Preveo: Miloš M. Milojević
Američka savezna vlada izgradila je globalni navigacioni sistem, nazvan „Svetionici na nebu“. Na njemu počivaju Gugl Mape, Volstrit i teretni saobraćaj. Ne usuđujte se da to nazovete socijalizmom.
Danas, želim da razgovaramo o najuspešnijem državnom preduzeću– pa, možda ukupno uzev, ali sigurno u poslednjih pedeset godina. Ono je toliko ključno i vitalno da je više kompanija vrednih bilione dolara zasnovalo pružanje svojih usluga upravo na njemu. Na njega se oslanja sve: od poljoprivrede preko društvenih mreža do finansijskog tržišta. Zove se Globalni pozicioni sistem (skraćeno GPS), i reč je o mreža satelita kojima upravlja vlada, a koja svakome na Zemlji pomaže da odredi gde se nalazi ili kako da stigne tako gde se uputio. Ovi sateliti su, kako je jedan pisac zabeležio, „svetionici na nebu“.
Šest milijardi uređaja širom sveta koristi GPS, a čitav sistem im potpuno besplatno stavlja na raspolaganje američka vlada. Praktično svaki brod i avion na sebi imaju ugrađeno mnoštvo GPS prijemnika koji im pomažu da odrede sopstveni položaj, a isto važi i za sve veći broj automobila. Bilioni dolara ekonomske vrednosti potiču iz GPS-a, a godišnje održavanje ovog sistema košta nas dve milijarde dolara, odnosno prosečno šest dolara po Amerikancu. Meni je uštedeo nebrojane sate u navigaciji, pošto su Gugl mape su samo korisnički interfejs i baza podataka nadgrađeni na GPS.
Rojters: Tramp hoće svoj deo u kompaniji zaduženoj za najveći američki rudnik litijuma
Da Ilon Mask upravlja GPS-om, o tome biste besprekidno slušali, uz hvalospeve o velikom čoveku koji je izgradio nešto tako izuzetno i dragoceno. Ali pošto ga je stvorila, poseduje ga i njime upravlja država, on jednostavno radi, tiho i bez pompe. A to je i jedan od ključnih zadakata ideologije: da odredi ne samo ono što čujete, već i ono o čemu se ćuti.
Želim da istaknem ovaj sistem zato što su u poslednje vreme razne političke figure počele da zagovaraju viši stepen javnog vlasništva i rukovođenja komercijalnim sistemima. GPS pruža neke dobre lekcije o tome kada i zašto različiti nivoi vlasti mogu da vode vitalnu infrastrukturu, ali i kada i zašto državno vlasništvo može biti loša ideja. Takođe ukazuje na to kako je postavljena politička retorika o javnom vlasništvu i zašto kritičari države izbegavaju raspravu o javnim sistemima koji zapravo funkcionišu.
Socijalizam! Zaista?
Najuočljivija promena kada je posredi državno vlasništvo nad privrednim preduzećima dolazi sa desnice. Otkako je prošle godine stupio na predsedničku dužnost, predsednik Donald Tramp je naložio američkoj vladi da stekne vlasničke udele različitih kompanija, od onih za proizvodnju magneta od retkih zemalja Em-Pi materijals preko fabrike čipova Global faundriz pa sve do Intela. Brojni su razlozi za ove kupovine. Jedan od njih je finansijski – Tramp se hvališe koliko je vlada zaradila na svojim vlasničkim udelima u ovim kompanijama, posebno na Intelu. Ali ove akvizicije su izvršene da SAD sačuvaju sposobnost da same proizvode vitalne komponente potrebne za održanje industrijskog suvereniteta, posebno u visokotehnološkim sektorima.
Naravno, na radi se ovde samo o Trampu. Berni Sanders je predložio da država preuzme udeo u najvećim kompanijama generativne veštačke inteligencije, kao što su Open Ej-Aj, Antropik i Eks Ej-Aj (koja je sada deo Spejs eksa). Sandersov pristup je više usmeren društvenoj pravdi, pošto ističe da bi javnost morala da ima uticaj i na razvoj ovih tehnologija, kao i direktnu finansijsku korist od takvih kompanija. Javnim vlasništvom i ulaganjem tih udela u suvereni fond navodno bi se postiglo i jedno i drugo.
