Разговарао: Ненад Јовановић
Утакмичарском програму овогодишњег Свјетског фестивала анимираног филма Анимафест приказан је и филм “Урош” црногорског аутора Мата Уљаревића, који је осим више него позитивних реакција публике добио и награду “Златко Гргић” за први филм направљен изван образовне институције, у част чувеног аниматора и првака Загребачке школе анимираног филма. “Први цртеж нацртао сам угарком своје спаљене куће”, прве су ријечи у филму за који је жири истакнуо да се ради о “угљеном елегантно исцртаном анимираном филму у којем се човјек бори против мрачне присутности док му се живот преображава кроз промјењиве слике које је сам створио”. Филм говори о великом, данас заборављеном сликару и цртачу Урошу Тошковићу (1932. – 2019.), који је остварио умјетничке каријере, прво у Београду, па у Паризу, а онда и у Црној Гори, гдје се враћа под старост. Иако се дружио са Жан-Полом Белмондом, Виториом Де Сиком, Сартром, а радио је и са Пикасом, Далијем, Јонеском и другима, у Паризу није живио романтично, већ на обалама Сене са другим сликарима, проституткама, просјацима. Одлазио је и у Њујорк, Калкуту и Трст, али је увијек живио аскетски. Иако је био једна од легенди југословенског сликарства, данас је мање-више заборављен, осим што је Црна Гора 2022. издала марку с његовим ликом. О “Урошу”, стварању филма, награди и стању на црногорској културној сцени причамо с аутором Матом Уљаревићем.
Како сте се одлучили да ваш филм буде посвета Урошу Тошковићу и колико сте га дуго радили?
Недуго након смрти Уроша Тошковића дошао сам на идеју да му направим омаж. Истовремено, инспириран његовим животом желио сам да испричам једну универзалну причу о дубокој вези између страдања и стваралаштва која се кроз његов рад јасно наслућује. Осјећао сам да ту атмосферу могу да постигнем кроз експресиван цртеж угљеном који волим, а који је користио и Тошковић. Филм не прати до краја биографију аутора, већ сам се трудио да проберем конкретне појединости из те биографије уз уметање надреалних момената и поетизовану нарацију. Истраживање података из Тошковићевог живота је свакако узело неко вријеме јер сам се бавио ранијим фазама његовог живота о којима се мало зна – о дјетињству које је провео у рату и раним траумама које се огледају кроз читав његов опус. У том опусу су чести мотиви војника, жена у короти, проститутки и других антијунака и трагичних јунака, људи са маргина друштва међу којима се Тошковић кретао јер је и сам био маргиналац. Ликови у филму развијени су на основу ових репетитивних мотива у његовом дјелу. Током 2022. учествовао сам на Рајз енд шајн програму за развој анимираних филмова у Загребу и Љубљани. Ту је идеја за филм значајно конкретизована, а кроз сам процес рада додатно се развијала. Производња филма подржана је од стране Филмског центра Црне Горе и Секретаријата за културу Општине Подгорица и трајала је три године са паузама.
Урош Тошковић имао је тешко дјетињство и једва је преживио рат. Колико је то утјецало на његов рад и животни пут?
Ратна траума дефинисала је Тошковића као умјетника и уопште оставила велик утицај на његову личност. Филм се бави Урошевом потрагом за начином како да помоћу умјетности порази тог војника који је на њега пуцао, тај рат и ту трауму. Да умјетност буде нешто што превазилази и побјеђује смрт, јер је Тошковић често тврдио да је бесмртан и био окупиран идејом бесмртности умјетника.
Колико су ратови – прво онај из 1940-их, а онда и ови из 1990-их – утјецали на умјетничко стваралаштво уопште?
Нисам заговорник тезе да друштвени токови по сваку цијену морају да дефинишу умјетничке токове и да умјетност увијек одговара на конкретну друштвену и политичку стварност, јер су умјетници често доста аутономне појаве које црпе енергију и инспирацију из неких потпуно личних ствари. Ипак, јасно је да је Други свјетски рат значајно утицао на развој југословенске ликовне сцене у другој половини 20. вијека, као и да је Урош био један од људи који су били предводници нове генерације која је на темељу искустава и траума рата дала нови одговор. Након последњег рата та југословенска сцена више не постоји; постоје партикуларне националне сцене које понекад и нису сцене у правом смислу те ријечи и немају адекватно “тржиште”, а професија умјетника нема више исти друштвени утицај. Сви смо природно упућени једни на друге и на наш регион, од тога се не може побјећи. Посебно у случају земље као што је Црна Гора.
Иако је словио као једна од сликарских легенди, је ли Урош Тошковић изван Црне Горе данас помало заборављен?
