Пише: Јелена Јоргачевић
Увек има повода за разговор са Душком Вујошевићем. Увек има и тема. У стану, на столу камара књига – Франкл, Керуак, Моја мачка Југославија Пајтима Статовца. Питам за последњег аутора, објашњава да се ради о младом финском писцу пореклом са Косова.
Званични део интервјуа ипак почињемо оним – шта би рекао играчима да је био тренер КК Партизан у среду 5. јуна када је прекинута друга утакмица финалне серије Кошаркашке лиге Србије у тренутку када је резултат био 57:45 за Партизан, због тога што су, како је гласило судијско образложење, навијачи Партизана вређали супругу Небојше Човића.
Питам га шта би он тада учинио и зна ли уопште шта се заиста догодило након прекида. Каже да није био присутан те да не може да исприча шта се тачно десило; такође, додаје, било би лако смислити паметне речи с накнадном памећу, а тешко је у тренутку реаговати мудро.
“ВРЕМЕ”: А зашто нисте гледали утакмицу у Арени?
ДУШКО ВУЈОШЕВИЋ: Бићу сасвим отворен – дуго нисам ишао на Партизанове утакмице и онда, прве године када је Жељко (Обрадовић) дошао, случајно смо се срели у кафићу близу моје куће. Питао ме је зашто ме нема. Одговорио сам да ћу доћи у другом делу сезоне, када се буду играле одлучујуће утакмице. “Не треба да чекаш то, донећу ти ја карту за сваку утакмицу”. И Жељко ми је донео годишњу карту. Иако ја никада нисам сасвим миран на утакмицама Партизана, а и у годинама сам када ми је лакше и више волим да их гледам концентрисано на телевизији, ипак сам тада ишао. Публика ме је поздрављала и прихватила је то са великом емоцијом. А онда је неком из државе то засметало и поручио је руководству клуба да им не даје новац да бих ја добијао овације и да мене навијачи поздрављају. И следеће године ми нису дали карту. Могао сам да претпоставим шта се десило, а после сам сазнао да је тако заиста и било. Да ли ме је то погодило? Јесте. Помало и погодило и наљутило.
А како вам изгледа овогодишње првенствено Србије у кошарци?
Љутио сам се што Партизан није играо претходне две сезоне, али након свега што се догодило, показало се да су тада били у праву. Првенство Србије у кошарци ми делује као Звездина приватна лига, почев од члана Српске напредне странке Грујина (Александар Грујин, директор Кошаркашке лиге Србије) који то води, и попут правог послушника, препознаје и испуњава жеље оних који су га на то место довели, функционера Црвене звезде.
У оваквој политичкој атмосфери можда изгледа бесмислено ако питам који су кључни проблеми у односу Звезде и Партизана, али да поставим то другачије – који би био пут до неког, колико–толико здравог ривалства?
Прекиди утакмица су један од очигледних показатеља да се Звезди и Партизану не суди истим аршинима. У моје време – то није била моја идеја, али сам је прихватио – хтели смо да нагласимо предност домаћег терена тако да када се игра код куће, дворана буде испуњена нашим навијачима, а да противнички не дођу до карата. Нормалан одговор је био да и други то учине. Тако је, рецимо, у Грчкој. Међутим, била је то грешка и ваљало би то променити. Сигурно би у почетку требало да буду присутне јаке полицијске снаге. Дерби није обична утакмица, он је у сваком спорту празник који сви прижељкују. И спорт јесте, између осталог, један од вентила за испуштање нагомилане агресије на друштвено дозвољен начин. Али код нас се изашло из свих оквира добре и дозвољене мере.
Утакмица која је била један од повода за овај разговор је прекинута због, како је речено, увредљивог скандирања навијача Партизана упућеног супрузи Небојше Човића. Знамо да Арена спорт увек утишава тон због онога што се скандира Вучићу. И ви сте били много пута мета противничког навијања.
Да, када сам играо утакмице против Звезде, доживљавао сам стално организовано пуштање песама, “свињо дебела” и тако даље… Сигурно то није био део мог посла. Јер ако је део посла тренера да му тако вичу, онда је и део посла председника да и он то истрпи. А све то, како сам малопре говорио, прелази границе. Морало би да се врати спортско васпитање и господство. Наравно да не би требало скандирати жени Небојше Човића и да би требало пустити породицу на миру. Па ваљда Партизанови навијачи имају о чему да певају мимо Весне Човић.
