Маргерит Јурсенар (1903-1987) је била једна од најбољих француских и светских књижевница. Стекла је светску славу својим историјским и метафизичким романима, у којима доминирају ликови из далеке прошлости. Посебно је позната по роману “Хадријанови мемоари”. Њено интересовање за Оријент, средњи век и антику резултирало је низом дела у међуратном периоду, од којих су посебно занимљиве “Оријенталне приче”, код нас преведене као “Осмех Краљевића Марка”, са три приче из српске епске традиције (“Осмех Краљевића Марка”, “Зидање Скадра” и “Крај Краљевића Марка”). Била је прва жена која је изабрана у Француску академију наука, чиме је прекинула 345 година дугу традицију да у Академију буду бирани само мушкарци.
(кратка биографија преузета из књиге “Осмех Краљевића Марка”, Суматра 2021)
Дуги жућкастосиви ред туриста отезао се великом улицом дубровачком; капе украшене ширитима, богато извезени прслуци лепршали су на ветру изнад прагова продавница привлачећи погледе путника који трагају за јефтиним поклонима или оних који траже костим за маскенбал на броду. Било је вруће, како само у паклу може бити. Огољене планине Херцеговине држале су Рагузу под ватром зажарених огледала. Филип Мајлд уђе у немачку пивницу где су дебеле муве зунзарале у загушљивом полумраку. Тераса ресторана се неочекивано отварала према Јадрану, који је ту изненада искрсавао усред града, на месту где би му се човек најмање могао надати, јер тај нападни плави блесак није служио ничем другом осим томе да дода боју више шаренилу тржнице. Устајали задах дизао се са гомиле рибљих отпадака које су разносили галебови, готово неподношљиво бели. Ни дашка ветра са пучине. Филипов сапутник из кабине, инжењер Жил Бутрен, седећи за сточићем од цинка, испијао је пиће у сенци сунцобрана боје пламена који је издалека личио на крупну наранџу која плута по мору.
– Испричајте ми још једну причу, стари пријатељу – рече Филип, заваљујући се свом тежином у столицу. – Када сам поред мора потребан ми је виски и прича… Прича најлепша и што је могуће неистинитија, од које ћу заборавити родољубиве и противречне лажи из ових неколико новина што сам их баш купио на обали. Италијани вређају Словене, Словени Грке, Немци Русе, Французи Немачку и, готово исто толико, Енглеску. Сви имају право, мислим. Причајмо о нечем другом… Шта сте јуче радили у Скадру, куда сте отишли с толиком радозналошћу да својим очима видите некакве турбине?
– Ништа – рече инжењер. – Осим што сам бацио поглед на неке сумњиве радове око бране, све остало време провео сам тражећи једну кулу. Толике старе Српкиње причале су ми о Скадарској кули, да сам просто морао да видим њен искрзани камен и да се осведочим постоји ли ту, као што се прича, млечни беличасти траг… Али време, ратови и сељаци из околине у жељи да подупру зидове својих имања растурили су је камен по камен, и сећање на њу чува се само у причама… Кад то поменух, Филипе, јесте ли ви толико срећни да имате, штоно се каже, добру мајку?
– Какво питање – узврати нехајно млади Енглез. – Мајка ми је лепа, витка, дотерана чврста као челик. Шта још да вам кажем? Кад изађем с њом, мисле да сам јој млађи брат.
– Тако је то. Ви сте као и ми сви. Кад помислим како глупаци тврде да нашем времену недостаје поезија, као да оно нема своје надреалисте, своје пророке, своје филмске звезде и диктаторе. Верујте ми, Филипе, оно што нам недостаје, то је природност. Свила је вештачка, храна огавно синтетичка, личи на оне фалсификоване намирнице којима се кљукају мумије, а жене стерилизоване против несреће и старења престале су да живе. Једино још у причама неких народа налазимо она створења пуна млека и суза чије бисмо дете с поносом били… Где сам то чуо о песнику који није могао волети ниједну жену јер је у неком другом животу срео Антигону? Тај ми се свиђа… Туце мајки и љубавница, од Андромахе до Гризелде, начиниле су ме избирљивим у односу на ове несаломљиве луткице које сматрају стварним.