Сигурно да јесте. Тошковић је у Француској провео доста времена и живио животом који је био карактеристичан за први талас југословенске умјетничке емиграције у Паризу. За разлику од Дада Ђурића, који је оставио велики траг и који је етаблирано име у Француској, Урош, чији је животни пут био сличан, није на тај начин препознат. Црна Гора и Србија треба да раде на међународној промоцији Тошковића. Добар примјер како то треба радити је Бојан Крљић, колекционар Урошевих дјела и аутор импресивне монографије о цртежима из те богате колекције. Нажалост, општа јавност ни у Црној Гори није довољно упозната с Тошковићевим дјелом, већ више са његовом необичном појавом. Он је препознат као нека врста јуродивог типа који је кроз своје перформансе и непосредан приступ постао упечатљива урбана легенда. Сам његов рад, међутим, није адекватно промовисан, нити се ради на његовој валоризацији, али како вријеме пролази то ће се неспорно дешавати због квалитета онога што је Тошковић створио.
Хоће ли и ваш филм дати допринос враћању Уроша у јавности?
Надам се да хоће. Имамо договор с Радио телевизијом Црне Горе да филм буде емитован на националној фреквенцији. Прича о филму о Урошу Тошковићу је доста одјекнула, а мени је жеља да филм допринесе томе да се обнови сјећање на њега и да се њиме бавимо на озбиљнији начин.
Бројни српски умјетници и раније и данас у потрази за умјетничким радом и потврдом тог рада задњих деценија одлазили су и одлазе у Њемачку. У коју земљу иду умјетници из Црне Горе?
Једноставног одговора нема, али мислим да Њемачка постаје све више популарна као дестинација за ту врсту умјетничке емиграције. Сцена у Црној Гори је доста мала и осјетљива, и сваки одлазак квалитетног умјетника је велики губитак.
Каква је ситуација на умјетничкој сцени у Црној Гори, поготово у анимацији?
Културна сцена је доста атомизована, што је симптом времена у којем живимо. Немамо неке препознатљиве умјетничке групе или покрете, него појединачне умјетничке каријере које свако развија у неком свом правцу. У смислу културне политике, важно је да се то адекватно мапира као дио јединствене сцене, у цјелокупној својој разноликости. Анимација у Црној Гори има одређену традицију, али је у протеклим деценијама остала по страни. Нема превише људи који се баве анимацијом и она институционално није довољно препозната, иако Филмски центар Црне Горе чини значајне помаке на том пољу. Постоји конкурс за финансирање анимираних филмова, па је и “Урош” финансиран кроз тај конкурс. Недавно смо и ми са независне сцене уз подршку Филмског центра покренули Реанимацију, први фестивал анимације у Црној Гори, који је у марту имао пилот-издање и представља потпуно нов моменат у културном пејзажу Црне Горе. Нисмо били сигурни да ли ће постојати интересовање за ову релативно непознату форму филмског израза у Црној Гори, али оно је било изнад свих очекивања, тако да смо имали озбиљну посећеност током три дана у Никшићу. Никшић је иначе кандидат за Европску престоницу културе у 2030. и тренутно је у финалу такмичења. Фестивал је организован и као једна од активности намијењених позиционирању Никшића као алтернативног културног центра на црногорском нивоу.
Колико је дјеловање умјетника из Црне Горе повезано с дјеловањем умјетника из других држава бивше Југославије?
У свијету филма ствар не стоји лоше, постоји доста копродукција на регионалном нивоу, што је нормално и природно због близине, истог језика и сличних капацитета, услова рада, нивоа трошкова и слично. У сфери ликовне умјетности културна размјена није довољно добро развијена па постоји доста простора да се кроз размјену умјетника, колоније и неке заједничке прекограничне програме те сцене додатно увезују и да људи више чују једни за друге. Исто важи за књижевност. Дјелује ми да паралелно у свакој од наших земаља имамо сличне иницијативе које остају међусобно неповезане.
У дискусији након пројекције филма чуо сам став да је ваш филм јако добар примјер каква је анимација и приступ анимацији на овим просторима. Слажете ли се с том тезом?
“Урош” је наглашено ауторски филм, а једна од његових специфичности је и то што је рађен у аналогној ручној техници без дигиталних елемената. Можда је та тежња ка специфичном ауторском изразу чешћа овдје него другдје, због наше балканске склоности ка “сналажењу” и импровизованим рјешењима. Чини ми се и да сам Анимафест промовише и његује ауторске филмове у већој мјери него продукцијски комплексна остварења гдје велики тимови раде на реализацији и анимирани филм постаје права индустрија.
Какви су вам планови за “Уроша”, поготово што сте добили награду “Златко Гргић” за најбољи први филм рађен изван образовних институција?
Сама селекција за главни такмичарски програм на Анимафесту била је више од свега чему сам се надао, а о награди да не говорим. Она представља изузетну похвалу за филм и охрабрење и мотивацију да наставим с радом у анимацији на начин који волим. Нарочита је част што носи име Златка Гргића, човјека који је оставио велик траг у овој умјетничкој области. Надам се да ће она додатно помоћи да се “Урош” појави на другим свјетским фестивалима. Подједнако значајна била је и реакција публике након премијере и похвале за технику и тему којом сам се бавио. То је још једна награда по себи.
Извор: Портал Новости
