Књига Гојка Перовића „О хришћанском и грађанском идентитету“, (Институт за српску културу, Никшић 2023., 174 стр.)
Књига оца Гојка Перовића „О хришћанском и грађанском идентитету. Разматрања о актуелним питањима духовне ситуације нашег времена“ представља респектабилан и инспиративан извор за тумачење горућих проблема који драматично оптерећују црногорско друштво и јавност последњих година и деценија. Она нам доноси 24 текста, сачињених од избора Перовићевих колумни и текстова из „Вијести“, писаних у периоду 2013-2019. године, и неколико интервјуа датих регионалним медијима и порталима (ИН4С и Ал Џазира). Својим надахнутим и бритким стилом, као и широком ерудицијом у којој се јасно виде и трагови философског образовања, Перовић ауторитативно излаже и убедљиво брани праву истину о Српској православној цркви у Црној Гори и националном идентитету Црногораца, истину која је тешко оштећена, искривљена и изокренута наглавачке у пропаганди и реторици дојучерашњег црногорског режима и њему наклоњених (монтенегринских) медија и „интелектуалаца“. Перовић се у својој полемици са овим центрима политичке и медијске моћи усредређује на четири главне теме: 1) питање односа државе и Цркве, укључујући црквено власништво, 2) историјски континуитет и статус Српске православне цркве у Црној Гори и светосавља, 3) карактер националног идентитета код Црногораца, и 4) улогу и значај Русије у историји Црне Горе.
Разматрајући прву тему, Перовић се изричито залаже за начело секуларности у односима државе и Цркве, односно за грађанску, секуларну и мултиконфесионалну Црну Гору као демократско друштво засновано на владавини права и поштовању уговорених принципа. У том сегменту Перовић се сасвим слаже са декларативном идеологијом вишедеценијске државне власти у Црној Гори која је званично заговарала идентичне принципе. Црква и држава треба да сарађују, али да се једна другој не мешају у рад и организацију, јер преплитање државе и Цркве на дуже стазе не доноси добро ни једној ни другој. После 2000 година црквене историје људи су, према Перовићу, схватили да је тако најбоље. Међутим, сасвим оправдано пита Перовић, шта ће онда декларативно левичарској и секуларној власти у Црној Гори државна, национална, „аутокефална“ Црква, која још треба да настане грубом и насилном узурпацијом храмова Српске православне цркве?! У овоме се упадљиво уочава драстична контрадикција између званичне идеологије и праксе бивше црногорске власти. Позивајући се на гледиште Карла Барта о држави као надконфесионалној институцији, проф. др Драган Јаковљевић у изврсном предговору Перовићевој књизи, указује да је тим пројектом власт Црне Горе фактички искорачила из световне државе и нарушила њену секуларност, будући да долази до државног интервенционизма унутар сфере конфесионалног живота. Перовић подсећа да је приликом оснивања Цетиња, и у њему Цетињског манастира, цивилизовани и далековиди зетски господар Иван Црнојевић још крајем 15. века разликовао државну и црквену имовину, одрекао се власништва над црквеном имовином и проклео онога коме би пало на памет да оспори црквено власништво на црквеном поседу. Исту традицију наставио је и књаз Никола. Зато се предлог „Закона о слободи вероисповести“ Владе Црне Горе може окарактерисати једино као тежак цивилизацијски пад у односу на претходне векове. У хиљадугодишњем трајању црногорске државности, све до Мила Ђукановића, никоме није падало на памет да имовину Цркве припише држави.
Међутим, начело секуларности важи за данашњу Црну Гору, док је у прошлости било другачије. Перовић подсећа да је историја Црне Горе незамислива без преплитања државе и Цркве, и да у том погледу она представља историјски уникум. Супростављајући се примитивним и острашћеним нападима власти на свештенике СПЦ који се „баве политиком“ и „политичаре у мантији“, Перовић владајућој клици оштро поручује – да није било „политичара у мантији“ од 15. до 19. века, не би било ни црногорске државе! Наиме, све оно што са поносом представљамо као црногорску државу од 1700. до 1916-1918. настало је и опстало захваљујући „политичарима у мантији“ (као овдашњим владарима), Русији (као пресудном међународном фактору), и Србима извањцима (као културним радницима). Али како то да схвати и прихвати „некада српска Спарта, а данас чланица НАТО пакта“ (како каже одличан афоризам), у којој се официјелна пропаганда може изразити речима једног њеног „интелектуалца“: „Црна Гора неће бити стабилна држава док чизма НАТО војника не стане код Пријепоља“! А када је већ држава и њена политика почела да се бави Црквом, силеџијски угрожавајући неприкосновену црквену аутономију и власништво, морала је и Црква, у чистој самоодбрани, да се поново бави државом и политиком. Стога се цетињски митрополит као „политичар у мантији“ бавио само оним што је очигледно историјски усуд његових претходника од давнина, и што се не може прекинути све док држава коначно не прекине да задире у црквену сферу. С тим у вези Перовић истиче изузетан значај и заслуге блаженопочившег митрополита Амфилохија.
