Пише: Маринко М. Вучинић
Имамо делове музеја на факултету, Слободан Јовановић је велико име, један од наших највећих научника. Неоспорно је да је велико име и имамо амфитеатар који је претворен у музеј и ево, ту се налазе ове њихове ствари. Била су мишљења да је то храм науке, политичке и правне моћи. Међутим, ово у шта је направљен факултет, ово је академски геноцид у покушају. Ово има за циљ да покаже како би требало да нам држава изгледа. Факултет брлог, држава брлог. Овим речима се Владан Петров огласио у јутарњем програму ПИНК ТВ (као већ редовни гост и аналитичар опште праксе) како не пропушта да увек нагласи као професор уставног права и судија Уставног суда. На тај начин он се придружио новом покушају нормализације и победничком походу А. Вучића против обојене револуције која се сада проглашава за насилничку, геноцидну, контејнерску и згубиданаску. В. Петров само папагајски понавља исказе А. Вучића којима он настоји да прикаже како су „студенти у блокади од различитих факултета направили буквално свињац. Када видите шта су од соба, амфитеатара направили и учионица направили онда вам је потпуно јасно како би нам држава изгледала“. Очигледно је овај поуздани и увек будни следбеник А. Вучића нашао довољно инспирације у речима великог вође када је говорио о Правном факултету у Београду као брлогу. Вероватно је имао прилику да у време своје радне посете Пионирском парку у којем су смештени тзв. студенти који желе да уче имао прилику да види како изгледа ова „цветна“ и брижљиво уређена „студентска“ насеобина која је незапамћено ругло наше престонице и она је прави брлог. Али то није спречило овог судију Уставног суда да пружи безрезервну подршку тзв. студентима који желе да уче без обзира што у том простору бораве људи који су очигледно далеко од било каквог студентског статуса а многи су и са криминалном прошлошћу. Ваља овом приликом навести и одредницу факултет из Блокадерског речника др. Михајла Рабреновића колеге професора В. Петрова „Место које треба да буде храм знања. Али посматрано из визуре блокадера, факултет је само обична бина за политикантске перформансе, штаб за организацију „спонтаних“ демонстрација, платформи за саопштења, место за колективно једење, пијење и опијање. Или касарна за спавање и напад на Скупштину, РТС и тако даље. Понекад и место за гајење пацова уместо кућних љубимаца“.
Овакве квалификације о протестима студената је нова и брутална фаза у обрачуну са студентским покретом и побуном самосвесних грађана а огледа се у потпуној дехуманизацији, обезличавању и свођењу учесника у блокадама и протестима на прљави и нечисти олош, који се мора дератизовати и темељно очистити. Зато и не треба да нас чуди што су они изложени непрекидној таблоидној сатанизацији, полицијској тортури, неоснованим хапшењима и све-присутној употреби батинашких фаланги који су сада последња одбрана овог диктаторског и дубоко криминализованог напредњачког режима. Насиље и брутална стигматизација су постали њихово главно средство покушају да се уведе ред и обезбеди стабилност и то по цену да се учесници протеста и народне побуне представљају као људски и друштвени талог, пацови, нацисти, усташе и згубидани који од наше државе праве брлог а могу да очекују и велике батине које им је обећао опскурни СНС министар Д. Глишић. Показујући батинашко лице овог пљачкашког, погубног режима спремног да примени огољено насиље и монструозно пропагандистичко таблоидно деловање не би ли показали насилни карактер студентског покрета и побуне грађана што је далеко од сваке истине и правог доследно ненасилног карактера њихових протестних акција и деловања. Познато је у историји ко се на овакав начин обрачунавао са својим политичким противницима и људима који су били стављани на листу за одстрел.
