Пише: Марјан Чакаревић
Петар Милорадовић, Ослушкивање лоса, Културни центар Новог Сада, 2023.
Досадашња песничка каријера Петра Милорадовића помало подсећа на биографије славних америчких песника прошлог столећа (Стивенс, Олсон), који су, углавном проводећи читав живот на једном месту – споља гледано: у провинцији – произвели те градиће у митска места светске поезије и подсетили како је светскост ипак у првом реду ствар духа, а много мање географије. Донекле по страни од буке и подивљалих сујета, који, разуме се, обликују и онај професионални део наше књижевне сцене – а у који свакако не спадају уметнички јалови али статусно и новчано незајажљиви кругови моћи на релацији Матица српска – Министарство културе – потписи подршке Вучићу, Милорадовић је у досадашњих седам књига исписао једну од најлепших, најчистијих похвала свету и животу у нашем савременом песништву, са пуном свешћу о трагици људског постојања, без које заправо и нема велике уметности. Та свест се код Милорадовића јавља као каткад скривена, каткад упадљивија меланхолија, или (културна) носталгија, које су још од прве књиге уткане у практично све лирске ситуације које песник описује. Овај жал за прошлим, за нечим неименљивим што је заувек нестало, свеједно да ли је доживљено или измаштано, жал који у различитим формама обележава светску уметност на прелазу векова и који су у нашој поезији (ако је важно рећи – сразмерно умешно) “рабили” такозвани песници транссимболисти деведесетих година, Милорадовић је не само од њих наследио него, што је важније, и препознао као своје најинтимније осећање света.
У најновијој књизи Ослушкивање лоса, међутим, песник је овај доживљај изместио у други план, преко мотива болести, пролазности, смрт(ност)и, више као неку врсту општег егзистенцијалног оквира који је задат свима, па тако и његовим лирским јунацима. Истовремено, на стилско-композиционој равни, израз је згуснутији и метафоричнији, призори се сликају хировитије, а све то условило је с једне стране сведенију, али с друге асоцијативно богатију, разуђенију лирску нарацију. Тако је на пример у песми “Плоче”, у којој лирски јунак, син, проналази дупли албум Електричног студија Радио Београда, а који је мајка донела као “неразумљив поклон”: “(…) Деонице тишине и пулсирање/ из утробе огромног кита, дубине океана;/ из непрегледне шуме,/ у којој компонује Хендрикс/ и рађа се и бере печурке други неко (…)”. Песма почиње као слика породичне интиме, па преко културне археологије која никако није сама себи сврха, већ је темељ аутентичног доживљаја музике/уметности, опет се враћа личном: “Старе спиралне стазе/ изнова певале су дугу песму,/ сваки трептај у тој шетњи/ објашњавао је синти:/ Ти си син.” Песма је карактеристична за освешћивање проблема материјалности језика, као што се у другим песмама наглашава његова посредничка природа, а то све заправо, на рубовима текста, представља дискретан омаж поставангардном наслеђу.
У главном свом току пак, песник остаје веран властитим опсесијама: заборављеним предметима, судбинама маргиналаца, шетњама шумом у којима се увек уочи неки једва видљив покрет, изненадни симбол, удар судбине, све што нам покаже како се оно највеће и најнеспознатљивије проналази у најмањем, најсвакодневнијем. Тако Милорадовић, као и у свим претходним књигама, наставља да, певајући једно, све време заправо говори о нечем другом, већем, важнијем, што нас превазилази, а што нас се тиче много више него што можемо, осим у поезији и уметности, уопште да наслутимо.
Извор: Време
