Када се јаве на црти,
На крају туге и пира,
Високе планине смрти,
И хладна језера мира —
Ко чека на међи? О, та
Највећа тајна што траје:
Граница двеју лепота
И двеју сујета! Шта је?
То немо раскршће вера,
Мост бачен између срећа,
Та међа двеју химера —
Нег живот и смрт је већа!
Знам, чува безгласна жица
Све звуке неба и света,
И црна поноћна клица
Све боје сунчаног лета…
А страшна међа шта значи,
Што дели покрет од мира?
Шумна је река, кад смрачи,
Од својих обала шира.
Јован Дучић
