Некад сам био убјеђен да је западна култура успјела продријети до свијести већине људи нашег времена, и наметнути се, ако не као норма – а оно, барем, као информација. Држао сам да источњаци, хтјели-не хтјели, о западу знају много – док западњаци о истоку углавном не знају много више од оног што су сами хтјели да сазнају. Прије пар година, имао сам прилику доћи у Загреб заједно са Авијем, пријатељем са јешиве, дипломираним економистом, рођеним Израелцем чији су родитељи у Израел стигли из Египта (у који су, опет, стигли из Сирије). За њега ово је било прво путовање у Европу. Иако се одјевао западњачки, а енглески говорио са америчким нагласком; иако је видио безброј америчких и европских филмова – свеједно је одавао збуњеност и узбуђење који прате сусрет с новим и страним. По доласку у Загреб ја сам одсјео код неких пријатеља – а он у Еспланади. Како се радило о предвечерју Рош ха-шана – јеврејске Нове Године, увече смо се видјели у синагоги – да би се послије службе свако упутио тамо гдје се смјестио. Сутрадан смо се поново нашли у синагоги. Послије службе, Ави ме поче испитивати о прописима везаним за обдржавање хришћанских празника. Изненађен његовим изненадним интересом за хришћанство, не могох се уздржати а да не запитам за непосредни узрок овог интереса – на шта ми Ави исприча како се јуче увече вратио у Еспланаду, и како му је момак на рецепцији предао магнетску картицу која је служила умјесто кључа.
Како се радило о празнику, и како је Ави ортодоксни Јеврејин који се суботом и празником обичава уздржавати од паљења и гашења свих струјних направа (користећи само оне које су укључене прије празника) – он мртво озбиљно саопшти рецепционеру на свом америчком енглеском да је данас празник – те стога не може отворити врата магнетном картицом.
(У Израелу суботом и празником на рецепцијама хотела, као и у хотелским ресторанима, углавном раде припадници других вјерозакона који нису обавезни обдржавати прописе Шабата и празника. Додатни проблем, који се састоји у чињеници да је Јеврејима забрањено тражити експлицитно од поданика других вјерозакона да за њих обављају послове чије је обављање на Шабат или празник самим Јеврејима забрањено, ријешен је на различите начине – у зависности од “степена озбиљности забране”, као и од тога да ли се ради о личној или општој потреби, угоди или вјерској обавези и слично. У случају управљања електричним направама уобичајено је међу ортодоксним Јеврејима да се људима другог закона не говори директно о радњи чије се наступање жели – него се на њу, радије, алудира.) Но, да се ми вратимо нашој причи. Рецепционер, који, наравно, никако није могао повезати какве би везе празник могао имати са отварањем и затварањем врата, дође до закључка да није добро разумио странчеве ријечи – те, одлучивши да првом приликом мало обнови енглески, похита да приведе крају разговор који га је доводио у неугодну ситуацију. – Стога се снисходљиво насмјеши Авију – и, пружајући му картицу, промрмља:
Онда, сретан вам празник.
Ави, навикнут да у Израелу сви разумију значење његове алузије, доживје рецепционерову неспремност да му сам отвори врата собе ако не као израз анти-семитизма – а оно, у најмању руку, као израз крајње непристојности. Стога понови гласније: Кажем, имамо празник – па не могу отворити врата. На крају реченице још намигну на десно око, како би сасвим одагнао свако евентуално нерезумијевање. Рецепционер, сада већ забринут за странчево здравље, запита: Sprechen Sie Deutch? На шта Ави, како и приличи потомку александријских Јевреја, одговори са: Parlez-vous France? Шеф рецепције који је издалека увидио да рецепционер има проблема са гостом, сам приступи странцу и, одгурнувши свог подређеног погледом, запита на енглеском: Како вам могу помоћи, господине? Ави, охрабрен појавом претпостављеног, још увијек упућујући љутите погледе ка рецепционеру, објасни смиреним гласом (као да је то ствар која се подразумијева) да је данас данас празник – те стога он не може отворити врата.
Шеф рецепције, који се сад сам забрину за странчево здравље, на то упита: Да ли бисте можда жељели да вам ми отворимо врата? Ави, који није хтио директним одговором прекршити обичај који налаже да се у оваквој ситуацији човјеку другог закона само да наслутити шта се од њега очекује – без да се експлицитно захтијева извршење одређене радње, одговори: Како хоћете.
На шта шеф рецепције, који очигледно није имао баш много смисла за правне финесе, одврати: Знате, наши гости обично сами отварају врата својих соба – али како је вама празник (овде значајно погледа Авија погледом који је требало да значи ако си нормалан – онда се завитлаваш), па ви не можете отворити врата – ми смо спремни да то обавимо за вас, ако је то оно што ви хоћете. Ави полако поче губити стрпљење, начин на који су се оба хотелска службеника правила лудим је већ прелазио границе доброг укуса, стога постаде дрскијим: Не видим у чему је проблем, као што ми је забрањено да отворим врата – тако ми је забрањено и да вама кажем да их ви отворите за мене. Ако их, међутим, ви отворите сами од себе – онда ја могу ући у собу. Шеф, заинтересован да се што прије ријеши ексцентричног госта који измишља празнике и прописе везане за исте, само наложи рецепционеру да госту отвори врата. Изнервиран безобразлуком службеника, али и сретан што се цијела прича полако примицала крају, Ави се полако упути за службеником. – Али, не лези враже, овај позва лифт и окренувши се према Авију уљудно му понуди да уђе прије њега. Не знајући да ли да ово схвати као личну увреду Ави поче тражити на младићеву лицу трагове цинизма – па, како их не нађе, дође до закључка да је младић или глуп или необразован – али у сваком случају није злонамјеран – те, стога, одговори помирљиво: Знате, празник је – па ћу ја, радије, пјешке – на шта га младић само погледа сажаљиво и промрмља:
Да, да, свакако – сретан празник.
На спрату, чекала су га отворена врата и ново изненађење. Собарица је угасила свјетло које је, кренувши за синагогу, оставио упаљено. Немајући више живаца да се свађа са рецепцијом или да им објашњава како је и зашто оставио свјетло, Ави, на своју велику радост откри да је свјетло у купатилу промакло собаричиној контроли – те, отворивши врата од купатила не би ли колико-толико свјетла ушло у собу, сједе да у полумраку поједе кошер вечеру коју је донио из Израела. Немајући много додатних опција у мраку у коме се нашао, Ави леже да спава. Ујутру, послије службе у синагоги, Ави је једва дочекао прилику да продискутује шудно понашање службеника хотела с неким ко познаје обје културе и оба менталитета.
Покушавао сам да му објасним да концепт празника у хришћанству не почива на идеји закона и прописа, ствари које се смију, не смију или морају радити на празник. Да хришћански празници славе или неки догађај из Исусовог живота (који, по хришћаснком учењу, имају космичку вриједност) или успомену на неког свеца. Да Хришћанство не почива на идеји божанских заповједи – него божанске жртве и милости. Да, иако је на хришћанске празнике забрањен рад – он, ипак, није дефинисан правно – него, радије концептуално.
Но, када ме, након десетомитног излагања, Ави прекиде питањем “Да ли то значи да Хришћани на Божић, рецимо – или на Ускрс користе струју” увидјех да моје додаташње убјеђење, исказано на почетку овог текста, ипак, не одговара истини.
Елиезер Папо
Извор: Аутограф.хр /Сефардске приче, Београд, 2000.