Партизан иде на плус 15 разлике, а коме они скандирају?! Па ми имамо Моцу Вукотића, Драгана Кићановића и Дражена Далипагића Прају који је болестан. Много других квалитетних људи. На крају, осим што такво навијање у најмању руку није пристојно и заслужује осуду, што јој дајете такав значај и такву важност да она одређује победника првенства?
Наравно да је проблем ове лиге и то што нема ни реакције, ни опомене, а камоли прекида када навијачи Звезде организовано скандирају свакојаке гадости пре свега тренеру Партизана.
Памтите ли неку другу ситуацију када је због скандирања била прекинута утакмица?
Не, никада се није утакмица прекидала због скандирања. Морам само да кажем да разумем фрустрираност навијача Партизана која произилази из тога што је од Вучићевог доласка на власт Партизан добио третман клуба чија је улога да улепша тријумф Црвене звезде. У свим спортовима, што показују, када се упореде, резултати клубова 2012, пре доласка на власт СНС-а, и резултати последњих година. Свакако то није случајно. Вучић је био и остао навијач и даје много више државних пара Црвеној звезди.
Да ли је било другачије раније? Да ли је пре Партизан био привилегован у односу на Звезду?
То је чиста лаж. У време пре Вучића, правећи европску Звезду, Весић, Анђелковић и Жежељ су довели Змага Сагадина, иначе мог пријатеља, изванредног тренера и човека кога јако ценим. Ту се улило доста пара. После тога је екипа била око Шакоте, ту је улагао Миша Беко, па власник “Гранд кафе”, па је и Пешић био тренер. Само на почетку двехиљадите и касније, у једном кратком периоду када је тренер био Караџић, Звезда није имала пара.
Него је та прича о поравнању неправде наводно нанете у време Бориса Тадића, који јесте партизановац, класична манипулација оног који сада даје новац. А Борис, колико је узео за себе лично – а није узео ништа – толико је помагао више и Партизану. Ја непрестано причам: здравство, школство, култура и спорт нису профитабилне делатности, али држава има потребе за њима и она треба да обезбеди услове за врхунски спорт, али да се после тога не меша. Вучић јесте галантан – не даје своје паре мада се понаша као да јесу његове. Приватизовао је Звезду, а Партизан је убацио у оквире и улогу коју му је наменио. Он одређује ко је тренер, ко је управа, улази у навијаче.
Али да се вратим на оно што сте ме питали на почетку, почетни услов за нормализовање односа Партизана и Звезде – што је врло сложен процес – био би да врх државе не буде пристрасан. Да Вучић не буде пристрасан. Да Црвена звезда и Партизан по свему буду једнаки – и по новцу и поштовању које добијају од државе. Вучић је дошао на власт са идејом да сломи Партизан и сведе га на ефемерни ниво. То је и успео. Поменуо сам да су се навијачи Партизана накупили фрустрација и плаши ме да се то не врати као бумеранг и експлодира где му није место.
Ипак, долазак Жељка Обрадовића није био мала ствар.
Да, једног момента је Вучићу било потребно да донекле избалансира сву неједнакост, да то учини кроз кошарку, па је људима које је поставио за руководиоце кошаркашког клуба дао могућности да дође доста спонзора и да се доведе Жељко. То је било веома значајно и за Партизан и за државу. Код Жељка ће сигурно и играчи пре доћи него код неког другог за исти новац, он привлачи и спонзоре и публику. Напуњена је Арена, а цене улазнице су биле доста високе. Али Вучић је стално тражио да се наглашава како је он то омогућио и када није добио шта је хтео – да и клуб и тренер буду део његовог маркетинга, па кад је још чуо реченицу-две које су му сметале, почео је да их саплиће. Притом мислим да ко год уђе у воду, а ова наша је мутна, хладна и прљава, мора да схвати где је дошао и мора да плива у њој. Да ћути и ради. Бојим се да је то једини начин да се уопште опстане.
Али ви нисте ћутали.