A onda je, ove nedelje [članak je objavljen početkom avgusta, prim. prev] gradonačelnik Njujorka Zohran Mamdani objavio da će ispuniti svoje predizborno obećanje o otvaranju pet prodavnica prehrambenih proizvoda koje bi nudile osnovne prehrambene proizvode po cenama 35 odsto nižim od standardnih. Ideja je da ove prodavnice budu u gradskim četvrtima u kojima je slabo snabdevanje te da one budu u privatnom vlasništvu, uz državne subvencije.
Iako je ovaj poduhvat deo šireg talasa predloga da se država neposrednije uključi u vlasništvo nad privrednim subjektima, reakcije su bile daleko otresitije nego na Trampove ili Sandersove predloge. U stvari, bile su pomalo neobuzdane. Konzervativni meštani istraživačkih centara, titani Silicijumske doline i neoliberalni komentatori bili su užasnuti, tvrdeći da je ovo početak totalitarnog komunističkog preuzimanja vlasti. Na Tviteru se veliki broj konzervativnih i libertarijanskih komentatora oglasio protiv ovog poteza.
Volstrit džurnal: Pentagonu su potrebni retki zemljani elementi – i traga za njima u Maleziji
Ove tvrdnje su budalaste. Tramp, Sanders i Mamdani su samo otvoreniji o politici ili političkim potezima koji se zasnivaju na onome što američka vlada stalno radi. Vlada vodi poštansku službu, razvoj vakcina i obezbeđuje zdravstvenu zaštitu stotinama miliona ljudi.
Međutim, to nije sve. Vlada finansira obuku najvećeg broja lekara, sedam južnih američkih država dobijaju električnu energiju i veštačko đubrivo od Uprave doline Tenesija, gradovi vode javne tržnice i elektroenergetske kompanije širom zemlje, a vojska i dalje proizvodi deo svog naoružanja. Od Džimija Kartera, američka vlada raspolaže strateškim rezervama nafte, koristeći ih kako bi intervencijama na tržištu nafte manipulisala cenama. I, naravno, Federalne rezerve su agencija za kontrolu cena, pošto određuju cenu zaduživanja u celoj ekonomiji.
Govoriti o bankarskom sistemu ili o ekonomiji bez državnih preduzeća je, zapravo, besmisleno.
Zbog čega niko GPS ne zove socijalizmom?
I to nas vodi natrag do Sistema za globalno pozicioniranje. GPS ima dugu i fascinantnu istoriju, koja je nastala iz saradnje univerziteta, vojske i proizvođača elektronike.
Sistem pomaže sa nečim što je suštinski važno za upravljanje, odnosno sa navigacijom. Čak i pre osnivanja Amerike, Boston lajt, prvi svetionik na istočnoj američkoj obali, izgradila je kolonija Masačusets 1715. godine, novcem prikupljenim oporezivanjem plovidbe. Jedna od prvih vladinih agencija ustanovljena u novoosnovanom Ministarstvu finansija 1791. godine bila je Uprava svetionika (Lighthouse Establishment). Mornarički arhiv karata i instrumenata potiče iz 1831. godine; sada je to Pomorska opservatorija Sjedinjenih Država koja igra ulogu u GPS sistemu.
Stvaranje GPS deo je hladnoratovskog industrijskog kompleksa koji su oblikovale borbe protiv monopola iz vremena Nju dila. Kako je Den Šiler napisao u knjizi Crossed Wires (Ukrštene žice), Odsek za zaštitu konkurencije je tokom i neposredno nakon Drugog svetskog rata prinudio visokotehnološke firme, posebno AT&T, da tako licenciraju patente kako bi bilo osigurano da vojnoindustrijski kompleks može da deli ova znanja između svojih različitih domena, da stvar bude paradoksalna, često u tajnosti. Kada je otpočela svemirska trka 50-ih godina 20. veka, kultura otvorenosti dovela je do GPS sistema.
Evo kako.