Када је реч о историјату и карактеру Српске православне цркве у Црној Гори, Перовић наводи да се у агенду власти и провладиних медија, која иначе слави десет векова црногорске државности, никако не уклапа осмовековно трајање светосавске Цркве. Појашњавајући појам аутокефалности, он примећује да је инсистирање противника СПЦ на њеном оригиналном „томосу“ налик апсурдном тражењу крштенице из његушког села Ераковићи да бисмо „доказали“ да је Његош икада постојао! Нико никада, осим повређене сујете једног тадашњег теолога, није оспоравао српску црквену аутокефалност добијену у Никеји. Пресудило је саборно мишљење свих црквених поглавара – Свети Сава је обилазио све старе патријаршије Православља (Александрија, Антиохија и Јерусалим), и од њих добио благослов за своје дело. Стога, нема ништа канонски упитно или сумњиво у добијању аутокефалности Жичке архиепископије почетком 13. века. Перовић даље подсећа да је прве епископе зетске, хумљанске и будимљанске, прве дакле свештенике из нашег народа на просторима данашње Црне Горе, поставио Жички архиепископ Свети Сава Немањић. Црквени и световни поглавари у Црној Гори 18. и 19. века Цркву на Цетињу доживљавали су као „светосавску столицу“ и једини сачувани део „Пећке патријаршије“. Црква у Црној Гори (као вековни саставни део Пећке архиепископије и патријаршије), и њени постојећи епископи нису се одрицали сопственог светосавског наслеђа и титуле „егзарха пећког трона“ (коју је носио нпр. Митрофан Бан). Пећка патријаршија, односно српски патријарх или Пећки архиепископ или неко у њихово име, рукополагала је зетске и црногорске владике, и хиротонисала све нама познате цетињске митрополите. Зато су баш историја и живот Цетињске митрополије најбољи доказ аутокефалности Пећке патријаршије. Јер нису наши црногорски кандидати за владике ишли у Цариград ни у Охрид на хиротонију – него у Пећку цркву, за коју Свети Петар Цетињски каже да је „мати свих српскијех црквах, у коју су патријари наши стојали, и коју су цари наши оградили“. Перовић закључује да је Српска патријаршија, а пре тога Жичка архиепископије, адреса која већ више од 800 година благосиља Црну Гору. Никада у историји, све до распопа Мираша Дедеића, није било црногорских свештеника који су радили против канона и јединства Пећке патријаршије, ма какви да су били њихови лични политички ставови. Све ове несумњиве историјске чињенице побијају наводе и нападе оних који измишљају неку другачију и супротну црквену и националну историју Црне Горе у периоду њене самосталности, пре 1918. Црква се у Краљевини Црној Гори осећала напросто пећком, светосавском, косовско-заветном.
А 1918. нико се од свештенства и верника у Црној Гори није побунио против црквеног уједињења. Православна црква са простора бивше Краљевине Црне Горе са свим својим свештенством ушла је у састав СПЦ. Чак је и црногорска влада у егзилу, која није била сагласна са формом политичког уједињења, црквеном уједињењу приговорила само то – што се ново црквено седиште сели из Пећи у Београд. Ни слова против приступања Цетињске митрополије и суседних епархија обновљеној Патријаршији! Перовић стога, насупрот монтенегринским непријатељима СПЦ, наглашава да није укинута стара Црква, нити је успостављена нова – већ је наставила да постоји Једна и Иста Црква. Имајући све ово у виду, он се пита можемо ли се ослободити имена и спомена Светог Саве, а да после тога будемо и налик онима који су нас родили и који су Црну Гору створили? Перовић подсећа да је на Цетињу прва прослава Светог Саве као школске славе забележена 1856. у време владавине књаза Данила Петровића. Такође, забележено је да је књаз Никола у говору у у Цетињском манастиру 1895. рекао: „ова задужбина Ивана Црнојевића… била је у стању… да сачува до наших дана једину епископску столицу од оних, што је Свети Сава подигао у српској држави“. Књаз је 1896. цетињској основној школи књаз даровао велику икону Светог Саве. Школске прославе Светог Саве на Цетињу настављене су без прекида и под аустроугарском окупацијом, а после 90 година насилно су обустављене по завршетку Другог светског рата. Свети Сава је личност уткана у безбројна народна предања. Њега славе као крсну славу или прислужбу бројна црногорска братства. Њему је посвећено десетине православних цркава, а његовим ликом украшено стотине иконостаса и фрескописа у црногорским манастирима и црквама. Али, „Монтенегро“ не следи писмо на ком су настали Октоих и Горски вијенац, у црногорским школама се више не учи српски језик и не слави Свети Сава као школска слава, не слави се више ни Видовдан, као што је то радио књаз Никола, и креће се у супротном смеру од његовог „Онам’ онамо“.