Нисам. Из ове позиције, можда је требало да имам више стрпљења и да исцрпим све начине да обезбедим клубу нормалнији третман. Свакако, када кажем све начине, мислим на оне морално прихватљиве. Јер ја себе тешко подносим и када се правично понашам. Хоћу рећи да неки људи, ако су сигурни да раде праву, велику ствар и да то раде добро, неки пут морају да погну главу. Можда бих више покушавао и био донекле стрпљивији.
Али чак и ако је добар циљ, а треба човек да потре свој интегритет, губи ли циљ на значају?
Не кажем то, већ говорим о свесности, о томе да када одлучиш да уђеш у борбу, мораш да знаш шта то значи.
Је ли ово, у ствари, ваша подршка Жељку Обрадовићу и његовом начину борбе за Партизан?
Да.
Добро. Недавно се чула иницијатива да се избаци придев “југословенско” из ЈСД Партизан. Како вам је то зазвучало?
Рођен сам и најлепши део живота сам провео у Југославији, то је моја држава и данас устајем на химну “Хеј Словени”. Никада нисам био титоиста, а сада јесам. Југославија се распала на најгори могући начин. Али увек сам говорио: када би се упоредила Југославија – не само каква је била, већ каква би била да је без ратова ушла у Европску унију, па макар и као конфедерација – са садашњима државицама које су настале на простору бивше земље, свима који имају зрно памети и објективности разлика би била јасна. Та држава, наравно, јесте морала да се апдејтује, да постане вишестраначка, да се промени власништво, али не на овакав лоповски начин.
Вујошевић: Исправљена је неправда, учешће Партизана изазива реакцију Звезде
Ми смо транзицијом малтене дошли до стварања касти, до огромних социјалних разлика, где “више касте” свој положај нису заслужиле својим квалитетима већ корупцијом и крађом. Добар део одговорности за то што је дошла у ситуацију да буде у горој позицији него пре Првог балканског рата сноси Србија сама. Покушај пребацивања кривице на идеју Југославије – једне озбиљне државе којом нису владале стране амбасаде, него је ипак имала своју самосталност, где је већина становништва провела добар живот, где сте, ако сте били вредни и талентовани, могли да дођете са села и постанете доктор наука – је бесмислен. Па погледајте како је прављен Нови Београд, школе, обданишта, домови здравља… Наравно, било је и тада крађа, али су се директори и људи на функцијама задовољавали да поседују стан, кола, викендицу, оду на печење и имају секретарицу. А ови сада… Па десети ешалон је узео незамислив новац. И стално су гладни, а унуке су обезбедили. Колико пара је доста пара? Уграђују се у све, а уз то, урушавају град. Овде се заиста ради о урбициду. Нико није против изградње Београда на води, али не тако да се не зна власништво, колико и шта држава добија, да је упропашћен изглед града и да се само нагомилавају станови. Што сада руше Сајам? Па Генералштаб, хотел “Југославију”.
А предлог закона којим се укида конверзија грађевинског земљишта уз накнаду је усвојен 4. маја 2023, у сенци највећих трагедија у школи “Владислав Рибникар” и селима Дубона и Мало Орашје.
Пре четири године смо такође разговарали о друштву које тоне у суноврат, о манипулацијама, појединцу који на то не пристаје, тоњењу у живо блато и шта нас држи да не потонемо. Делује да је сада ситуација још туробнија.
Не могу да кажем да ова власт није ништа добро урадила. Направила је добре односе са Кином, што је важно, колико-толико успешно плива у тешкој међународној ситуацији, изграђени су и путеви, питање по којој цени и ко се колико уградио, али ту су. Али без обзира на те добре ствари, они су начинили непоправљиву штету, узели ужасно много новца, задужили земљу, хоће да трују и ваздух и воду. Бојим се да прича о експлоатацији литијума није завршена. На Косову је макар могао живот за Србије да се учини пристојнијим. Међутим, Курти и Мурти су учинили да је живот српске заједнице постао не само мучан, већ готово немогућ.
