Пише: Ранко Павићевић, новинар, књижевник и публициста.
Тај дан, 20. јун 2015. године у Будви, остаће трајно у мом сјећању, јер сам био у прилици да се сретнем и као једини црногорски новинар и члан умјетничког Савјета фестивала „Град театар“, обавим интервју са познатим свјетским писцем и добитником Нобелове награде за књижевност 2010. године, Маријом Варгасом Љосом, који је тога дана отворио 29. будвански Фестивал културе и Медитерански сајам књига, у организацији подгоричке издавачке куће Нова књига. На моје велико задовољство, након одржане конференције за новинаре, велики писац, аутор познатих романа Разговори у катедрали, Јарчева фешта, Авантуре неваљале дјевојчице, Град и пси, пристао је да одговори на неколико мојих питања.
Својевремено сте казали, да људи који читају романе, трагају за нечим чега нема у њиховим животима. Да ли то значи, да на тај начин, трагају за бољим животом?
Сматрам да је то један од најбољих доприноса романа људском напретку. Јер, добри романи омогућавају да доживимо неко искуство које је много богатије, корисније и различитије, од онога што живимо у стварности. Када завршимо читање неког романа и вратимо се у реалност, откривамо да је она много сиромашнија. Онда бивамо љути и критични према стварности. Управо тај критички дух који осјећамо према ономе што нас окружује је права основа. То је осјећање, које нас је извело из наших пећина у којима живимо, а које нас је винуло у небо. Све добре ствари у историји човјечанства, изашле су из тог осјећаја слободе према свијету. Читање, као и писање, представљају неку врсту протеста пред животним недаћама. Они, као да несвјесно поручују, да живот онакав какав јесте, не може да задовољи апсолутну жеђ и потребу за бољим животом.
Мирослав Мика Антић у разговору са Ранком Павићевићем: Поезија је више од живота
Да ли је то најзначајнија мисија добре књиге?
Вјерујем да књижевност има велики утицај на животе људи и друштва у цјелини. Књиге помажу формирању личности оних који их читају. Друштво у којем се његује добра књижевност, тешко је изманипулисати. Јер, такви грађани имају развијену критичку мисао и независни су од утицаја са стране. Они имају идеје и жељу да мијењају стварност на боље и зато књиге његују такве грађане. Без добрих књига које смо прочитали, били бисмо гори него што јесмо. Били би, послушнији, без критичког духа, као покретача развоја друштва и бољег живота.
Да ли то значи да добре књиге могу бити субверзивне, тј. опасне за ауторитарне режиме?
Захваљујући књижевности и њеној фикцији, више смо свјесни значаја слободе. Књижевност не само да урања у сан о љепоти и срећи, већ нам указује на сваку врсту репресије и тиранства. Зато су сви режими одлучни да контролишу понашање грађана. Зато се и плаше књижевности, па будним оком мотре на писце и покушавају успоставити одређени систем цензуре. Писци у својим књигама, на неки начин, подстичу незадовољство читалаца, јер поред осталог говоре да се свијет лоше направљен и да га треба учинити љепшим и бољим.
Укуси већине грађана све више су наклоњени такозваној лакој литератури, жутој штампи, ријалити ТВ програмима. Коме је то потребно и како се борити против баналности у култури и животу?
То се свјесно подстиче из разлога о којима смо говорили. Такви садржаји у медијима, не формирају укус, већ га деформишу. Неки данас чак тврде да култура и хуманистичке науке нису неопходне, што је страшно, а медији пропагирају имитацију живота. Тако се стварају генерације подложне псеудокултури, свијету јефтине забаве и спектаклима. На тај начин се деградирају праве вриједности, а људи својим пасивним односом губе своју личност и почињу живјети биједне животе. Управо због тога, постају погодни за манипулисање.
Данило Киш у разговору са Ранком Павићевићем: Скривена поетика
Можете ли рећи како се зове Ваш нови роман и о чему ће говорити?
Зваће се Пет углова, а говори о истоименој четврти која је својевремено била стјециште умјетника и центар културе. Данас је све то другачије.
Извор: РТВ
