Пише: Марко Ловрић
Спајао је светове који по правилу – или барем по стереотипу – не маре много један за други. Кошаркашима је објашњавао књижевност, књижевницима кошарку. Подсећао их је да њихове вештине имају заједничку сврху, да служе томе да живот учине смисленијим.
Не, ја нисам рођен да ударам челом,
Ни да стрпљиво у предворју чекам,
Нити да једем за кнежевским столом,
Да гануто слушам трабуњања нека.
Не, ја нисам рођен да као роб трајем…
То је Аполон Григоријев, руски писац, критичар, преводилац. Рођен је у Москви 1822. године и цитиране стихове је искрварио 1845. или 1846. Да, наравно, „искрварио“, јер само тако може да настане поезија без рока трајања, песма чији је главни лик рођен читав век након што је дело написано. Тај се јунак звао Душко Вујошевић и био је црногорски писац, критичар, преводилац.
Писац? Зонска одбрана коју је 3. фебруара 2010. смислио како би се Партизан одбранио од последњег напада Барселоне, почивала је на класичном књижевном поступку, на онеобичавању. Само би посебном, даровитом, одабраном човеку (или укратко – уметнику) пало на памет да тако види завршних двадесет секунди утакмице, да запањи публику, да тријумфује као стваралац и пре него што је победио као тренер.
Критичар? О томе би нешто – заправо свашта – могао да исприча сваки играч и сваки судија који је имао несрећу да га наљути на тренингу или на утакмици. Још је више имао да каже актуелни српски режим, коме је Вујошевић – ево и једног списатељског општег места, али оправданог – био „државни непријатељ број један“, и то у већ заборављеном добу у коме се Вучићу и његовим следбеницима супротстављало неупоредиво мање људи него данас. Режим тадашњи, режим садашњи, 2015. године је приморао управу КК Партизан да се са Душком Вујошевићем растане.
Преводилац? Можда и пре свега другог. Спајао је светове који по правилу – или барем по стереотипу – не маре много један за други. Кошаркашима је објашњавао књижевност, књижевницима кошарку. Подсећао их је да њихове вештине имају заједничку сврху, да служе томе да живот учине смисленијим.
Душко Вујошевић је рођен 3. марта 1959. у Титограду. И ево већ у другој биографској реченици још онеобичавања – тренер је постао са 17 година. Ко у тим годинама уопште види терен онако како га тренери виде? Само посебни, само даровити… Итд. Када је постао први тренер КК Партизан, имао је 27 лета, а то је доба у коме се играчи иначе питају да ли још могу да прођу као млади. Деценијама је шефовао кошаркашким ансамблима, али био би громада и да је дириговао само у једној концертној, пардон, кошаркашкој сезони; у било којој од ових – 1987/88, 1988/89, 2009/10. У првој је одвео Партизан у белгијски Ган, јер је тамо била постављена сцена за четири најбоља кошаркашка оркестра Европе. Солисти у црно-белом (и као фрак и као дрес): Жељко Обрадовић, Александар Ђорђевић, Горан Грбовић, Жарко Паспаљ, Владе Дивац… Следеће сезоне још и Предраг Даниловић, и његових 19 година за 19 поена разлике у реваншу финала Купа Радивоја Кораћа, против славног италијанског Кантуа.
Тренинг је алхемијски процес којим се зној претвара у злато
–Душко Вујошевић
Следи премотавање, дводеценијско, јер се велики животи могу сагледати само убрзани. У сезони 2009/10. Партизан и његов Дуле – или Дуле и његов Партизан – стигли су до Париза, опет међу четири одабрана европска тима. И као 1987/88, опет је било „замало“, јер је такав ред у пристојној књижевности, није то Холивуд, али је свеједно важио цитат: „Тренинг је алхемијски процес којим се зној претвара у злато.“
Цитат је Вујошевићев, дакако. И никада није био јаснији него мало пре тог европског „замало“, то јест 25. априла 2010, у Загребу, када је Душан Кецман на 0,6 секунди пре краја утакмице против домаће Цибоне гађао преко пола терена за тројку, за победу, за трофеј Јадранске лиге. Испоставило се да су Душко и Душан заједно схватили да и такве шутеве треба вежбати. Чист уметнички увид, чисто остранение.
У тиму морају да буду људи који су спремни да исправе туђу грешку. Када је неко погрешио, други играч не треба то да критикује, него да се баци за лопту, као да је грешку направио сам. Е тада се пали машина
–Душко Вујошевић
Душко Вујошевић је годину дана тренирао и Црвену звезду – партизановци би приметили да се уметницима све прашта – а водио је и тимове у Шпанији, Италији, Француској… И у Москви Аполона Григорјева, где је шефовао моћном ЦСКА. Партизану је даровао укупно 23 трофеја. Извео је црно-бели тим на паркет 916 пута. Јасно је да су обе те бројке бетонирани клупски рекорди. Како је до њих стигао? Можда овом поуком, кошаркашком, спортском, политичком, животном:
„У тиму морају да буду људи који су спремни не да поднесу, него да исправе туђу грешку. Када је неко погрешио, па чак и у смислу себичности, други играч не треба то да критикује, него да се врати спринтом и да се баци за лопту, као да је грешку направио сам. Е тада се пали машина…“
Не, ја нисам рођен да ударам челом,
Ни да стрпљиво у предворју чекам,
Нити да једем за кнежевским столом,
Да гануто слушам трабуњања нека.
Не, ја нисам рођен да као роб трајем…
Имали смо заправо још једног таквог јунака. Звао се Божо Копривица и био је, јасно, црногорски писац, критичар, преводилац; посебан, даровит… Итд. На бројним фотографијама Копривице и Вујошевића из Београдске арене, Божо прича Дулету о кошарци. Или Дуле прича Божи о књижевности. Није грешка. Са тих слика избија такав елан да се чини како та двојица неће бити само „итд“, већ заувек. Умели су за живота да се посвађају – Не, ја нисам рођен да ударам челом (осим у зидове и у друга чела) – али је блискост морала да има последњу реч.
Божо Копривица је умро 20. марта, Душко Вујошевић данас, 8. априла. Близина смрти подвукла је њихово другарство, а то другарство још једном подсећа на блискост спорта и уметности. У оба света, заправо у свим световима, важи једна италијанска изрека, Дулету можда и најдража:
Se son rose, fioriranno.
Ако су руже, процветаће. А то што је садио Душко Вујошевић (1959-2026), одавно цвета и у халама и на улицама.
Извор: Радар
