Piše: Marko Lovrić
Počelo je dobro. Primirja uvek počinju dobro. U ponedeljak, 13. oktobra, posle 738 dana, u Gazi više nije bilo izraelskih zatočenika, jer je poslednjih dvadeset živih talaca stiglo u Izrael. Kući su se vratili i vojnik Nimrod Koen, sada 21-godišnjak, i 48-godišnji terapeut Omri Miran. Preostala osamnaestorica uglavnom su mladići, u srednjim dvadesetima, i predsednik SAD Donald Tramp je uobičajeno tankoćutno primetio da je bilo „fantastično videti kako su njihovi roditelji poludeli“.
Gaza je istog dana dočekala svojih 1.718 talaca, koje je Izrael odveo u prethodne dve godine. Nijedan nije bio optužen za bilo šta, podsetio je i Bi-Bi-Si. A sa druge strane Izraela, na Zapadnoj obali, u Ramalu je stiglo još 250 palestinskih zatvorenika. Saber Masalma je bio iza rešetaka 23 ili 24 godine, osuđen na doživotnu robiju zbog pokušaja terorizma. „Izgleda kao leš, ali vratićemo ga u život“, rekao je njegov rođak, a preneli su reporteri Gardijana.
Rođak je to izgovorio smejući se, jer je Palestincu crni humor životna nužda, mada je loše fizičko stanje u ponedeljak povezivalo oslobođenike nezavisno od nacionalnosti. Izveštači Gardijana iz Ramale nisu propustili da primete sveže tragove batina na pojedincima, a bilo je dakako i drugih problema. Izrael je bio gnevan zbog toga što mu nisu odmah isporučeni svi preostali mrtvi taoci. Do utorka, kada je ovaj broj Radara poslat u štampu, u Izrael su stigla samo četiri tela od 28, pa je Forum porodica talaca i nestalih zahtevao da se „sporazum momentalno suspenduje“. U Ramali se pak očajavalo zbog nekih „oslobođenika“ koji su – umesto da bude vraćeni na Zapadnu obalu – deportovani u Gazu, u Egipat, niko ne zna kuda, ali svakako nekud gde će porodicama biti nedostupni koliko su nedostupni bili i u izraelskim zatvorima.
Lažne vesti o novoj zori
No za svetske diplomate je utorak – makar pre podne – i dalje bio dan optimizma. Tramp je dan ranije pred Knesetom pozdravio „zoru novog Bliskog istoka“, a kad on kaže, to vam je čvrsto kao aparthejdski zid na Zapadnoj obali, i sve bi u javnoj diplomatiji bilo u redu kada ne bi bilo grupe zanovetala iz Ujedinjenih nacija. Ta je grupa, predvođena Frančeskom Albaneze, specijalnom izvestiteljkom UN za Okupirane palestinske teritorije, još početkom oktobra objavila jedno saopštenje, a u njemu je u petnaest tačaka objasnila zašto neće biti „novog Bliskog istoka“, a kamoli zore nad njim. Po slavnom „Trampovom mirovnom sporazumu“ – a u toj frazi svaku reč treba staviti pod debele navodnike – eksperti UN su raspalili rafalom:
Nema garancije palestinskog prava na samoopredeljenje; palestinsko samoopredeljenje je zavisno od volje stranaca, pa čak i Izraela, čiji je premijer već objavio da će se tome protiviti silom; „Privremena tranziciona vlada“ Gaze ne predstavlja Palestince, i u njoj nema čak ni predstavnika Palestinske uprave (PA); „Odbor za mir“ će predvoditi predsednik SAD, a SAD nisu „nepristrasni posrednik“, već „duboko pristrasni izraelski saveznik“, i sve to „žalosno podseća na kolonijalističke prakse“; „Međunarodne stabilizacione snage“ će samo zameniti izraelsku okupaciju Gaze okupacijom pod američkom paskom; sama izraelska okupacija bi takođe mogla da traje neograničeno u vidu „bezbednosnog perimetra“ koji se nalazi na teritoriji Gaze; za demilitarizaciju Gaze takođe nije predviđen rok, a čak i ako se ostvari, značiće da Gaza ostaje ranjiva spram izraelske agresije; niko i ne pominje demilitarizaciju i deradikalizaciju Izraela, koji je, podsećaju stručnjaci UN, „počinio međunarodne zločine nad Palestincima i pretio miru i bezbednosti regiona agresijom spram drugih država“…
I ima toga još. Nije valjda neko stvarno pomislio da će svanuti zora? A kada smo već u uvodu pomenuli crni humor, dodajmo da se kao crnohumorna pojava mora klasifikovati i predsednik Francuske Emanuel Makron. Posle sveg zla koje je Izrael samo u Pojasu Gaze počinio u prethodne dve godine, posle minimalnih 68.000, a verovatnijih 100.000 ubijenih Palestinaca, posle najmanje 78 odsto srušenih ili oštećenih zgrada, 97 odsto sprženog drveća i 82 odsto uništenih useva – svi su ti procenti podaci raznih agencija UN – Emanuela Makrona i dalje brine samo Hamas. „Oni su i dalje pretnja, znamo kako ide sa tim teroristima…“, reče čovek u utorak.