Код треће теме Перовић указује на данашњу двојност националног идентитета у Црногораца, и да он не може бити тема неког државног нормирања, акта или указа. Међутим, ако се окренемо историји, ствари су поново јасне. У „Земљопису Краљевине Црне Горе за ученике трећег разреда основнијех школа“, штампаном на Цетињу у државној штампарији, стоји: „Сви људи, који живе у нашој домовини, јесу Срби, већином православне вјере, а има их мало римокатоличке и мухамеданске“. Отуда Николина војска, која се бори за српску слободу, и која се китила Обилића медаљом (војска краља на чијем смо ковчегу 1989. нашли тробојку; краља који се потписивао ћирилицом, и у чијим се основним и средњим школама учио српски језик – као матерњи) – та и таква српска војска није и не може бити окупаторска, како је упорно оптужују и блате монтенегрински псеудоисторичари и полуинтелектуалци. Такође, ако је Иво Андрић овде у Црној Гори нашао Косово – као духовну тачку ослонца Његошевог стваралаштва, онда је наш цивилизацијски задатак да то и такво Његошево Косово чувамо као сопствено благо. Перовић стога поручује: „Раздвајање Цркве и државе поздрављам, али раздвајање Црногораца на две супротстављене самосвести – никако!“. Неко хоће да од ОНЕ Црне Горе на силу креира ОВАЈ „Монтенегро“ – који ће утолико бити „свој“ и „достојанствен“ уколико благе везе неће имати са оним што је некада (икада) пре био. Али, то је немогућ подухват. Ипак, све ово указивање на српско национално порекло и идентитет Црногораца, истиче Перовић, не спречава да наш задатак буде да идентитетске поделе не продубљујемо, и да их залечимо међусобним уважавањем, путем обезбеђивања амбијента у ком уважавање различитог мишљења није ицидент, него предуслов људског живота.
На крају, након обрачунавања са монтенегринском србофобијом, Перовић полемички приступа русофобији која се такође емитовала у државном и медијском простору пораженог црногорског режима, а нарочито је појачана са почетком рата у Украјини. Перовић подсећа да су после Светог Петра Цетињског, црногорске митрополите рукополагали и благосиљали руски архијереји, а црногорске књажеве и краљеве оружано и новчано бескрајно помагали руски цареви. Такође, који међународни фактор је био идејни творац утапања Црне Горе у југословенску државу по цену нестанка владарског трона Петровића, пита се Перовић. Царска Русија – која тада више не постоји, или западне политичке и војне силе? Зато је још једна нападна противречност црногорске власти у томе што већ годинама ламентира над 1918. и претходном црногорском државношћу, а иде у војни савез са онима који су пројектовали и потписали недвосмислено укинуће црногорске државе пре 100 година, док политички „бежи“ од оних који су ту државу стварали, подржавали и помагали, не годинама, него вековима. И док нас је Запад игнорисао, гласно поручује Перовић, Русија нас је држала у животу! С тим у вези је и Перовићев став да већина помесних аутокефалних цркава није пристала уз одлуку цариградског патријарха да „Православној цркви Украјине“ додели аутокефалност.
Можемо само закључити да нам књига оца Гојка Перовића пружа бројне утемељене и драгоцене податке и увиде у црквену и националну историју Црне Горе који су од изузетне помоћи у разумевању савремених спорова и сукоба у црногорском друштву и јавности. Опремљени овим сазнањима и аргументима, далеко лакше можемо да се боримо против агресивних монтенегринских лажи и фалсификата којима се настоје поништити несумњиво српско порекло и идентитет Црногораца, и који за крајњи исход имају само даље продубљивање мржње и раздора међу грађанима Црне Горе.
