Идентитет, као архимедовска тачка ослонца, упркос свим тешкоћама, нашу земљу већ једну деценију учвршћује у можда најважнијем прегнућу новијег раздобља – у борби за развој и надокнаду свега што је пропуштено у годинама које су „појели скакавци”
У еуфорији после пада Берлинског зида политичке елите Запада бавиле су се само тријумфом демократије над тоталитаризмом, илити либералног капитализма над комунизмом и његовим модалитетима. Надолазећу драму, која ће се отворити у годинама које следе и кулминирати у нашим данима, предвидео је мали број политичких мислилаца. А Петер Килмансег, немачки професор политичких наука, управо је усмерио своју пажњу на изазове који се налазе пред друштвима у демократској транзицији и на количину и врсте различитости које може да „издржи” демократија. Поједностављено говорећи, Килмансег каже да се дистрибутивне вредности, на пример стотину златника, могу у различитој сразмери договорно поделити између више субјеката – једноме 60, другоме 30, а трећем 10, или некако другачије. Али идентитет не може да буде предмет деобе и споразумевања. Идентитет је, говорећи језиком физике, недељива честица – бозон за којим су трагали Хигсови скаути у женевском Великом хадронском колајдеру, или монада, ако нам је ближа метафизика.
Главни део југословенске деобне кризе почетком деведесетих година прошлог века управо се заснивао на идентитетском питању и његовом поистовећивању са територијом и државом. Српски народ је бранио своје природно и своје државно право од узурпације, насилног комадања и његовог спонзорисања од стране међународних покровитеља.
Током историјског времена идентитет пролази кроз метаморфозе. Понекад су оне израз цивилизацијског напредовања једног друштва и постављања нових вредносних путоказа. Понекад су насилне и последица су комбинације огромних притисака на заједницу да се уклопи у пројекте великих сила или господара тренутка и сервилности као карактеролошке црте друштва или његових сегмената. Срби су као народ управо били изложени непојамним и геноцидним притисцима током Првог и Другог светског рата, а терор се наставио и 1999. године. Али идентитетску матрицу нисмо мењали. Ни под Османлијама, ни под Хабзбурговцима, ни под комунистима. Језгро нашег карактера описао је Дворниковић. Сретењски устав, ма колико да је кратко трајао, показао је да је идентитетска постојаност претпоставка да друштво без трауме еволуира према новим хоризонтима цивилизације. Аристотеловски речено: ако постоји супстанција једног народа онда је лако изнети акциденције његових историјских промена. Штавише, у наследној скали, која траје од Номоканона и Душановог законика, прескачући векове, пре многих других дошли смо до најлибералнијег устава у тадашњој Европи.
Због чега се помињу ови други?
У исто време када Килмансег објективно и критички предвиђа „неравнине” и изазове у преласку тоталитарних друштава у демократска, Виорел Роман, румунски мислилац, објављује свој панегирички трактат „Империја и лимес”, славећи попут Фукујаме тријумф западне цивилизације. Прво корисно сазнање од читања овога списа јесте да се демократске и либералне вредности, као основа прокламоване победе Запада, повлаче пред античком ратном терминологијом и фортификацијским изразима као што су бедем, одбрамбена линија, тврђава и, као врхунац категоријалног апарата, лимес. Дакле, по Роману постоје два непомирљива света. На једној страни је победничко и савремено опредмећење Римске империје, а на другој варварски свет, који су некадашњи картографи обележавали са hic sunt leones, илити овде су лавови, у значењу зверови. Лимес је граница, или – демаркациона линија. Наводећи уобичајене аутостереотипе Запада да тамошњи хришћани поштују десет Божијих заповести, поштују право и приватно власништво, користе науку и рационално уређују друштво, воде уредно књиговодство, Роман сматра да су то, с моралног становишта довољни разлози да империја има право интервенције силом тамо где се ове вредности не поштују. Империја још не влада целим светом, али је њен модел победнички. Он додуше предвиђа и велике мигрантске покрете према империји и предлаже да се Запад одбрани златном завесом.
Заправо и Петер Килмансег и Виорел Роман антиципирају профил нашег времена. Чињеница је да је свет подељен барем исто колико и током хладног рата. Чињеница је и да је криза у Украјини хомогенизовала Запад можда и чвршће него што је то икада била Римска империја. Али су се обистиниле и Килмансегове претпоставке да о идентитету не може бити нагодби. Довољно је послушати министра спољних послова Индије Џаишанкара, најгласнијег спикера земаља које су иза лимеса. Са те стране новог геополитичког разграничења је две трећине света који своју тешко стечену политичку сувереност више не би дао ни за живу главу, поготову некадашњим колонизаторима. Идентитет је тачка на којој почива свет људи и око њега нема расправе. Џабе акуратно књиговодство.
Где је ту Србија?
Да симболички употребимо наслов књиге Анджеја Кусњевича – Србија је увек била Краљ двеју Сицилија. Србија у своме дубоком егзистенцијалном искуству најбоље од свих земаља зна шта значи истрајавати између различитих светова и религија, бити catena mundi, бити предзиђе хришћанства, немилосрдно и безосећајно жртвовано када год затреба некој империји, бити између Византије и крсташа, бити кордон између сила Осовине и Антанте, између британских и совјетских интереса, и тако унедоглед цепања светова. Једноставно, бити на лимесу, или, како овај простор вечног трења и цикличних сукоба музички исказује Еди Грант: „Living o the Frontline.”
Србија данас не одустаје од додељеног јој „страшног места постојања” на рачун свога идентитета. Србија данас не прави петпарачке изборе. Вера да без међународног права конструкција данашњег света нема никаквог смисла, привилегија је наше земље када и највеће силе газе сваку рационалност, принципијелност и морал у међународним односима. А идентитет, као архимедовска тачка ослонца, упркос свим тешкоћама, нашу земљу већ једну деценију учвршћује у можда најважнијем прегнућу новијег раздобља – у борби за развој и надокнаду свега што је пропуштено у годинама које су „појели скакавци”. У томе је кључ суверенитета и будућности.
Политички филозоф Драгољуб Којчић
Извор: Политика
