Манастир Савина, Православни идентитет

Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, у сарадњи са Митрополијом црногорско-приморском и Православним богословским факултетом Универзитета у Београду, објавила је капиталну публикацију Манастир Савина у XVIII веку. Православни идентитет и млетачка власт, аутора Марине Матић.

Ком­плекс ма­на­сти­ра Са­ви­на об­у­хва­та три цр­кве. Две ма­ње, Цр­ква Ус­пе­ња Бо­горо­ди­чи­ног и Цр­ква све­тог Са­ве, сма­тра се, по­ти­чу из сред­њег ве­ка, док је тре­ћа, Вели­ка цр­ква Ус­пе­ња Бо­го­ро­ди­чи­ног, по­диг­ну­та у XVI­II ве­ку и она je у сре­ди­шту на­шег ин­те­ре­со­ва­ња у овој књи­зи.

Из­ра­зи­ти зна­чај и уло­га ко­ју је имао ма­на­стир Са­ви­на у Бо­ки Ко­тор­ској од мле­тачког за­у­зе­ћа Хер­цег-Но­вог до па­да Ре­пу­бли­ке (1687–1797) опре­де­лио нас је за ову те­му и по­све­ћен ис­тра­жи­вач­ки рад. Циљ је био да се стек­не све­о­бу­хват­на, син­те­тич­на сли­ка тог сло­же­ног пе­ри­о­да у мул­ти­кул­ту­рал­ној и мул­ти­кон­фе­си­о­нал­ној Бо­ки Котор­ској. Кроз такву целовитост тре­ба­ло је да се спо­зна и упот­пу­ни кул­ту­ро­ло­шкосо­ци­о­ло­шка и умет­нич­ка пред­ста­ва о Са­ви­ни, али и да се ука­же на спе­ци­фич­но­сти ло­кал­не сре­ди­не и ње­ног ge­ni­us lo­ci, зна­чај­них за окви­ре у ко­ји­ма ма­на­стир де­лу­је.

Ко­ри­шће­ње ва­жних тре­зо­ра из­вор­не гра­ђе омо­гу­ћи­ло нам је да обо­га­ти­мо са­гледа­ва­ње и раз­у­ме­ва­ње згу­сну­тих дру­штве­но-исто­риј­ских и вер­ско-по­ли­тич­ких дога­ђа­ја на овом под­руч­ју, те ме­сто и уло­гу ма­на­сти­ра Са­ви­на у њи­ма. Отво­ри­ла су се мно­га но­ва са­зна­ња, у за­да­том исто­риј­ском окви­ру, вре­ме­ну и про­сто­ру, пре све­га о од­но­си­ма пра­во­слав­не за­јед­ни­це са мле­тач­ким вла­сти­ма, о од­ра­жа­ва­њу тих од­но­са на жи­вот пра­во­слав­них, о по­тре­ба­ма ло­кал­ног ста­нов­ни­штва ускла­ђи­ва­ним са поли­тич­ко-цр­кве­ним при­ли­ка­ма, али и о тра­ди­ци­ји и ме­сним спе­ци­фич­но­сти­ма.

Дошли смо и до са­зна­ња о ре­ал­ној уло­зи ма­на­сти­ра у сва­ко­днев­ном жи­во­ту љу­ди, ко­ји се за­кли­њу на ма­на­стир­ским ико­на­ма, по­зајм­љу­ју но­вац од ма­на­стир­ског брат­ства или да­ју но­вац на за­јам, тра­же од ма­на­стир­ских ар­хи­ман­дри­та да их за­сту­па­ју у парни­ца­ма, при­ла­жу вред­не пред­ме­те и но­вац и за­ве­шта­ва­ју сво­ју имо­ви­ну ма­на­сти­ру.

По­ред то­га, пом­но про­у­ча­ва­ње мле­тач­ке и дру­ге гра­ђе омо­гу­ћи­ло је да се са­гле­да кон­текст на­стан­ка, идеј­ног об­ли­ко­ва­ња и же­ље­ног деј­ства Ве­ли­ке са­вин­ске цр­кве, нај­ва­жни­је тач­ке на­шег ис­тра­жи­ва­ња. Ма­на­стир и ње­го­во окру­же­ње огле­да­ли су се јед­но у дру­гом, осве­тља­ва­ли се ме­ђу­соб­но. Кроз но­ву са­вин­ску цр­кву и ње­но наста­ја­ње мо­же се са­гле­да­ва­ти и дру­штве­на, исто­риј­ска, на­ци­о­нал­на, кон­фе­си­о­нал­на, по­ли­тич­ка и са­крал­на струк­ту­ра за­јед­ни­це, у вре­ме­ну и сре­ди­ни на ко­је смо усредсре­ђе­ни.

