Идући путем од Светог Стефана према Петровцу лежи на малој и лијепој заравни Светоуспенски манастир у народу познат као манастир Режевићи. Један је од четири стара општежитељна манастира, у низу бројних манастира и храмова које називају “Паштровска Света Гора”. Недалеко од манастира извире ријека Режевић, по којој је манастир у добио име.
Народно предање казује да је овдје Стеван Првовјенчани наредио да се сагради мали храм Успења Пресвете Богородице, а доцније, када је цар Душан путовао из Дубровника за Скадар, наредио је да се сагради, одмах до њега, други храм посвећен Светом Стефану. Оба храма и гостионицу су касније похарали улцињски пирати, средином 16. вијека, тако да су храмови дуго времена били потпуно напуштени. Тек касније, 1714. дошао је енергични и вриједни проигуман Максим Косијеревац, из херцеговачког манастира Косијерева, који је обновио обје цркве и напуштену зграду. У договору са Режевићима, он је овдје основао манастир. Том приликом, оставио је скупоцјени крст из манастира Косијерева, који је нестао за вријеме Другог свјетског рата.
Његов рад наставио је архимандрит Никодим Вуковић, који је подигао већу цркву посвећену Св. Тројици, 1770, а коју је опет оправио и потпуно довршио 1814. г. јеромонах Димитрије Перазић. Он је на темељима храма Светог Стефана (који је порушио Махмуд Бушатлија 1785. г.) и дијелом преосталог материјала обновио првобитни храм Успења Пресвете Богородице. Димитрија Перазића рукоположио је цетињски Митрополит Петар I, коме је био сљедбеник у борби против Француза. У паштровској буни, 1812. г. једва је спасио главу побјегавши барком из Будве. Потом је, дуго времена боравио у Русији, гдје је служио као војни свештеник на руским ратним бродовима и издејствовао помоћ од Руског синода у износу од 1500 дуката које је упутио братству манастира. Тим новцем подигнут је звоник 1839. године. Архимандрит Перазић је такође издејствовао сталну годишњу помоћ од 35 рубаља од руског цара Александра I. Током читаве службе у Русији стално је прикупљао новац и упућивао га своме замјенику, Никодиму Медину, који је вршио разне оправке на манастиру. Димитрије Перазић вратио се из Русије 1851. г. и радио је на унапређењу манастира све до своје смрти.
У својој прошлости манастир је страдао у више наврата, посебно тешко 1785. од Махмут-паше Бушатлије, а затим од Француза 1812. године.
Велику заслугу за одржање манастира има архимандрит Димитрије Перезић који је манастир у току читавог свога живота стално обнављао, и дао му данашњи изглед. Манастир је тешко пострадао и за вpијeме Другог свјетског рата, када је италијанска војскa спалила манастирске зграде и направила праву пустош од њега. Одмах послије рата, отац Борис Кажанегра успио је прилозима Паштровића из Америке да покрије и обнови манастирску зграду, и да сачува манастир од даљег пропадања. Списак приложника чува се и данас у манастиру Прасквици.
Попут осталих манастира у Паштровићима, страдао је у земљотресу 1979. године. Послије земљотреса обновљен је прилично квалитетно прије свега захваљујући труду и упорности блаженопочивши архимандрита Мардарија. Игуман Мардарије Шишевић, је изузетно заслужан што је читави манастирски комплекс не само одржаван и унапређиван него је био и својеврсна школа вођења манастирске економије.
Манастирски комплекс се састоји од три цркве посвећене: Успенију Пресвете Богородице, Светој Тројици и Светом Стефану, посједује конак и здраду економије.
У манастирској цркви су похрањене у мошти 66 частица Кијевско – печарских мученика, које је Пресвета Богородица сабрала у свој дом за благослов онима који у њега долазе.
До манастира се може доћи и пјешке, дугом шетњом, стрмим узаним путем из Петровца.
(Извор: митрополија црногорско-приморска)