Овде се изгубио и морал, урушене су вредности, пали смо – у школству, у здравству. Нажалост, ово последње знам јако добро. И даље има фантастичних доктора, који су обично она старија генерација која није хтела да иде у иностранство и у приватнике, али су сада сведени на инцидент. Треба да се оде у те болнице у којима владају цлостридиум диффициле и друге болничке бактерије. Овде ти само преостаје да се надаш да нећеш морати код лекара или у болницу. Затим, сваком изговореном јавном речју ствараш себи непријатеље. Да не идем на дијализу, највише бих волео да купим кућу поред извора, негде на Старој планини или у Црној Гори и да тамо где нема никога проводим време. И народ се показао као аморфна маса која се лако меси. Љут сам јако и на опозицију јер је аксиом да без тоталног јединства нема промене власти, а они нису у стању да остану јединствени и издрже у томе. Укратко – нема Потемкинових села, ми смо постали Потемкинова држава.
А Потемкинова држава има и такав патриотизам. Како га испунити правим садржајем?
Ја волим ову земљу. Човек не може да бира где ће да се роди, али ја сам имао пара и могућности да одем и одабрао сам да живот проведем у Београду. Али што каже онај Американац, патриотизам је последње уточиште хуља. Обично када се заставама превише маше, иза тога се крије велика крађа и корупција. Не само овде, него и око нас. Патриотизам је када си потпуно посвећен свом послу, када га радиш најбоље што можеш, када се не бахатиш…
Да ли је патриотизам и играње у репрезентацији кад си уморан?
Мораш да имаш однос према завичају.
Недавно је Вућић звао Јокића да игра за репрезентацију, о чему је јавно говорио, а изгледа да ће се Јокић овога пута и одазвати.
Играчи су различити, веома талентовани и мање талентовани, паметни и мање паметни, али су тежак народ јер сви имају велику сујету. Већ је подривање тимског духа у репрезентацији када објављујеш да си звао Јокића. Можда сада сви очекују тај председнички позив. И ако га је председник заиста звао, што мислим да је грешка, онда не треба да то још и објављује у функцији свог маркетинга. Наравно, играчи морају да имају одређене привилегије када свој одмор и потребу за опоравком жртвују играјући за државни тим; треба да имају одређене привилегије и ако нису чланови Српске напредне странке. Али ми делује да је Вучић то учинио како би себи уписао у заслуге и Јокићево играње. Њему смо сви, и Јокић у овој ситуацији, посредна средства.
Јесте, Вучић је веома радан, посвећен, усавршио је технологију доласка и останка на власти, све трикове спин диктатора, паметан је, али је велико зло за Србију. А његова је памет од оне врсте као када на кошуљи погрешно закопчаш прво дугме, па сва дугмад после иду погрешно.
Како вам делује игра Кошаркашког клуба Партизан? Који су све разлози за пад после веома успешне прошле сезоне?
Жељко је био мој играч, пријатељи смо и одржавамо контакт. И наравно да навијам за Партизан. После прошле сезоне имали смо већа очекивања. Сад када су сви генерали после битке – па и ја који сам генерал мртве војске – можемо да говоримо о томе да Партизан током те сезоне није успео да задржи, у моменту када је стручни штаб то предлагао, Лесора, затим Егзума, којем је Жељко у свом систему променио позицију. Па и одлазак Мадара, поготово у контексту одласка првог плејмејкера Егзума, био је тежак ударац и више од његове играчке вредности. Мислим да је стручни штаб сугерисао на време да се тим играчима продужи уговор, када су њихове цене биле мање него што је то био случај на крају, али тада није био дефинисан буџет клуба. И прошло је време. У ову сезону се ушло са експерименталним тимом. Неколико ствари је ту битно: квалитет тима одређује квалитет игре најбољег играча, а Пантер није одиграо ни близу као прошле године; показало се да ни селекција није на нивоу прошлогодишње, замене нису биле адекватне и остало се без правог плејмејкера; погодило се седам, осам утакмица које су несрећно изгубљене на једну лопту. Атмосфера у екипи се прави после велике победе и то је обично победа у гостима. И победа и пораз имају своје нуспродукте. После победе се играчи брже опораве и боље тренирају, а и победа је ствар навике – из победе се стварају предуслови за нову. Мада, победа има и своју опасност. У песми од два стиха Бранка Миљковића се каже: “Победници: Ни по чему се неће разликовати од оних који су победили неправедно”. Али Жељко је довољно искусан и квалитетан да би победе артикулисао на прави начин. Једноставно, те победе се нису десиле и производ тога је оваква сезона.
Извор: Време