Godine 1957. Sovjeti su iznenadili svet lansiranjem satelita Sputnjik. Nekoliko naučnika sa Univerziteta Džon Hopkins iz Laboratorije za primenjenu fiziku ispitivalo je orbitu Sputnjika, koji je emitovao neprekidni ton. Shvatili su da je moguće utvrditi Sputnjikov položaj merenjem promene frekvencije tona dok kruži, na osnovu „Doplerovog efekta“.
Doplerov efekat je razlog zbog kojeg rotirajuće svetlo hitne pomoću zvuči drugačije kada se vozilo približava i kada se udaljava. Ukoliko izmerite taj pomeraj, možete da odredite položaj vozila. Ovi naučnici razmišljali su o promenjenoj dinamici praćenja Sputnjika – hteli su da koriste orbitrirajuću sondu za praćenje prijemnika na zemlji. Triangulacijom preko više satelita koji emituju jedinstveni signal sa vremenskom oznakom, mogli su da naprave sistem za praćenje lokacije bilo kog objekta pomoću uređaja.
Mornarica, sarađujući sa Laboratorijom za primenjenu fiziku, napravila je prvi sistem koji nalikuje GPS-u, nazvan Tranzit, šezdesetih godina 20. veka, kako bi bio od pomoći novim američkim podmorničkim raketnim snagama. Tranzit je radio, ali nije mogao da precizno odredi nečiji položaj – greška se kretala u opsegu između 25 metara i petine pomorske milje. I dalje je bio koristan. Senator Hubert Hamfri prinudio je mornaricu da ovaj sistem ponudi komercijalnim operaterima, a Magnavoks je počeo da nudi civilne korisničke setove. Međutim, bila su potrebna poboljšanja pre nego što je ovaj sistem postao GPS kakav danas poznajemo.
Mornarička istraživačka laboratorija i Vazduhoplovna istraživačka laboratorija, između ostalih, radile su na poboljšavanju ove tehnologije. Ključni su bili izuzetno precizni časovnici, pošto je merenje Doplerovog pomeraja zahtevalo određivanje nanosekundi kako bi se osigurala preciznost određene lokacije. Kvarcni časovnici, dok su delovali precizni običnim osobama, odstupali su nekoliko milisekundi zbog atmosferskog ili drugog pritiska, što je moglo imati vrlo nepovoljne posledice po satelitski sistem za utvrđivanje lokacije.
Jedna inovacija, do koje su 1949. godine doveli naučnici iz Nacionalnog biroa za standarde, bio je „atomski časovnik“, koji je mogao da pokazuje vreme koristeći stabilne vibracije atoma. Usavršavanje ovih satova za upotrebu u svemiru zahtevalo je dodatni rad, a prvi satelit sa atomskim časovnikom lansiran je 1974. godine. Danas je preciznost ovih časovnika toliko pouzdana da se visokofrekventno trgovanje na Volstritu vremenski određuje pomoći GPS sistema.
Do kraja 70-ih godina 20. veka, u funkciji je bio novi sistem koji je zamenio Tranzit. Globalni sistem za pozicioniranje (GPS) integrisan je u kontrolu vazdušnog saobraćaja i vojsku, i pokazao se kao ključna tehnologija u Zalivskom ratu 1991. godine. Polako se komercijalizovao tokom 90-ih godina 20. veka. GPS je imao dva različita režima rada, šifrovani signal koji je omogućavao preciznost i opšti signal koji je mogao da koristi svako, ali koji nije omogućavao izuzetno preciznu identifikaciju lokacije. Godine 2000. Bil Klinton je okončao ovo namerno degradiranje komercijalno dostupnog sistema, i učinio ga je dostupnim svim korisnicima bez dodatnih troškova.
Fajnenšel tajms: Iran, kineski špijunski satelit i ciljanje američkih baza
Kao posledica toga GPS je postao besplatna platforma za navigaciju i merenje vremena na osnovu koje su kompanije izgradile čitave biznise. Danas, sve od Ubera preko Gugl mapa, precizne poljoprivredne mehanizacije do elektroenergetskih kompanija, reagovanja u vanrednim situacijama, finansija i komunikacionih mreža, zavisi od ovih sistema, ne samo u SAD nego i širom sveta. Kako bismo razumeli razmere ovog uticaja uzmimo u obzir da bi prekid rada GPS-a koštao poljoprivredu preko milijardu dolara dnevno. Količinu ekonomske vrednosti koju stvara ovaj sistem nije moguće izmeriti, ali razumno je pretpostaviti da se mere u bilionima (hiljadama milijardi) dolara.
