Piše: Slobodan Orlović
Studentska pobuna, mada protest zvuči blaže, i najave masovnih štrajkova, liče na nešto što dosad nije kotrljalo silinom da vlast pogazi. Bez želje za nagađanjem da li će ovolika društvena gibanja dovesti do “vlade u ostavci” (i novih izbora i političkih promena) smatramo da vredi pokušati dokučiti suštinske razloge masovnog nezadovoljstva akademske mladosti, i šire. Povod-okidač je opštepoznat – prvonovembarski tragični događaj rušenja nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu u kome je smrtno stradalo 15 duša, slučajnih putnika. Ali, uzroci su dublji.
Ne zadugo od tragedije, jedan za drugim fakultete su blokirali njihovi studenti, organizovani u neformalna tela (plenume). Nezadovoljni društvenom prošlošću dokle im sećanje seže i onima koji državu vode, studenti odbacuju budućnost koja im se od tih istih, odozgo, nagoveštava. Sasvim konkretno, “studenti u blokadi” tvrde su vere da im zahtevi u vezi sa rekonstrukcijom “ž. stanice” moraju biti uslišeni – na svetlost dana da se iznese sva dokumentacija, i građevinska i novčana te da se kazne odgovorni, bilo da su “veliki” ili “mali” igrači. Otvoreno sumnjaju na krađu, korupciju, lošu nameru, nestručnost, samopromociju, bahatost što je u zbiru, smatraju, dovelo do katastrofe. I hoće da im odgovore daju jedino nadležni organi, kako to ide po podeli vlasti.
Slobodan Orlović: Ima li te Strahinjiću Bane u malenoj Banjskoj
Istovremeno, buntovna mladost se ne obazire na denuncijante, kreatore zavera i dnevne pseudoteoretičare koji znaju ko tu stoji iza i šta je pravi cilj (loše osmišljen cilj anarhista kompromitovanih obaveštajnim podzemljem hrvatske države, Č. Antić). Gospodo vladajući, studentska ponuda vam je na stolu, a posle… posle će se videti. Do tada, slobodno nastavite u stilu: studentski zahtevi su ispunjeni, i više od traženog (A. Vučić); vodilja im je hrvatska “Blokadna kuharica” (A. Brnabić); ne budite “korisni idioti” poput moje generacije (S. Antonić), uz pregršt drugih negatorskih pogleda koji ne vode ničemu.
Pa u kakvom to društvu živimo i na šta to ispade voljena nam zemlja? Odgovor nije lak, ako je uopšte moguć. U srpskom režimu jedan jedini nosilac funkcije ima poslednju reč u političkim prepirkama i svemu drugom. Iako bdi nad svim dokumentima tokom čitavih noći on, ni fizički ni mentalno, ne može da odlučuje o svemu. Ali on to neprestano radi, donoseći neretko nasumične i nepripremljene odluke (“decizionizam”), stvarajući “konfuziju nadležnosti” (kakav Ustav, bre). Kao ključni faktor funkcionisanja sistema, sa ogromnom moći i bez predsednikovanja strankom, popularniji je od svih svojih saradnika zajedno. Oni su smenjivi i prolazni, manje više politički nebitni pa mu se i ne suprotstavljaju niti rizikuju, već slušaju njegovu izričitu volju po svakom pitanju. Ako bi, na primer, nedavno, rekao da nadstrešnica nije rekonstruisana, svi bi to ponavljali, iako su možda neki znali nešto drugo. Sve su prilike da pobunjena mladost takav režim neće.
Slobodan Orlović: Ima li te Strahinjiću Bane u malenoj Banjskoj
Neće studenti ni isprepletenost (jedinstvo čak) stranke i države gde je prva, suprotno Ustavu (član 5), gotovo “vlast potčinila sebi” (bivalo je toga u istoriji korporativizma i drugih autoritarnih režima). Smenjivost stranaka u vladi i skupštini na normalnim, fer izborima srž je političke slobode i demokratije, ako ove uopšte više igde ima (sic!). Čemu studiranje ako se posao dobija, i potom napreduje, po kriterijumu partijsko-poslušničkom, a ne po sposobnostima i na osnovu znanjem osvojene diplome. Za svesnog i ambicoznog mladog čoveka prirodno je da ne pristaje na “stranačku preferenciju” kao neprikosnoveno karijerno, naposletku i životno, merilo.
Verovatno je ovo za “vladajuću elitu” (i onu koja jedva čeka da postane vladajuća) poslednja prilika, može se reći mukom dostižna poput Himalaja, da samu sebe pročisti i društvo oslobodi nagomilanih antivrednosti. Retko je to, možda nikad, u istoriji bivalo. Ali ako se ovaj naš nedefinisani režim – kao hibrid primesa populizma, autoritarizma, konzervatizma, kleptokratije, kvazipatriotizma, zamišljene liberalne demokratije, decizionizma, ekonomskog neokolonijalizma, evropejstva sa rusofilijom na Putu svile, i čega sve ne još – ne podvede pod slobodarski Ustav kakav srećom imamo, budućnost će nam o koncu visiti. Kako državi i društvu, tako i Srbima i svakom građaninu.
“Studenti u blokadi”, nalik romantičnim revolucionarima, najjasnije su to videli. Bez lupe.