“Изолда као љубавница, а као сестра Лепа Ода…” Да, али она коју бих желео за мајку, то је обично девојче и једне народне приче, невеста једног младог господара из овог краја…
“Била су три брата, и беху се подухватили да начине кулу са које ће мотрити на турске зулумћаре. Сами се беху дали на посао, углавном зато што је било тешко наћи раднике, или зато што им је требало много платити, или што као добри ратари вероваху само својим рукама; жене њихове, наизменце, доношаху им јело. Али сваки пут када би с послом узнапредовали дотле да кров украсе венцем од трава, поноћни ветрови или виле загоркиње обараху им кулу као што је бог рушио Вавилон.
Много је разлога због којих једна кула не може да се обдржи; може се то приписати неукости неимара, злој вољи подлоге, или недовољној количини везива које држи камен. Али српски сељак види само један разлог за такву несрећу: он зна да се кућа руши ако се у темеље не узида мушко или женско, чије ће кости до Судњег дана држати на себи то претешко камено месо. Тако вам у Арти, у Грчкој, показују мост у који је узидана нека девојка: кроз једну пукотину вири прамен њене косе и виси над водом као каква златаста биљка.
Три се брата почеше загледати сумњичаво, пазећи да им ни сенка не падне на недовршени зид, јер, када нема другог, онда се у грађевину може зазидати и тај црни продужетак човеков који је, може бити, његова душа, а онај чија је сенка тако заробљена умире као несрећник кога су погодили љубавни јади.
Увече је сваки од њих тројице седео што је могуће даље од ватре, страхујући да се неко тихо не прикраде с леђа, не набаци врећу на његову сенку и не однесе је упола задављену, као каквог враног гаврана. Воља за послом бивала им је све слабија, и стрепња, а не умор, росила је знојем њихова препланула чела. Једнога дана, најзад, најстарији брат позва к себи млађе и рече им:
‘Браћо моја, браћо по крви, по млеку и крштењу, ако ову кулу не дигнемо, Турци ће нам се опет, кријући се кроз трску, привући до језерских обала. Насиље ће над нашим женскињем учинити; очекивану жетву ће нам у пољима попалити; људе ће нам по воћњацима на страшила разапети и тако ће се они у храну за гавранове претворити. Браћо моја, ми један без другога не можемо, нити је потреба да се кида један од три листа детелине. Али сваки од нас има невесту младу и бујну, чија су леђа и рамена на тежак терет навикнута. Не доносимо сами никакве одлуке, браћо моја: оставимо Случају да изабере, јер он је рука Господња. Сутра у зору ћемо узети ону која дође да нам донесе храну, и њу ћемо у темеље зазидати. Једну ноћ вам само тражим ћутњу, о млађана браћо моја, и не грлимо с много суза и уздаха ону која од три пута може изабрати два којима ће на сунчеву заласку још увек жива корачати.’
Лако му је било да говори тако, јер је у потаји своју младу жену мрзео и хтео је да је с врата скине да би на њено место довео једну младу Гркињу русе косе. Ни други брат се на то не побуни, јер већ мишљаше да својој жени на повратку све каже, а једино се најмлађи успротиви, јер је задату реч увек држао. Али ганут великодушношћу старије браће, који се ради заједничке ствари одрицаху најдражег што имају на свету, најзад и он попусти и даде реч да ће те ноћи ћутати.
Вратише се у насеље у онај сумрачни час када дух нестале светлости још увек блуди над пољима. Други брат уђе под чадор веома зловољан и осорно заповеди жени да му сазује чизме. Кад она клече поред њега, он је ногама удари посред лица и повика:
‘Ево осам дана како исту кошуљу носим, и недеља ће доћи а на себе нећу имати бело рубље да ставим. Дангубо проклета, сутра да си зором с котарицом за рубље кренула на воду и да тамо останеш до ноћи са четком и пракљачом. Макнеш ли се стопу оданде, жива нећеш остати.’
И млада жена дршћући обећа да ће цео сутрашњи дан посветити прању рубља.
Најстарији се врати кући чврсто решен да ништа не говори својој наџак-жени чија су му миловања била неподношљива и чију окрупњалу лепоту више није ценио. Но он је имао једну слабост: у сну је често говорио. А те ноћи баш телом надошла матрона не могаде да заспи, јер је у себи пребирала у чему се то није допала своме господару. Кад наједном, зачу га како брунда, навлачећи покривку на себе:
‘Срце моје, срце моје у грудима мојим, брзо ћемо ми обудовити… Како ћемо мирни бити када нас камени зидови куле раставе од гаравуше…”
Али најмлађи се врати под свој чадор, блед и помирен са судбином као човек који је на свом путу срео сам Смрт, с косом о рамену, која одлази да убере своју жетву. Он изљуби дете у колевци, нежно узе љубу у наручје, и она га целе ноћи слушаше како јој плаче на грудима. Но тиха и уздржана млада жена га и не запита откуда толика туга, јер га не хтеде силити на исповест, нити јој беше потребно да зна какви га јади море да би га тешила.