Vojin Grubač: Gimnazija kao centar ispraznih retoričkih pražnjenja
Hamas nema alternativu
Makronov izuzetan talent za zapažanje bitnog vidi se i u Francuskoj, no dajmo zaista o Hamasu, ali iz usta nekog ko se u to razume. Muhamed Šehada, politički analitičar iz Gaze – i saradnik Evropskog saveta za spoljne odnose (ECFR), ako nekome treba i taj dodatak – smatra da je odnos žitelja Gaze spram Hamasa kontradiktoran. U autorskom tekstu za magazin +972, zajednički projekt izraelskih i palestinskih novinara, Šehada je zapisao da je istina da odavno raste ogorčenost, koja se u martu manifestovala i protestima širom Pojasa Gaze.
„Ta ogorčenost postoji čak i među članovima organizacije, pa i među njenim visokim rukovodiocima. Više arapskih zvaničnika mi je reklo da je Haled Mešal – jedan od osnivača Hamasa i dve decenije predsednik njegovog Političkog biroa – iza zatvorenih vrata sedmooktobarski napad nazivao ‘bezobzirnim’ i ‘katastrofalnim’“, navodi Muhamed Šehada.
Postoji, međutim, i drugi trend – izraelski genocid je čak i najtvrđe protivnike Hamasa pretvarao u čvrstu podršku. Šehada je dao primere ljudi koje je Hamas pre 7. oktobra zatvarao, čije je rođake ubijao, i koji su se svejedno uz tu organizaciju svrstali.
„Rasprostranjen je strah da će Izrael, ako Hamas bude uništen, trajno okupirati Gazu i da se međunarodna zajednica tome neće skoro nimalo protiviti. Po tom gledištu samo kontinuirana vojna pobuna Hamasa može da spreči etničko čišćenje. Hamasova strategija oružanog otpora za Palestince nije validna zato što ih poziva na nasilje ili žrtvu, već zato što nijedna druga nije uspela. Diplomatija, pregovori, molbe međunarodnim sudovima i drugim internacionalnim telima, moralni apeli, nenasilni otpor – sve je to nailazilo na globalnu tišinu dok je Izrael Palestince i dalje ubijao i proterivao“, objašnjava Šehada.
Tegoban do tragičan život Palestinaca na Zapadnoj obali nije popravilo ni to što je Palestinska uprava postala maltene poslušnica Izraela, i eto još jednog argumenta za svetonazor kakav je ocrtao Šehada. Naravno, čak i najkrvožedniji pripadnik Hamasa zna da 7. oktobar neće moći skoro da se ponovi, i da se i njegovoj organizaciji sve češće postavlja pitanje koje se inače postavlja Palestinskoj upravi: „Šta ste postigli?“ Zato je Hamas, podseća Šehada, tokom leta i slao signale da bi pristao na to da se odrekne „ofanzivnog naoružanja“ i da zadrži samo „odbrambeno“, poput pušaka i antitenkovskih raketa, za slučaj da Izrael opet napadne. To je oružje Hamasu potrebno i da bi se suprotstavio oružanim grupama koje ne prihvate „mirovni sporazum“, kriminalnim klanovima, milicijama koje je finansirao Izrael i svemu drugom što je u haosu Gaze u prethodne dve godine niklo.
