У препуној порти Хама Св. Спаса на Топлој, одржано је шесто по реду вече “Трга од Ћирилице” под називом “Од сумрака до новог осијања Ловћена”.
О овој увијек актуелној и свевременој теми говорили су: Иван Петровић Његош, дипломирани економиста и директни потомак светородне породице Петровић Његош, потом Горан Васин, вандредни професор на Филозофском факултету у Новом Саду и господин Јован Маркуш, публициста и дугогодишњи градоначелник Цетиња.
На самом почетку свог говора господин Иван Петровић Његош, поставио је пред херцегновску публику следеће питање:
Да ли знате да у историји старог континента постоји и један народ који је срушио споменик посвећен њиховим великанима?
Потом је уважени предавач наставио своје излагање говорећи о периоду прије рушења капеле, тј. о свим протестима који су организовани против рушења капеле.
Говорећи о борби интелектуалног свијета тога доба, који су јавно устали у одбрану ловћенске капеле, он је скренуо пажњу и на обичан народ који се успротивио овом незапамћеном вандализму. Онај коме припада посебна част јесте човјек Исо Махмутовић, који је одбио да руши “влашки храм” и због тога претрпио многа гоњења, али се уписао и бесмртне.
Др Горан Васин своје излагање конципирао је тако што је дао један општи преглед покушаја да се уништи српски народ. Проф. Васин дуго година је у бечким архивима истраживао политику Бечког двора, која је имала за циљ трајно уништење нашег народа на просторима на коме данас живе Срби. Један од последњих покушаја да своју замисао спроведу у дјело, десио се управо на Ловћену, 1916. године када је разорена Његошева капела.
И баш због тога, када говоримо о рушењу заветне капеле, о том страшном догађају, морамо ту слику ставити у оквир историјских контекста који дуго трају, јер питање идентитет и питање православља заиста је било оно што је сметало тим завојевачима. Сетимо се само спаљивања моштију Св. Саве на Врачару, закључио је проф. Васин своје излагање.
Господин Јован Маркуш говорио је о судској голготи принца Михајла Петровића Његоша са црногорским властима. Како је истакао господин Маркуш, сва документа овог поступка и даље се чувају у тајности, далеко од очију јавности.
И поред своје силне борбе, коју је као наследник Његоша водио принц Михајло, он званично никада није добио одлуку о рушењу капеле која је срушена 1972. године, док је коначна судска пресуда донијета тек 4 године након рушења капеле.
Истакавши наду да ће се капела једном обновити, господин Маркуш, напоменуо је да је то обавеза града Цетиња.
Маузолеј на Ловћену је дивљи објекат који је подигнут на туђем земљишту, на туђој имовини, подсјетио је господин Маркуш.
Порта Храма Св. Спаса на Топлој била је мала да прими све посјетиоце, који су дошли да чују предаваче и да својим присуством дају подршку да са Ловћена понови засија слобода.
Извор: Јовица Вукасовић/Митрополија црногорско-приморска
