Пише: Марко Ловрић
Нико није описао рад тајних служби саркастично као Борислав Пекић у Беснилу. У том трилеру аеродромом Хитроу базају људи који јавно делају за једну страну, у потаји за другу, док познаваоци имају обавештења да раде за трећу али знају да је у таквим случајевима увек реч о некој четвртој. А када се све сабере, ти супершпијуни ниједној земљи нису ни од какве користи. Ни гневна духовитост једног Пекића, међутим, није се винула до идеје да би нека инострана тајна служба могла да потпише нешто што је написао Александар Вулин, али стварност рутински надмашује и најбољу машту. Зато су и саговорници Радара сигурни да је саопштење руске Спољне обавештајне службе (СВР) о томе да Запад спрема „српски Мајдан“ заправо написано у Београду. Шта је Русија тиме хтела да постигне, мало је компликованије питање, али одговор је свакако сувише баналан да би послужио као сценарио за нову причу о Џејмсу Бонду.
„Светске тајне службе не комуницирају саопштењима, не хвале се тиме што раде. Овде притом СВР говори супротно од сопственог министра спољних послова Сергеја Лаврова, доајена светске дипломатије. Лавров је пре само два месеца рекао да су у Србији на делу унутрашња политичка трвења и да Москва има бојазан да би нека од НАТО земаља могла да их искористи за спровођење ‘обојене револуције’. То је суштински другачије – човек није тврдио да се нешто дешава него да би се нешто могло десити“, подсећа политиколог Цвијетин Миливојевић.
На страну то што саопштење СВР звучи тако да би се без редакцијске обраде могло сместити на стране Информера, на страну и то што смо сличан случај имали пре шест месеци, када је Федерална служба безбедности (ФСБ) објавила да на демонстранте у Београду није пуцано звучним топом, иста СВР је недавно жестоко критиковала Александра Вучића због извоза наоружања и муниције у Украјину.
„Имам утисак да озбиљне поруке Руса евентуално можемо читати из уста Сергеја Лаврова. А када Руси хоће да се играју са нама, онда читамо измишљене рукописе некаквих служби или евентуално Захарова извергла шта треба“, сматра Миливојевић.
Политички аналитичар Драгомир Анђелковић сагласан је да је саопштење СВР само једна ставка на списку купопродајних трансакција Москве и Београда, и такође помиње наизменичне похвале и критике које српски режим добија од СВР и од Марије Захарове, портпаролке руског министарства спољних послова. Да не би испало како смо Вулина џабе помињали, додајмо да Миливојевићу и ново саопштење СВР и старо саопштење ФСБ личе на његов рукопис.
„Овај режим је прилагодљив. Ако му припрети неко из Вашингтона или Берлина, веома је спреман да из прве поставе повуче људе који Западу сметају. Вулин је један од тих, али је то – да тако кажемо – био споразумни раскид уговора. Вулин нема функцију, али и даље ради послове које режим сматра битним за опстанак. Вероватно му је Вучић дао домаћи задатак да од Москве извуче овакво саопштење. И добио га је због претходних заслуга“, резонује Миливојевић.
Војин Грубач: Гимназија као центар испразних реторичких пражњења
Анђелковић додаје да Вулин у Србији нема никакав утицај, али да га Вучић и у домаћем и у спољном маркетингу пласира као русофила.
„Онда се преко Вулина сарађује са Русима да не би испало да је Вучић сам то радио, јер би се тиме замерио Западу. Својој публици пак ствара представу да у свом кругу држи екстремног русофила, а да са Западом комбинује само зато да би Србија опстала. Реч је о баналној превари. Вулин је само маска навучена на Вучићеву руку.“
Јасно је да српски режим не жонглира због српског већ због сопственог опстанка, али мало је мутније зашто Кремљ пристаје на игру „волимо га – не волимо га“. Пре приче о томе, међутим, треба рећи понешто о стварном утицају руских служби на српска збивања. Када се помене магијски термин „тајна служба“, пажња остане усмерена на њега, а саговорници Радара тврде да овде за то нема разлога. Драгомир Анђелковић каже да је утицај Русије као целине, а не само њених служби, у Србији сваког дана све мањи.