A, opet, niko ovo ne zove socijalizam? Zašto ne?
Jedan od razloga, sva je prilika, jeste što je slično poštanskoj službi i izvornom internetu sadržinski neutralan. Niko ne raspolaže boljim pristupom GPS-u od bilo koga drugog, vaša lokacija je samo ono gde se nalazite. Sateliti šalju isti, „besplatan, sveprisutan, tačan i izuzetno precizan“ signal svima. To je kao pošta; iako postoje različite klase poštanskih pošiljki, pošta ne prenosi vašu poštu brže samo na osnovu onoga što u njoj piše. Pravila su jasna, jednostavna i neutralna.
Operativno, ovaj neutralnost sadržaja znači da vlada ne mora da donosi mnogo političkih odluka o tome ko dobija pristup ili kako sistem funkcioniše. Najznačajniji izbor donet je 2000. godine, kada je Klinton odlučio da vojsci nije potrebna posebna preciznost u odnosu na civilnu upotrebu sistema.
Svakako i dalje postoje važna pitanja nacionalne bezbednosti u vezi sa GPS-om i, zaista, Rusija, Evropa i Kina pokrenuli su svoje, konkurentne, sisteme. Ali u osnovi, ne postoji unutrašnja politička debata o upravljanju GPS-om. Konsenzus je da bi trebalo da budete u mogućnosti da utvrdite gde se nalazite dobijanjem pristupa signalu sa ove satelitske mreže, i mi smo sasvim zadovoljni da platimo nekoliko dolara poreza za to.
Drugi razlog zbog čega nema mnogo kritike jeste što postoji dugotrajna i prihvaćena uloga vlade u plovidbi. Tokom više od tri stotine godina u kolonijama, a stotinama godina pre toga u Engleskoj, država je igrala ulogu upravljanja svetionicima i pomagala je brodovima da stignu tamo gde su naumili. Niko ne smatra da je znak na autoputu I-95 socijalizam.
Međutim, mislim da je pravi razlog zbog čega niko ovo ne smatra socijalizmom mnogo ciničniji. Prvo, GPS jednostavno radi i ljudi koji raspolažu velikim količinama kapitala jednostavno ne žele da prihvate da javni sistem može da donosi vrednost bez njihove pomoći. Drugo, ljudi na političkoj levici ne žele da prihvate da je maerički vojni kapacitet koristan i da američka država nudi istinski opšte dobro ostatku sveta.
Mamdanijevi marketi: socijalizam ili GPS?
Vratimo se ostalim predlozima državne kontrole nad komercijalnim preduzećima i političkoj reakciji.
Ono što Tramp radi, kupovinom delova različitih firmi koje ostvaruju važne tehnološke ili industrijske podvige, u ponečemu podseća na razvoj atomskog časovnika. Ali već se tu postavljaju politička pitanja oko vlasništva, profita i upravljačke strategije kojih nije bilo kod GPS-a. Dakle, nailazi na kritike. Ono što Sanders predlaže sa kompanijama za generativnu veštačku inteligenciju je još politički osetljivije, jer bi to stavilo vladu u položaj da kontroliše instrumente koje stvaraju informacije koje svakodnevno koriste stotine miliona ljudi. Ni Tramp ni Sanders ne naznačuju jasno pravila koja bi vlada trebalo da uspostavi.
Ironično, Mamdanijeva zamisao o prodavnicama, iako ne liči na GPS, je manje arbitrarna od onoga što su predložili Tramp i Sanders. Mamdani je objavio plan za svoje prodavnice robe široke potrošnje, i on sadrži jasna pravila. Kako je primetio stručnjak za prehrambene proizvode i konsultant projekta Erol Švajcer, ovaj poduhvat napravljen je po uzoru na prodavnice u vojnim bazama. Za razliku od onoga što su predlagali Tramp i Sanders, nema pokušaja da se stvori bogatstvo za grad ili da dođe do obrazovanja suverenog finansijskog fonda. Više je kao GPS, pružanje osnovne usluge.