Сутрадан три брата заметнуше маце и пијуке и кренуше пут куле. Жена средњега брата припреми котарицу с рубљем и оде те клече пред жену најстаријег:
‘Сестро – рече она – сестро мила, данас је мој ред да људима носим храну, али човек ми је мој животом запретио да му бело рубље изоперем, а котарица ми га је пуна и препуна.’
‘Сестро моја, сестро мила – рече жена најстаријег – ја бих од срца радо однела ручак људима, но ми се ноћас неки ђаво у зуб увукао… Уј, уј, уј, нисам ти за друго до да седим и кукам од бола…’ На то она неизображено пљесну рукама да позове жену најмлађега:
‘Јетрвице наша најмлађа – рече она – жено мила од девера млада, пођи уместо нас да људима однесеш храну, јер пут је дуг а наше су ноге уморне, и ми нисмо више младе и лагашне као ти. Пођи, драго наше, а ми ћемо ти котарицу напунити свакојаким ђаконијама, да те људи наши с осмехом дочекају, тебе Гласоношу што ћеш им глад утолити.’
И тако напунише котарицу рибом језерском медом заливеном и грожђем коринтским, пилавом у виново лишће умотаним, сиром од овце немрчене и колачима од бадема. Млада жена нежно предаде дете у руке својим јетрвама и оде низ пут, сама, с котарицом на глави и судбом око врата, као освећеном медаљом, за људе невидљивом, на којој је само бог исписао каква јој је смрт намењена и на којем месту његовог неба.
Када три човека спазише из далека малу још неразазнајну прилику, потрчаше према њој, двојица првих несигурни у успех својих мудролија, а најмлађи молећи се богу. Најстарији прогута богохулну реч видећи да то није његова гаравуша, а други наглас захвали богу што је поштедео његову праљу. Али најмлађи клече, обујмљујући рукама бокове младе жене и, јецајући, замоли је за опроштај. Затим се на коленима довуче до браће, заклињући их да се смилују. На крају, осови се на ноге и челик његова ножа блесну на сунцу. Ударац маца по затиљку одбаци га, уздахталог, на крај друма. Млада жена, престрашена, беше испустила котарицу и расута храна се откотрља до чобанских паса. Када схвати, руке подиже ка небу:
‘Браћо о коју се никад огрешила нисам, браћо по венчану прстену и благослову свештеничком, не дајте ме да умрем, но боље дојавите оцу моме који у планини над племеном старешинује, па ће вам он хиљаду служинчади послати да их на жртву принесете. Не убијајте ме: мени је живот тако мио. Не делите ме каменом дебелим од драгана мога.’
Али намах умуче, јер спази да њен млади господар, украј пута, ни трепавицама не миче, и да му је врана коса крвљу и мозгом умрљана. И тада без јаука и суза пусти да је девери одведу до удубљења у зиду куле: пошто је и сама знала да мора умрети, могла је бар да се уздржи да не плаче. Али оног трена када ставише први камен пред њене ноге у црвеним нанулама, сети се свога чеда које је попут малог луцкастог кученцета имало обичај да грицка њену обућу. Вреле сузе потекоше јој низ образе и стопише се са цементом који је мистрија по камену размазивала.
‘Вај! ноге моје – рече она – ви ме више на врх брда нећете носити, да своме драгом тело своје што пре погледу понудим. Нити ћете свежину потока више сазнавати: анђели ће вас, једино, опрати на дан Васкрсења.’
Грађевина од камена и опека нарасте до колена која је позлаћена хаљина покривала. Усправна у дну оног окна, беше налик на Марију која стоји иза својег олтара.
‘Збогом, скути моји – рече млада жена. – Ви моје чедо више нећете њихати; седећи под лепим дрветом у воћњаку који храну и сенку даје, више вас нећу укусним плодовима пунити.’
Зид нарасте још више, и млада жена настави:
‘Збогом руке моје малене, низ тело што се пружасте, ви више обеде нећете справљати, ни вуну прести, нити ћете се о грлу драгом састављати. Збогом бедра моја, и снаго женска, који више ни порода ни љубави спознати нећете. Збогом, дечице, коју на свет не могах донети, брацани које не стигох сину јединцу подарити, ви ћете ми друштво у овој тамници чинити што ми место гроба служи, и у којој ћу усправна, и без сна, до Судњега дана остати.’
