Медији су, кажу аутори који се на научном нивоу баве том проблематиком, поодавно престали да се баве заштитом јавног интереса и борбом за право јавности да зна.
Медији су постали, каже један од њих, „индустрија свијести“.
Француски филмски редитељ и интелектуалац Жан Лик Годар каже да новинарска објективност „најчешће подразумијева минут за Хитлера, минут за Јевреје“.
Дакле, кроз ове двије тезе – о тежњи медија да они креирају стварност по својој мјери и интересу и „објективности“ и довођењу у исту раван неспојивих крајности, ваља посматрати и данашњу ситуацију у Црној Гори и уназад макар деценију, двије.
Кренимо од најсвјежијих примјера.
Погледајте само колики се публицитет даје сценираним протестима на Цетињу.
Иако и посљедњи грађанин, којем је фиксни телефон и даље једина веза са свијетом зна и може уочити да је ријеч о посљедњим трзајима бившег режима да некако опстане у политичком животу, медији – велики дио њих, звони од приче о наводној угрожености државе.
А угрожени могу бити само њихови нерегуларни интереси и пословне „комбинације“ њихових власника и спонзора из државног апарата.
Портали и новинске странице се црвене и од застава и од наслова из којих „капље“ крв.
Фото: „Побједа“
А само треба знати да је власник већине тих медија један човјек, или два ДПС – ова тајкуна.
Дакле, двадесетак људи плаћених и распоређених у двије новине и неколико портала покушава пуким бројем „медија“ да створи слику да се дешава нешто револуционарно, у чему учествује пола Црне Горе.
Истина је, у ствари, да и уз највеће притиске и плаћања на те скупове Ђукановић више не може довести ни пар хиљада најзагриженијих.
Не може окупити ни све своје посланике, а камоли велике масе.
Ипак, ти медији као папагај понављају тезу о подијељеној Црној Гори.
У прошлости је било још неколико упечатљивијих примјера када су медији у доминантној већини видјели једно, а сви су знали да је истина потпуно другачија.
Примјер први – референдум.
Фото: dnovine.me
Опште је познато колико је и у периоду уочи референдума и на дан изјашњавања било нерегуларности; колико је људи гласало више пута, колико је гласало наших „комшија“ које први пут видимо у нашем насељу, колико је било страха и пријетњи, само да се намакне потребна већина.
Све то већина медија тада није хтјела да види, јер им то није био интерес.
Улазак у НАТО и признање Косова су још еклатантнији примјери како медији виде само оно што им је интерес, односно оно што им се плати.
Иако је и тада било јасно да макар двије трећине пунољетних грађана нијесу за те двије одлуке, иако је доцније и сам тадашњи премијер Душко Марковић признао да 80 одсто грађана није било за то, већина медија ни тада, ни сада то није хтио и неће да види.
Значи, није битно како се одлука доноси и јесу ли грађани, као носиоци суверенитета, за то.
Битан је налог и интерес оних који финансирају медије.
Свакако и то постаје проказана ствар и очигледна превара. Ближи се и томе крај.
Кључеви свих проблема су у тужилаштву. Кад оно проради много тога ће бити јасније и број медија ће се десетковати.
То у великом броју и нису били медији него пуки пропагандни пунктови. Кад пресшуше дотације, пунктови ће се сами угасити.