Hrabre ideje kratkog dometa
Čitaocu će možda biti čudno to što je Hamas u prethodnom pasusu tretiran kao organizacija koja bi i u „posleratnoj“ Gazi trebalo da bude nekakav faktor, a i Vašington i Makron kažu da od toga nema ništa. Takva se ideja, međutim, može čuti i u samom Izraelu, barem tamo gde ne dopiru Benjamin Netanijahu, Itamar Ben-Gvir i slična družina. Izraelski politikolog i profesor Jagil Levi u ponedeljak je u Harecu tvrdio da je integracija Hamasa u bilo kakvu novu vlast Gaze jedino rešenje.
„Izrael je izabrao put koji njegovu bezbednost ugrožava više nego bilo koja alternativa. Odbija čak i da iz zatvora oslobodi Marvana Bargutija, koji je pre 7. oktobra prema anketama bio najpopularniji lider u Gazi, i koji bi možda mogao da vodi ozbiljniji politički proces.“
Novinar Gideon Levi se istog dana u Harecu ponadao i širim „političkim procesima“. Ako je nešto dobra vest, smatra Levi, to je internacionalizacija izraelsko-palestinskog sukoba.
„Nema više nade da bi Izraelci sami mogli da se iskobeljaju iz moralnog ambisa u koji su skliznuli, da će se jednog dana probuditi i rešiti da okončaju aparthejd, okupaciju, zlonamernu prevlast. Sudbina Palestinaca nije izraelsko unutrašnje pitanje i zapravo uopšte nije izraelsko pitanje. Svet nema samo pravo već i dužnost da Palestincima pritekne u pomoć, jer su spram izraelske okupacione mašinerije bespomoćni. Izraelska armija je dosad povremeno napadala Gazu, pa se povlačila prepuštajući je sudbini sve do zadovoljstva sledeće invazije, uvek brutalnije od prethodne. Sada će neke nove snage ispuniti vakuum u Gazi.“
Levi je dopustio sebi da se ponada da će te međunarodne snage kasnije biti raspoređene i na Zapadnoj obali.
„Zamislite samo – evropski i američki vojnici štite pastire Zapadne obale od nasilja doseljenika. Mirovne snage sprečavaju izraelsku armiju da usred noći kidnapuje ljude iz kreveta, što sada rutinski radi. Svetski vojnici demontiraju hiljade putnih blokada. Da li to zvuči kao halucinacija? Apsolutno. Ali neophodno je halucinirati u danu u kome na slobodu odlaze izraelski taoci i zatvoreni i kidnapovani Palestinci.“
Vojin Grubač: Gimnazija kao centar ispraznih retoričkih pražnjenja
Palestinci su već pokušali sve
Avaj, plemenite i nesumnjivo iskrene nade Gideona Levija, i pre nego što su zapisane, temeljno su razorili oni stručnjaci UN. U jednoj tački saopštenja primetili su da „Trampov mirovni plan“ tretira Gazu kao da veze nema sa Zapadnom obalom, „iako se obe teritorije moraju posmatrati jedinstveno, kao deo palestinske države“. U drugoj su kao detalj naveli da plan ne kaže ništa o nezakonitim izraelskim naseljima na Zapadnoj obali.
„Ceo taj plan, fokusiran samo na Gazu, u konačnici je okvir trajne političke razdvojenosti palestinskih teritorija. I to je pas pravo u noge izraelskim grozničavim snovima o aneksiji“, zaključio je – neizbežno u Harecu – Tair Abu Ras iz izraelskog Foruma za regionalnu misao.
U trenutku kada ovaj tekst privodimo kraju pojavili su se izveštaji da je izraelska vojska na različitim lokacijama u Gazi pucala na ljude koji su se suviše približili njenim linijama. Vojne racije u više gradova Zapadne obale, poput Ramale i Hebrona, desile su se noć pre toga. Dešavaće se i u narednim noćima. Nije valjda neko stvarno pomislio da bi sadašnja garnitura evropskih političara i bilo koja garnitura američke ili izraelske administracije zamislila, zapisala i potpisala neko dobro Palestincima?
„Prošle godine sam pitao jednog lidera Evropske unije šta bi Palestinci mogli da urade drugačije, šta bi savetovao Palestinskoj upravi, Hamasu, palestinskoj javnosti. Kratko je razmislio i prepustio se očaju: ’Ne mogu da urade ništa. Već su sve pokušali‘“, zaključio je anegdotom Muhamed Šehada.
Svejedno ćemo ponoviti da je počelo dobro, makar i zato što svaki sat u kome Izrael ne bombarduje znači nekoliko sačuvanih palestinskih života. Ali primirja se po definiciji završavaju loše.
Izvor: Radar
