U blizini Leposavića, svega 1.300 metara od magistralnog puta, nalazi se manastir Ceranjska reka, metoh manastira Sočanica. Iako smešten u potkopaoničkom kraju, poznatom po oštrim zimama, u proleće nas dočekuje uronjen u lekovito zelenilo šume, prošarano suncem.
Sa manastirske kapije pogled pada na Crkvu Svete Petke, ozidanu 2011. na temeljima starog manastira koji se u pisanim dokumentima pominje još u 14. veku.
Naš domaćin, monah Jovan, dodaje da se pretpostavlja da je prvobitni manastir mnogo stariji i da datira možda čak iz 7-8. veka, čemu svedoči drevno kamenje sačuvano u porti manastira.
Prema predanju, na ovom mestu se posle Kosovskog boja nalazila glavna bolnica gde su lečeni preživeli junaci. A oni koji su preminuli sahranjivani su upravo ovde, pa se, tako priča kaže, ispod kamenja u delu dvorišta iznad crkve nalaze grobovi kosovskih junaka.
Monah Jovan je ovde stigao 2010, a već naredne godine je ozidana crkva, uz pomoć vernika, meštana i dijaspore širom sveta.
„Mi gradimo hram, hram gradi nas“, podseća nas na dobro poznate reči Matije Bećkovića.
Na život u samoći se navikao, dodaje i priseća se kako je prvi put kada je video ovo mesto, poželeo tu da živi.
„Uglavnom ti se ovde čini da je dan sličan prethodnom, a ustvari je svaki različit na svoj način. Dolaze meštani, najviše iz Zvečana i Mitrovice, ali i drugih delova Kosova, sad malo slabije iz Srbije i Crne Gore. Malo baštica tu, malo pokušaj nekog ribnjaka, bila je poplava, pa mi je odnela obalu, ali uglavnom prođe taj dan uz molitvu i uz neki rad i pomoć ovih ljudi koji mi dolaze“, prepričava naš domaćin svakodnevnicu ovog skrovitog mesta.
Osim retkih posetilaca, svraćaju mu i divlje životinje, ponekad čak i vuk.
Oko hektar manastirske zemlje kosi, uz pomoć dobrih ljudi, nekoliko puta godišnje, i to po nekoliko dana. Zbog toga se i humanitarna organizacija „Svi za Kosmet“ angažovala na prikupljanju sredstava, kako bi mu obezbedila kosilicu.
To je zalog za budućnost, ko god pomaže crkvi ili manastiru, pomaže sebi, kaže naš domaćin, što već oseća svako ko je kročio u manastirsku portu, makar samo da celiva ikonu.
„Ljudi iz grada kad dođu ovde, suoče se sa realnošću. I nekako sva iskušenja budu manja. A i neke lepe stvari budu lepše, u dodiru sa svetinjom i prirodom. Kad dođu iz tih velikih gradova, kao da se ponovo upoznaju sa sobom i stanu pred ogledalo. Oni imaju nešto u sebi i tad se zapali ta njihova želja ili ih obuzme blagodat, pa onda krenu drugačije da razmišljaju o sebi, o svom životu, o svojoj porodici i o svom smislu postojanja“, objašnjava nam monah Jovan.
Voleo bi, dodaje da se kod svakog čoveka pokrene emaptija i pažnja prema ljudima koji ih okružuju.
„Ako ja pomognem tebi, a ti pomogneš nekoj drugoj osobi, pa ta treća pomogne četvrtoj, to je smisao našeg opstanka u bilo kom smislu, i u duhovnom i u fizičkom. Ako mi za to nemamo dara ili ne gajimo to kod sebe, nekako ćemo biti nesrećni, koliko god da imamo“, poručuje nam sa osmehom u očima.
Izvor: Kosovo Online
