности, то је градска субвенција којом би се могло осигурати да одређена насеља имају приступ свежој храни. (Наравно, могло би се тврдити да ове продавнице изобличују извесна тржишта, али онда, неуспех да се током четрдесет година спроведе закон о ценовној дискриминацији довео је до настанка подручја која оскудевају у здравој храни).
Уколико Мамданијеве продавнице буду разумне и популарне, онда ће се као када је у питању ГПС критике стишати. На крају ће антивладини критичари почети да се претварају да су продавнице одувек биле ту, да нема ничег необичног у томе што град пружа овакву услугу. Постаће попут војних комисиона, супермаркета којима управља Пентагон, и који се уобичајено игноришу јер су корисни и јефтини. Биће потајних покушаја да се укине финансирање, да се затворе или да се приватизују. Али јавно, биће игнорисане, и када наредни пут неки званичник буде покушао да уради нешто слично поново ће се оглашавати узбуна да је у питању социјализам и пут у пропаст.
Добра вијест за човјечанство: Сателит емитовао соларну енергију из свемира на Земљу по први пут
Уз све речено, ове ознаке су заиста прилично заморне, и то намерно. Не постоји нешто као „капитализам“ или „социјализам“; ови „изми“ како их иначе описујемо немају много смисла. Државно власништво може да функционише, а такође може бити и лоша идеја. Исто је тачно са тржиштем. И најлевље оријентисани социјалисти воле сеоске пијаце, док и најдеснији економски коментатори осуђују преварна тржишта финансијских деривата која су довела до кризе 2008. године.
Но, наравно, ниједна од ових дебата заправо се не тиче улоге државе, политике, Ради се о много једноставнијем питању – ко добија допуштење за коришћење друштвених ресурса? У ери Њу дила, на ово питање се уобичајено одговарало на децентрализованији и демократскији начин него што се то данас чини, када друштвене ресурсе контролише углавном уска група олигарха. Ако се упутимо уназад четиристо година било је различитих термина да се опише иста ова борба. Некада је то било „божанско право краљева“, затим „банкарска етика“ а сада је то „слободно тржиште“. Са друге стране, увредљиви термини којима су означавани критичари били су „левелери“ (уравниловци), „демократе“ или сада – „комунисти“.
Све је то политика, инхерентна било ком друштвеном поретку. Зато, следећи пут када на телефону отворите Гугл мапе, сетите се ко доставља сигнал који омогућава њихово функционисање.
Метју Столер је амерички политички и економски аналитичар, стручњак за питања борбе против монопол и корпоративне моћи; управник је истраживања у организацији Пројекат за америчке економске слободе (American Economic Liberties Project); радио је као политички саветник у Одбору за буџет америчког сената; објављује своје коментаторске есеје на блогу BIG а 2019. године је објавио књигу Goliath: The 100-Year War Between Monopoly Power and Democracy (Голијат: стогодишњи рат између монополске моћи и демократије)
Извор: BIG