Свој озбиљан допринос оваквој врсти „нормализације“ и пурификације дао је и Владан Петров, заклањајући се непрестано иза свог професорског забрана делећи непрестано „добронамерне“ и благоглагољиве“ правничке савете“ и политикантска тумачења својски се трудећи да оправда сваки потез великог вође. Само никада није смогао снаге, академске честитости и куражи да одговори на једноставно питања које му је често постављано, да ли је Председник републике А. Вучић икада прекршио Устав. Ту изненада престаје „правничка“ експертиза и показује се права природа његовог политикантског и слугерањског ангажмана. Али зато није пропустио прилику да (без икаквог основа) говори о академском геноциду у покушају који су спровели студенти у блокади на Правном факултету у Београду. Они су по њему од њега направили брлог а В. Петров није убеђен да би промена овог диктаторског и батинашког режима који тако приљежно и ревносно брани донела државу која би била негација његовог „политикантског“ схватања тзв. правне државе у којој не би одлучујућу улогу имао неприкосновени велики вођа. Зато је он исказао толико пута (гостујући свакодневно на режимским телевизијама) спремност да својим правничким софистеријама спречи академски геноцид у покушају без обзира што се није ниједном речју супротставио жигосању и дифамирању студентског покрета који је оптужен да спроводи геноцидну револуцију (да ли постоји бесмисленија и безочнија конструкција). Такође није нашао за сходно да на било какав начин осуди полицијску бруталност управљену против студената и грађана, као и појаву режимских батинаша који су очигледно у функцији одбране овог режима и А. Вучића. В. Петров је споменуо и како он каже неоспорно име Слободана Јовановића а управо се на њега могу применити и односити оцене које су изнете у његовом знаменитом тексту о Полуинтелектуалцима. „Било усред његове урођене неспособности или због мана школског система, није добио подстрека за духовно саморазвијање. Он уопште духовне вредности не разуме и не цени. Све цени према томе, колико шта доприноси успеху у животу, а успех узима у „чаршијском“ смислу, дакле само материјалистички. С осталим духовним вредностима одбацује и моралну дисциплину, али не сасвим, јер прекршаји те дисциплине повлаче кривичну одговорност. Ипак је и у моралном, као и у културном погледу, он је у основи остао примитивац. Неомекшан културом, а са олабављеном моралном кочницом има сирове снаге напретек. Школска диплома, као улазница, у круг интелигенције, дала му је претерано високо мишљење о себи самом“. Сматрајући себе као изузетно оличење академске честитости и академског интегритета В. Петров је својим поданичким јавним наступањима само потврдио да се сасвим складно у клапа у модел полуинтелектуалца о коме је писао Слободан Јовановић. Овоме у прилог иду у његови бесомучни и неосновани напади на ректора Београдског Универзитета Владана Ђокића кога оптужује да своју функцију користи искључиво у политичке сврхе за разлику од њега који је изнад политичких утицаја. А управо су његови јавни наступи прави пример очигледног политикантства и доказ служења овом диктаторском режиму а све у знаку његове верзије одбране правног поретка и правне државе који у оваквом изопаченом систему владавине не постоје ни у траговима. То је врхунац његовог лицемерства, јер је он толико пута од почетка студентских протеста показао до које мере може ићи његова хипокризија и притворство а све у неуспешним покушајима да покаже своју „правничку неутралност“ и „објективност“ коју је вероватно демонстрирао и својим неоглашавањем о доказаној изборној крађи 2023. године и то као известилац Уставног суда у том предмету или писањем декларација и програмских текстова за потребе Српске напредне странке и Председника републике. При томе је спреман да као уставни правник брани сваки антиуставни потез и деловање А. Вучића који свакодневно крши Устав и гази све елементарне принципе владавине права и поделе власти. Нападајући ректора В. Ђокића, професор В. Петров се као самопроглашени ексклузивни уставобранитељ и дисциплиновани припадник и бранилац напредњачког режима само придружио бесомучној таблоидној хајци којој је изложен месецима