Prodavnice će ponuditi izbor osnovnih namirnica, posebno sveže voće, povrće, meso, jaja i mleko, i prodavaće ih po 35 odsto nižoj ceni od tržišnih. Ostale namirnice neće se prodavati po nižim cenama. Same prodavnice biće vođene kao privatne neprofitne organizacije, uz visoke radne standarde, i biće smeštene u siromašnije delove grada. Nema ničeg što bi se moglo jednostavno moglo iskoristiti za sticanje političke prednosti, to je gradska subvencija kojom bi se moglo osigurati da određena naselja imaju pristup svežoj hrani. (Naravno, moglo bi se tvrditi da ove prodavnice izobličuju izvesna tržišta, ali onda, neuspeh da se tokom četrdeset godina sprovede zakon o cenovnoj diskriminaciji doveo je do nastanka područja koja oskudevaju u zdravoj hrani).
Ukoliko Mamdanijeve prodavnice budu razumne i popularne, onda će se kao kada je u pitanju GPS kritike stišati. Na kraju će antivladini kritičari početi da se pretvaraju da su prodavnice oduvek bile tu, da nema ničeg neobičnog u tome što grad pruža ovakvu uslugu. Postaće poput vojnih komisiona, supermarketa kojima upravlja Pentagon, i koji se uobičajeno ignorišu jer su korisni i jeftini. Biće potajnih pokušaja da se ukine finansiranje, da se zatvore ili da se privatizuju. Ali javno, biće ignorisane, i kada naredni put neki zvaničnik bude pokušao da uradi nešto slično ponovo će se oglašavati uzbuna da je u pitanju socijalizam i put u propast.
Dobra vijest za čovječanstvo: Satelit emitovao solarnu energiju iz svemira na Zemlju po prvi put
Uz sve rečeno, ove oznake su zaista prilično zamorne, i to namerno. Ne postoji nešto kao „kapitalizam“ ili „socijalizam“; ovi „izmi“ kako ih inače opisujemo nemaju mnogo smisla. Državno vlasništvo može da funkcioniše, a takođe može biti i loša ideja. Isto je tačno sa tržištem. I najlevlje orijentisani socijalisti vole seoske pijace, dok i najdesniji ekonomski komentatori osuđuju prevarna tržišta finansijskih derivata koja su dovela do krize 2008. godine.
No, naravno, nijedna od ovih debata zapravo se ne tiče uloge države, politike, Radi se o mnogo jednostavnijem pitanju – ko dobija dopuštenje za korišćenje društvenih resursa? U eri Nju dila, na ovo pitanje se uobičajeno odgovaralo na decentralizovaniji i demokratskiji način nego što se to danas čini, kada društvene resurse kontroliše uglavnom uska grupa oligarha. Ako se uputimo unazad četiristo godina bilo je različitih termina da se opiše ista ova borba. Nekada je to bilo „božansko pravo kraljeva“, zatim „bankarska etika“ a sada je to „slobodno tržište“. Sa druge strane, uvredljivi termini kojima su označavani kritičari bili su „leveleri“ (uravnilovci), „demokrate“ ili sada – „komunisti“.
Sve je to politika, inherentna bilo kom društvenom poretku. Zato, sledeći put kada na telefonu otvorite Gugl mape, setite se ko dostavlja signal koji omogućava njihovo funkcionisanje.
Metju Stoler je američki politički i ekonomski analitičar, stručnjak za pitanja borbe protiv monopol i korporativne moći; upravnik je istraživanja u organizaciji Projekat za američke ekonomske slobode (American Economic Liberties Project); radio je kao politički savetnik u Odboru za budžet američkog senata; objavljuje svoje komentatorske eseje na blogu BIG a 2019. godine je objavio knjigu Goliath: The 100-Year War Between Monopoly Power and Democracy (Golijat: stogodišnji rat između monopolske moći i demokratije)
Izvor: BIG
