Данак „воук“ идеологије: Монти Пајтон на удару због скеча о промени пола од пре 40 година
23. мај, 2023.
Асанжова жена: Ако Џулијан буде изручен, сахраниће га у најдубљој рупи америчког затворског система
23. мај, 2023.
Прикажи све

Насиље у име покрета за „равноправност родова”

(EPA-EFE/ATEF SAFADI)

Према наводима оних који стоје иза овог закона, највећа добробит је та што се његовом применом стаје на пут дискриминацији жена. Ми, међутим, видимо да су последице њиховог залагања против дискриминације жена заправо стварање изопачених речи и појмова српског језика

(EPA-EFE/ATEF SAFADI)

Смисао и сврха доношења закона у било којој, подразумева се сувереној, држави јесте да се њиме правно уреде и унапреде добри друштвени односи у свим областима живота претварањем општеприхваћених друштвених правила у правне норме. Такође се подразумева да норме једног закона не могу бити у супротности с нормама других закона, а нарочито не у супротности с нормативним правилима језика на којем се закон пише и усваја. Међутим, то што важи за сваки закон не важи и за Закон о родној равноправности, који је усвојила Народна скупштина Републике Србије 20. маја 2021. године. Тај закон не само да негира српски језик, његову граматику и норму него и врши насиље над њим тражећи да се у службеној употреби језика, под претњом казни, доследно примењују накарадни, рогобатни језички изрази које препоручују активисти родне идеологије. Лингвисти, нарочито они испред Одбора за стандардизацију српског језика, свеакадемијског и свеуниверзитетског научног тела, основаног да чува и унапређује норму српског књижевног језика, али и стручњаци из других научних области – из књижевности, права, теологије, социологије, филозофије, класичних наука и др., који се у свом раду држе науке и научних чињеница – сагласни су у томе да је Закон о родној равноправности веома штетан по српски језик, да угрожава граматички, културни и национални идентитет српског језика, и то на начин како су учесници Округлог стола, одржаног у Матици српској 3. јула 2021. године, описали као „насилна феминизација језика”, „уродњавање српског језика”, „језик мимо граматике”, „законодавно разарање језика”, „идеолошки центрифугални поход на језик”, „језички инжењеринг”, а један правник у правној научној литератури поменути закон описао и као „дивља градња у сфери језика”.

Закон о родној равноправности разапиње српски језик силом намећући неприродно правило непознато граматици српског језика да граматички род мора одразити значење пола у природи. Захтев за променом граматичке структуре српског језика која је изражена у овом закону у супротности је са општелингвистичким правилима српског језика, а, такође, обавеза уподобљавања назива за носиоце занимања, звања, титула и сл. називима у којима се експлицира припадност (женском) полу последица је неразумевања језичких чињеница и покушај насилног инжењеринга у језику за потребе родне идеологије. Према језичком закону, мушки граматички род, који се осим код именица јавља и у другим категоријама речи, семантички обухвата и категорију мушког и категорију женског пола (нпр. Марија је најбољи лекар, Друштво педагога прима нове чланове, Расписан је конкурс за три наставника, Ко ме је данас тражио? итд.). Осим тога што законодавац није уважио меродаван став струке о овом питању, он чак није уважио ни објективну чињеницу да већина жена, у чије је име овај закон усвојен, не желе да назив своје професије, свога звања, функције и сл. прилагођавају жељама „родних идеолога” који не разумеју или, рекли бисмо, не желе да чују и схвате да је мушки граматички род неутралан, генерички род који у области назива за занимања, звања и сл. означава подједнако особе мушког и женског пола.

Према наводима оних који стоје иза овог закона, највећа добробит је та што се његовом применом стаје на пут дискриминацији жена. Ми, међутим, видимо да су последице њиховог залагања против дискриминације жена заправо стварање изопачених речи и појмова српског језика. Екстремна намера законодавца да сва лица женског пола у језику морају бити видљива код сваког носиоца занимања, положаја и сл., примењена је у „Vodiču za upotrebu rodno osetljivog jezika u javnoj upravi u Srbiji” Свенке Савић и Марјане Стевановић и „Priručniku za upotrebu rodno osetljivog jezika” Христине Цветинчанин Кнежевић и Јелене Лалатовић, као и у другим текстовима сличне садржине који се у Србији деле по националним установама и финансирају средствима из државног буџета. У списковима поменутих приручника међу „називима за занимања, звања и титуле” налазимо поред лекарке и министарке и епископу, емериту, армирачицу, ковачицу, пандурку, портирку, проститутку, саобраћајку, терористкињу, чуварицу итд. Посматрајући издвојене примере, многи се с правом (и у чуду) забринуто питају да ли је људски часно и морално исправно упослити жену да армира бетон, да кује гвожђе, затим да јој се проституција и тероризам приписују као занимања, при чему је после свега излишно говорити о титули епископа (*жена епископ) из поменутог списка. Родни идеолози, за чије интересе је законодавац писао овај закон, а необавештени политичари за њега гласали у Народној скупштини Републике Србије, имају пред собом зацртане и друге, за њих важније циљеве. Један од њих је тај да под плаштом заштите жена од дискриминације, која је, иначе, неспорна за сваког нормалног човека, а законски гарантована Уставом Републике Србије (члан 21), Законом о забрани дискриминације итд., учини управо супротно, да уведе дискриминацију по разним основама у српско друштво – и то тако што ће човека као богомдано биће разапети стварањем непремостивог јаза између мушкараца и жена, затим између родитеља и деце, којој се од најранијег школског узраста силом намећу сексистички погледи и садржаји.

Као народ који говори српским језиком и који у већини припада Српској православној цркви, примили смо врло благонаклоно и са великом надом Васкршњу посланицу Српске православне цркве, коју је прочитао Његова светост патријарх српски господин Порфирије, а у којој је, поред благих речи упућених верницима и свим људима добре воље, исказан апел законодавцима у држави да учине све „да се обустави насиље над српским језиком и укину одредбе законâ који то насиље намећу, нарочито кроз противуставни закон који намеће такозвани родно осетљиви језик, иза кога се крије борба против брака и породице као богоустановљених светиња и природних облика човековог личног и саборног живота”.

Извор: ​Др Владан Јовановић (Научни саветникИнститут за српски језик САНУ)/ politika.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *