Пише: Бојан Муњин
Културни идентитет појединца или народа данас је посебно важан. Зато што он представља свест о битним догађајима, обичајима, грађевинама или начину понашања које чине смисао живота једне заједнице. Културно наслеђе може да се сачува, али може и да се заувек изгуби.
Да ли баштину изворне народне музике треба заборавити и чиста срца препустити се, они који то воле, турбо фолку и новокомпонираним народњацима? Чак и када би то хтјели, данашњи људи то не могу, тврди етномузикологиња Марија Витас. Записи остају већ негдје записани, у збиркама изворних пјесама или међу зидовима фолклорних друштава, али најважније од свега, музичко и културно наслијеђе остаје у људима као дубоко наталожени траг о једном начину живота, чак и онда када ту стародревну културу прекрију тричарије данашње свакодневице. Марија Витас је новинарка, списатељица и вриједни истраживач традиционалне музике, потпредсједница World Music Асоцијације Србије, која неуморно обилази фестивале народне музике и судјелује у стручним жиријима оваквих традицијских окупљања. Како сачувати прошлост пред јуришом стварности, питамо ову неуморну промоторицу народног стваралаштва.
Како данас изгледа народна музичка оставштина?
Прво, треба освестити чињеницу да нисмо само важни ми у овом тренутку, него да је важно све што је било пре нас и оно шта ће бити после нас. Чак и људи који имају неки анимозитет према историји или према традицији, нису ни свесни колико су и они део неког наслеђа. Наслеђе, па тако и народна музичка баштина, јесте жива ствар и то је нешто што траје. У том смислу се, на пример, можемо питати зашто је музичко културно наслеђе Србије важно за нас, њене становнике, а зашто је можда оно важно за неког другог, ко живи у некој другој земљи, Шпанији, Холандији или било где другде.
Колико су заправо људи из других народа заинтересирани за српско музичко наслеђе?
На музичкој сцени којој и ја на одређени начин припадам, видим да многи обични људи широм света или моје колеге; музички стручњаци, новинари, менаџери, промотери – без обзира на ту културну средњу струју која се назива мејнстрим и на глобализам – воле и данас да чују нашу изворну музику. Мени је било фасцинантно када смо ми, Word music Асоцијација Србије у иностранству промовисали један од водича српског музичког наслеђа, који је био везан за гусле и који је био снимљен на ЦД-у. Ти људи из других држава су показали већи интерес за гусле (шпанска државна телевизија је направила читаву емисију о српским гуслама) него ми сами овде за ту врсту наше баштине. Није добро што је однос наших јавних медија према српској културној баштини која је под заштитом УНЕСЦО-а – недопустиво мали.
Странци су показали већи интерес, на пример, за наше гусле (шпанска државна телевизија је направила читаву емисију о српским гуслама) него ми сами. Није добро што је наш однос према српској културној баштини недопустиво мали
Одвајање од традиције
Што је суштина културног наслеђа?
Културно наслеђе једне земље или једне народне заједнице јесте оно што је по својој суштини јединствено, јер је произашло из културног, егзистенцијалног или духовног искуства баш те заједнице и зато је то важно. Културно наслеђе је срж идентитета и интегритета једне заједнице. Културни интегритет појединца или народа у целини данас је посебно важан, зато што он представља свест о битним категоријама: догађајима, предметима, обичајима, грађевинама или начину понашања које чине смисао живота једне заједнице. Данас треба бити нарочито храбар: културно наслеђе може да се сачува, али може и да се заувек изгуби.
Из чега темељног у људском бићу произлази музика?
Ако говоримо о изворној сеоској музичкој традицији, онда говоримо о ритуалу, говоримо о комуникацији међу људима са пуно важних симбола и значења, без којих та музика губи значај, смисао и душу. У брдовитим крајевима када неки домаћин хоће неког комшију да позове на прело, он га онда дозива. То дозивање, као што се, на пример, и чобани дозивају, улази онда и у неки облик музичког фолклора. Наравно, данас млади од песме траже нешто друго, али за традицијске народе песма је комуникација. Свако село у Србији и на Балкану је имало своју карактеристичну песму, која је описивала културну географију тог краја. Кроз песму се младић удварао девојци, кроз песму су се људи међу собом шалили и песма је, на пример, на прелу повезивала старе и младе. То повезивање генерација је такође традицијско културно добро, у коме постоје одређени односи, етика, начин понашања младих према старијима и обратно. Ти традиционални генерацијски односи су готово потпуно нестали, јер стари и млади данас већ доста рано почињу да живе одвојени.
Што значи посебна географска разноликост?
Када сам почела да идем по селима Србије и да истражујем то народно музичко наслеђе, запазила сам, а онда и записала то своје запажање на примеру песме „Извика“ са Златибора, где смо иначе пуно боравили на њиховим народним саборима. Кантри музика са фарме у Америци, или са села у Србији, или било где другде, у ствари је природан наставак свакодневног говора у конкретном поднебљу. Изворну народну музику треба схватити као природни наставак живота, јер су те песме биле интегрални део једног начина размишљања и веровања.
Како се догодило да се традиција одвојила од људи?
Прво одвајање је почело тако што се народна музика почела изводити на сцени. Сцена је вештачки простор, у односу на сеоску кућу, двориште или поље, где се та музика изворно изводила. Онда су ту различити аранжмани и преобликовања, који хоће да тој музици дају уметничку или комерцијалну ноту, али ако говоримо о аутентичности, све то ту музику мења и удаљује од аутентичности. Друга велика промена је исељавање становништва са села након Другог светског рата у градове, јер је таква тада била социјална политика. То исељавање је у првим годинама било повезано са неком врстом притиска, што је онда значило да ви људе измештате из њихових станишта и одвајате их од аутентичних културних извора.
Каква је била посљедица таквих миграција?
Када тај процес исељавања сеоског становништва у градове добива озбиљне размере и постаје трајан, тада долази до феномена стварања такозване новокомпоноване народне музике, са потписаним ауторима такве музике. Ранији аутори народне музике били су анонимни људи из народа и њима није било ни стало да их се нешто посебно потписује под песме, зато што су те песме биле власништво заједнице а не појединца. Доласком у градове, народна музика постаје посебна музичка грана, јер су различити композитори схватили да тим људима који су до јуче живели на селу, треба дати оно што ти људи траже; песме о ливадама и овцама, родном крају, о младићима и девојкама када се ухвате у коло и слично, јер је то било оно што су ти људи напустили.
Што је најзначајнија карактеристика тог транзицијског музичког доба?
Оно што је суштина тог доба јесте да музику за народ стварају неки други људи, а не људи из тог народа. Уз то се појавио и радио као врло популарно средство које су сви слушали и та нова комуникација није се одвијала као што рекох у сеоској кући, на прелу или на ливади него преко радија. То што се од тада могло чути на плочама, на радију или телевизији, могла је да буде фантастична музика из архиве народног мелоса, али она је ипак била тек стилизована музика и више није била аутентична.
Врело гласова
Каква је улога Вука Караџића у сакупљању народних песама?
Вукова улога у сакупљању изворних народних песама је врло значајна ако не и пресудна и он је тај истраживачки и прикупљалачки посао радио заиста самопрегорно и стрпљиво. Ту су његове збирке песама, као што је „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“, „Народна сербска песнарица“ и друге, до којих је преко Вука у своје време дошао и Гете и одушевио се њима. Сама сам посветила серију емисија на Радио Београду тим песмама које је сакупио Вук, али и то је само једна верзија тих песама, један од могућих превода оригинала, који је дефинитивно прво изникао из народа. Осим тога, те песме које говоре о филозофији живота тих људи, о њиховим мукама и тајнама преживљавања, када их слушате са неке плоче, или у сјајној интерпретацији Предрага Живковића Тозовца или Мериме Његомир, али – то је ипак нешто друго. То „нешто друго“ је, такође, један социо-културни феномен, како су се судбина, положај, начин живота и послови тог народа мењали. Под различитим вањским утицајима тај народ у Србији је сада другачији него што је био.