Ве­ли­ку цр­кву, као са­крал­но­у­мет­нич­ки про­стор и ви­зу­ал­ну на­ра­ци­ју, са­гле­да­вали смо у ико­но­граф­ско-ико­но­ло­шким окви­ри­ма, те­же­ћи да про­ник­не­мо у из­вор­ни сми­сао про­грам­ског об­ли­ко­ва­ња хра­ма, ко­ји вр­ху­ни у ико­но­ста­су. Ико­но­стас, жи­жа ба­рок­ног хра­ма, по­зна­то је, но­си од­ре­ђе­на уни­вер­зал­на сим­бо­лич­ка зна­че­ња.

Раз­уме се, нео­п­ход­но је има­ти у ви­ду и кон­текст, вре­ме, про­стор, дру­штве­но-по­ли­тич­ке окол­но­сти и пре­да­ња, ко­ји се са­жи­ма­ју у ли­ков­ној иде­ји и струк­ту­ри. Циљ нам је био да про­ник­не­мо у та­на­не спре­ге са­крал­но-сим­бо­лич­ких и ли­тур­гиј­ских еле­ме­ната утка­них у вр­ло осми­шљен и ан­га­жо­ван идеј­ни про­грам са­вин­ског хра­ма. У том ци­љу, би­ло је нео­п­ход­но и упо­ред­но про­у­ча­ва­ње умет­но­сти Са­ви­не са дру­гим дели­ма истих умет­ни­ка, као и са оп­штим и спе­ци­фич­ним ба­рок­ним тен­ден­ци­ја­ма тог вре­ме­на.

 Не сме се при том пре­не­брег­ну­ти да је идеј­ни про­грам хра­ма имао и функци­ју деј­ства на по­сма­тра­ча, упу­ћу­ју­ћи га на же­ље­но раз­у­ме­ва­ње, пред­ви­ђе­но при архи­тек­тон­ском об­ли­ко­ва­њу хра­ма, као и про­сто­ра и сли­кар­ства у ње­му. Пра­ти­мо ли та­кву нит, ма­на­стир Са­ви­на се мо­же по­сма­тра­ти као део за­јед­ни­це (ко­ја не­по­сред­но и жи­во ути­че на ње­го­во об­ли­ко­ва­ње), као lo­cus sa­cer, али и као из­ра­зи­ти ви­зу­ал­ни сим­бол по­ли­тич­ко-те­ри­то­ри­јал­ног иден­ти­те­та ло­кал­не срп­ске пра­во­слав­не сре­ди­не у XVI­II ве­ку.

По­себ­но ме­сто у на­шем ис­тра­жи­вач­ком по­ду­хва­ту да­то је чу­до­твор­ној Бо­го­ро­дици Са­вин­ској, око ко­је се у знат­ној ме­ри об­ли­ко­вао и одр­жао ин­те­гри­тет пра­во­славних Бо­ке и ши­ре. Ње­на уло­га за­штит­ни­це ма­на­сти­ра и та­мо­шње срп­ске за­јед­ни­це би­ће је­дан од кључ­них мо­ме­на­та у ре­а­ли­за­ци­ји ли­ков­ног про­гра­ма Ве­ли­ке цр­кве, али и по­и­ма­ња ма­на­сти­ра као сво­је­вр­сног сим­бо­лич­ко-ви­зу­ал­ног сре­ди­шта. (Из Увода)

Хај­ду­ци као мле­тач­ка аван­гар­да

Бор­бу у Бо­ки Ко­тор­ској за­по­че­ли су хај­ду­ци. Би­ли су мле­тач­ка аван­гар­да у бор­би про­тив Ту­ра­ка. По­ре­клом из Хер­це­го­ви­не и Цр­не Го­ре, хај­ду­ци по­ста­ју спо­на из­међу Бо­ке и за­ле­ђа и има­ју ва­жну уло­гу у то­ку осло­бо­ди­лач­ке бор­бе у Хер­це­го­ви­ни и Цр­ној Го­ри.

У не­ким пе­ри­о­ди­ма би­ло је и до пет сто­ти­на хај­ду­ка под оруж­јем. Узми­чу­ћи пред тур­ским на­си­љем, на­пу­шта­ли су сво­ја скро­ви­шта и на­ла­зи­ли уто­чиште на мле­тач­кој те­ри­то­ри­ји. Ода­тле, под окри­љем Ве­не­ци­је, во­ди­ли су ге­рил­ски рат про­тив Ту­ра­ка, али су че­сто пу­сто­ши­ли и ду­бро­вач­ку те­ри­то­ри­ју. Не­што ка­сни­је они по­ста­ју и тр­гов­ци ро­бљем, од че­га су се по­нај­ви­ше из­др­жа­ва­ли. Бо­кељ­ски хајду­ци би­ли су ве­о­ма ак­тив­ни и на мо­ру, те су већ од по­ло­ви­не XVII ве­ка би­ли ја­чи од хер­цег­нов­ских гу­са­ра…

Извор: Матица српска, друштво чланова у Црној Гори