„Русија никада овде није имала доминацију ни у обавештајној сфери, ни у медијској, ни у економској, осим у енергетици. Русија има доминантан положај само када је реч о ставу јавности“, сматра Анђелковић.
Цвијетин Миливојевић из другачијег угла осветљава сличан закључак о руским службама. По њему, Русима није ни потребно да много улажу у копање подземних канала у Србији, јер већ имају отворена врата.
„Нека истраживања јавног мњења кажу да чак 80 одсто грађана Србије има симпатије за Русију. Најједноставнији одговор је чињеница да Русија заиста никад није ратовала против Србије. То је Русима довољно да имају слободан пролаз, док западне службе морају мало више да се потруде.“
Ако Русија има много симпатија али не и много стварне моћи у Србији, шта су јој циљеви? Драгомир Анђелковић каже да Руси овде заправо немају своју политичку „екипу“, јер у такво нешто нису ни инвестирали.
„Ми нисмо у зони у којој Русија озбиљно улаже, а приде је битку за ‘меку моћ’ Москва изгубила чак и у Украјини, у коју је до 2014. улагала огромна средства. Русија има српско јавно мњење, из ког би нешто могло да се изроди, али руска власт све посматра са империјалног становишта, игра са влашћу а не са јавним мњењем, па тако игра и са Вучићем. Могуће је да Москва схвата да не може да одржи утицај у Србији и да сада покушава да извуче максимум, то јест да се са Вучићем договори да прекине испоруке војне опреме Украјини, да договори неки аранжман са НИС-ом који би јој био повољан. Мислим да је код њих рачун веома баналан – да извуку све што могу у краћем року, а после ће већ видети.“
Могло би се аргументовати да Вучићев режим Русији није дао много осим испразних изјава националне љубави, а јесте починио веома конкретне грехе наоружавања Украјине и куповине борбених авиона од Француске, али Анђелковић мисли да ни симболична љубав није баш безначајна.
Војин Грубач: Гимназија као центар испразних реторичких пражњења
„Русија је изолована од Европе, а руска урбана популација је веома проевропски настројена. Једно је геополитика, а друго животни стил. Зато Москви за пропаганду у том делу јавности много значи да Русија у Европи има неке пријатеље. Србија и Мађарска се и те како пропагандно користе, јер се урбаним Русима средње класе диже коса на глави од помисли да су им кључни партнери Кина и Северна Кореја. Друго – не би ме чудило да је Вучићев режим помогао руској елити око прања новца погођеног санкцијама или куповао опрему за Гаспром преко НИС-а. Верујем да је чинио Русима одређене услуге, и Руси су то су прихватали као довољно, јер су у веома тешком положају.“
Цвијетин Миливојевић такође сматра да је Кремљу тренутно битно да и код куће и на страни шаље поруку да постоји бар нека Србија која Русији није увела санкције.
„Не би их заболело ни да их уведемо, али у симболичком смислу то Русији вероватно значи. Вучић није смео да оде на самит БРИКС због страха од својих НАТО савезника, али је Русија и то отрпела.“
Миливојевић и код људи који су „апсолутни русофили“ примећује да су разочарани таквим руским приступом Србији. Помиње истраживање Евробарометра, које је у мају показало да само 33 одсто грађана Србије тренутно жели чланство у Европској унији, што би Русији требало да буде добра одскочна даска, али је Кремљ упорно промашује.
„Руси краткорочно добијају нешто од Вучића, а дугорочно секу грану на којој седе, то јест русофилију великог дела национално оријентисаних грађана Србије. Сад ти национално оријентисани грађани Србије мисле овако – ако Русија подржава Вучића, који је издао Косово, онда је и Русији до српских интереса таман стало колико и западним силама које су на нас извршиле агресију. Руси су успели да за свој рејтинг ураде оно што НАТО пропаганда није успела деценијама“, закључује Анђелковић.
Да се напослетку вратимо тајним службама, нема у овој причи ни трага ни гласа од Пекићевог живописног пуковника Расимова. Беснила, међутим, има напретек.
Извор: Радар