први човек београдског Универзитета. О томе најбоље сведоче његови денунцијантски и недостојни искази којима се служи у сталној намери да дисквалификује и политикантски дифамира ректора В. Ђокића. Ево очигледног примера „ Ректор Ђокић, он чита са телефона, па опет је то тај исти центар, он је само проводник. Свакако немају име, немају став. Колико видим немају ни став ни програм. Ставове излажу на основу тога што им је неко написао. Морамо овде да у наредном периоду, пошто је и Вучић рекао да долази време одговорности, да покажемо грађанима да се криминал не исплати“. Да свакако долази време одговорности, то је и био један од основних студентских захтева након пада надстрешнице и погибије 16 људи, за све оне који су својом аморалношћу и служењем овом пљачкашком и дубоко криминализованом режиму пружили своје „интелектуалне и експертске“ услуге и то добро наплаћивали. И управо се ради о моралу и поштовању темељних моралних постулата и норми као основном питању у функционисању принципа одговорности у једном друштву и сваке јавне, професионалне и политичке делатности. У својим текстовима Борислав Пекић је о моралу говорио као основном услову за било какав смислени дијалог и разговор. „Мислим да се о моралу увек и под свим околностима и може и мора говорити. Усудио бих се рећи да, ако се о моралу не би говорило, не видим о чему би се уопште говорило, односно шта би још друго задржало свој смисао да би се о њему говорило. Без војске ћемо можда бити изгубљени, без политичке маште, вероватно, али без морала свакако. Треба се придружити људима који бране неко право, неки виши вид људске егзистенције, чак и ако се човек са њима у потпуности не слаже. То са политиком никакве везе нема. То је чисто морално питање“ Владан Петров се често позива на академску част и академски интегритет али њих нема без искреног и доследног поштовања врхунаравних етичких принципа и доследне борбе за одбрану критичког мишљења и природног права на побуну против сваког режима који почива на насиљу, корупцији, страху прогону неистомишљеника, поништавању уставности и слободно изражене воље народа. А управо су протести студената и самоорганизованих и самосвесних грађана истински израз примене права на побуну против диктаторског и овог антицивилизацијског начина владавине.
Кривичну пријаву против припадника жандармерије потписало је 40 професора Правног факултета у Београду а она се односи на догађај који се одиграо на Булевару краља Александра, на платоу Слободана Јовановића и у унутрашњости самог факултета, када је 43 припадника жандармерије у пуној опреми без икаквог упозорења насрнули на 85 грађана и студената наневши им озбиљне повреде. Ова кривична пријава је прави пример истинског залагања за академску честитост, интегритет и темељне моралне и правне принципе. Не морам ни да питам да ли је ову кривичну пријаву потписао и напредњачки “уставобранитељ“ Владан Петров. Он је својствено његовој улози у „нормализацији“ стања на Универзитет и у нашем друштву и сталној бризи да се одбрани лик и „историјско“ дело А. Вучића упутио поруку судијама и тужиоцима да „Као судија Уставног суда морама да будем мало уздржан, али апелујем на колеге да морају да раде по Уставу и закону“. Било би му много боље да се непрестано не позива на функцију судије Уставног суда, јер тај суд је одавно изгубио сваки углед и релевантност у нашем друштву јер он је сада послушничка испостава А. Вучића и напредњачког режима, а и само његово спомињање изазива подсмех и речито негодовање у нашој јавности. Када се сагледа степен аморалности, хипокризије, лицемерства и политиканства које је испољио Владан Петров у својим јавним иступањима и давањем отворене и безрезервне пре свега политичке подршке владајућој клептократској напредњачкој олигархији, постаје сасвим јасно да он није показао малу уздржаност, напротив. Демонстрирао је отворено пристајање уз диктаторски начин владавине А. Вучића који каже, сходно његовој хулиганској природи и карактеру, како ужива да уводи ред у држави користећи бруталну силу кршећи при томе све начела владавине права као и темељни принцип демократског система оличен у подели власти, поштовању слободе избора и уставности.
