Пише: Редакција
Андрија Мандић, предсједник црногорске Скупштине и лидер НСД, у посљедње је вријеме изложен све жешћим нападима београдске жуте штампе, али и оне режимске. У тој амбициозно али невјешто оркестрираној кампањи не постоји ни трунка рационалне критике. Умјесто ње, ту су хистеричне оптужбе потакнуте Мандићевим одбијањем да одустане од улоге црногорског државника и српског политичког лидера у тој земљи и да пристане на улогу продужене руке београдског режима.
Међу оптужбама на Мандићев рачун посебно је занимљива она коју објављује београдска Политика и која говори о кризи политичког представљања Срба, за коју је, наводно, Мандић одговоран. Погледајмо да ли је то заиста тако. Таква оптужба почива на непоколебљивом увјерењу да је образац који је Србима ван Србије деценијама нуђен као малтене обавезан, уједно и једини могућ.
Проблем је, међутим, што је тај образац, који се заснива на максимализму и на претполитичком, ванинституционалном дјеловању, како би Београд био једини стварни заступник српских интереса, скупо коштао Србе у Хрватској и на КиМ, али и другдје. Мандић политику враћа тамо гдје она треба да се практикује, дакле, у институције.
Резултат његовог дјеловања нипошто није скроман, каквим се представља у Политици. Чињеница је да у Црној Гори још увијек постоје бројна неријешена питања која се тичу српског националног интереса, али чињеница је и да, од уласка НСД у власт, притисак на српски политички субјективитет више не долази из државне администрације, као у Ђукановићево вријеме, већ је тај притисак сведен на опскурне и пропагандистичке медије блиске ДПС-у. Односно медије, зашто и то не рећи, који су, упркос заступању различитих наратива, по питању методе духовна сабраћа београдске жуте штампе.
Проблеми који су се таложили деценијама не могу бити рјешавани уцјенама, лупањем шаком о сто и ломљењем преко кољена. Андрија Мандић то јако добро разумије и зато је својим дјеловањем отворио маневарски простор да се ти проблеми рјешавају тамо гдје их је једино могуће рјешавати – у институцијама, стрпљиво и систематично, како би резултати били одрживи и дугорочни.
А они који сматрају да је Мандић доказ кризе политичког представљања Срба у Црној Гори, у ствари само нуде доказ кризе властите политичке свијести, безнадежно заробљене у предмодерности и у службинским кабинетима и ходницима.