Питање из традицијске архиве: тко су Власи, а тко Цинцари?
Одлазим годинама на музички фестивал „Гергина“ у Неготину, који је посвећен влашкој култури као специфичном феномену источне Србије. Када се запитате ко су Власи, а ко су Цинцари, што је слично а опет различито, ви одједном улазите у један вртлог терминологије, у којој када се ради о конкретним заједницама, не можете повући сасвим јасне границе. За народ који ми зовемо Цинцарима, у Македонији кажу Власи, као што то кажу и Грци, док Цинцари сами себе називају Аромунима. Власи су специфична заједница или мешавина заједница, која између осталог живи и на истоку Србије, која има везе са Србима, али и са другима. У основи њихови корени су романски, а егзистенцијално они су номадски и сточарски народ. И сад замислити какво је то у култури врело гласова, звукова, инструмената и мелодија и какав је то специфичан идентитет. Култура је појам омеђен пропустљивим границама. На пример, песме „Врањанка“ или „Биљана платно белеше“ вуку корене не само из једне средине. Сви ми имамо своја народна имена, али смо нужно мешавина различитих култура.
Култура је појам омеђен пропустљивим границама. На пример, песме „Врањанка“ или „Биљана платно белеше“ вуку корене не само из једне средине. Сви ми имамо своја народна имена, али смо нужно мешавина различитих култура
Како бисте описали пејзаж утјецаја разних култура на изворну српску народну музику?
Ја сам се једно време бавила песмама из Крајине и то је јако добар пример српске културе и песама, који се прожимају са обичајима различитих народних заједница, који на дугом географском простору те некадашње Крајине живе. Зато мислим да треба бити отворен према лепоти наслеђа које је мозаично и у којем чујемо гласове и сличних и различитих култура, које су у то музичко наслеђе умешане. Зато то наслеђе не треба нужно укалупити у један назив и у једно власништво, јер то култура по дефиницији није. Узмите, на пример, Јевреје Сефарде који су на ово подручје дошли крајем 15. века и са својом културом утицали на друге овдашње културе, као што су и те локалне културе дале нешто своје тој новој заједници. Или, узмите само тај велики културни судар Медитерана и Балкана и свега дивног у култури и уметности што је из тога произашло…
Та некадашња Крајина је била простор, нарочито у 20. вијеку, честих миграција и присилних сеоба. Како су те честе промјене утјецале на културу тих људи?
Идем често на фестивал „Крајишки бисери“ у Пландиште у Банату, који је покренула једна избегличка породица из Лике. Крајишници су у Србију долазили у три велика таласа и у дугом временском раздобљу, и на том плану ви видите колико се традиција мења. Само на фестивалу, у распону од 10 до 15 година, ви примећујете нове генерације певача, које су рођене у избеглиштву након ’95, а имате и аутентичне певаче из Крајине који певају старе песме, али у новој средини. Затим имате потомке још старијих колониста из 1945, који преузимају нове стилове, а они се у музици свакако виде. Народне песме су у основи генерацијске песме. Ви данас у двомилионском Београду у 21. веку имате завичајна или избегличка друштва која певају песме из руралних средина са краја 19. века. Култура, у етнолошком смислу, касни бар сто година за начином живота.
Што ће се с културним наслијеђем догодити у овој цивилизацији која има све мање разумијевања за ствари од јучер и прекјучер?
Не можемо очекивати да ће људи у Београду данас да наставе да певају сеоске песме, уколико нису специјализовани певачи за ту врсту музике. Оно што је важно је да, живећи у садашњости са својим интересима и потребама, не изгубимо осећај према вредностима које су дефинитивно похрањене у традицији и у прошлости. Наравно, никога не треба терати да слуша народну музику, али мислим да, на пример, школство и организовано друштво уопште треба нешто озбиљније да поради да се та вредност традиције у људској меморији нових генерација не избрише.
Извор: П-Портал