Камени зид нарасте већ и до груди. И тада телом младе жене проструји језа, а њене молећиве очи упутише поглед који је говорио исто што би и испружене руке.
‘Девери моји – рече она – не зарад мене, но зарад мртвог вам брата, на чедо моје помислите и не дајте да пресвисне од глади. Не зазиђујте ми груди, браћо моја, но ми под везеном кошуљом две дојке слободне оставите, и сваког ми дана дете доносите у зору, у подне и у вечер. Све док имам капи живота у себи, оне ће клизити до врхова дојки да хране дете које сам на свет донела, а онога дана када млека више не будем имала, оно ће душу моју испити. То ми дајте, браћо злодушна, и тако ли поступите, ни мој вољени господар ни ја нећемо вам прекора упутити на онај дан када се пред богом сретнемо.’
Браћа, уплашена, пристадоше да испуне ту последњу жељу, и оставише за два камена отвор у висини груди. На то млада жена прошапта:
‘Браћо моја, пред уста ми камен зазидајте, јер се живи боје да их мртви љубе, али ми очима отвор оставите да гледам хоће ли моје млеко детету добро чинити.’
Учинише онако како је рекла, и направише попречни просек у висини очију. У вечер, када га је мати обично дојила, понесоше дете прашњавим друмом, омеђеним ниским и од коза обршћеним жбуњем, а мученица поздрави наилазак дојенчета усклицима радости и благосиљања намењених деверима. Из топлих и набреклих груди потече млеко и, када се дете од исте крви и меса успава на њеним грудима, она запева гласом који је пригушивала само дебљина каменог зида. И чим јој чедо одвојише од груди, она наложи да се однесе на спавање, али сву ноћ се топла песма извијала под звездама, и та успаванка певана на даљину била је довољна да дете не плаче. Сутрадан више није певала, но само слабим гласом припита како је дете провело ноћ.
Дан за тим ућута, али је још дисала, јер јој се груди, дахом испуњене, неприметно дизаху и спуштаху у каменој тамници. После неколико дана дах јој замре, као и глас, али непомичне јој груди не беху изгубиле ништа од благог обиља изворског, и дете уснуло у дубинама њених дојки још слушаше њено срце. Затим и срце, увек у складу са животом, прореди своје откуцаје. Чежњиве јој се очи угасише као одсјаји звезда у пресахлом бунару, а кроз прорез се назираху још само две стакласте зенице. Онда се и те зенице разводнише и начинише место двема дупљама у чијем се дну назирала Смрт, али су младе груди остајале нетакнуте и, пуне две године, у јутро, у подне и вечер, чудесно течење се настављало, док се дете само не одби од сисе.
Тек тад се збрчкаше исушене груди и на каменој ивици ускоро остаде само гомилица праха. Неколико векова разнежене мајке посећиваху то место да би превлачиле прстом низ почађавели камен по линијама које је усекло чудесно млеко, а затим нестаде и сама кула, и тежина сводова престаде да належе на лагашне женине кости. Најзад се и ломне кости расуше, и сада на том месту стоји само овај стари Француз који се топи на пакленој врућини, и који свакој придошлици гуди ту причу, достојну да сваког песника надахне истим сузама колико и она о Андромахи.”
У том тренутку нека Циганка, прекривена прљавштином ружном и златастом, приђе столу за којим су седела два човека. У наручју је држала дете, чије су се болесне очи назирале испод дроњавих завоја. Она се предвоји у струку, с оном безочном понизношћу коју има само отпадак бедни и краљевски, а жутом сукњом као да помете по земљи. Инжењер јој грубим покретом показа да се удаљи, не обраћајући пажњу на њено уњкање које се од молитвеног тона пело ка проклињућем. Енглез је призва да би јој уделио динар.
– Шта вам је, стари сањару? – рече он нестрпљиво. – Њене груди и огрлица вреде исто колико и оне у ваше јунакиње. А дете које је прати, слепо је.
– Познајем ту жену – одговори Жил Бутрен. – Један лекар из Дубровника испричао ми је њену причу. Већ месецима ставља детету на очи неке кужне облоге којима му дражи вид и изазива самилост пролазника. Дете још види, али ускоро ће бити оно што она и жели да буде: слепац. Тој ће жени онда бити осигурана зарада, и то за цео живот, јер водити бригу о богаљу уносно је занимање. Има мајки и мајки.
Извор: Клуб прејака реч
