Постоје људи који кад нас напусте и кад оду тамо одакле се нико никада није вратио не заборављамо, већ их памтимо по врхунским делима које су оставили иза себе – по човештву, племенитости и доброти.
…Не морају под обавезно бити државници, војсковође, лекари и научници који су својим открићима задужили човечанство – већ могу бити и обични људи. Често су то врхунски спортисти и уметници чији резултати су им обезбедили бесмртност. Јунак мог данашњег писма из провинције – је управо један од тих…
Сећам се да се наш први сусрет десио на његовом омиљеном Врачару, испод великих платана у башти кафане „Орач“. Било је рано пролеће, колико се сећам, половина априла 2006. године. То су они дани када тек олиста и када једва чекамо да са себе скинемо тешку зимску одећу. Стигао сам много пре њега јер нисам желео да ме велики Драган Николић чека – већ да ја сачекам њега. У препуној башти старог београдског ресторана на гласу седео сам за столом и као да га први пут видим прелиставао сценарио за прве четири епизоде тв серије „Село гори а баба се чешља“ које сам од слова до слова знао напамет.
Прилично помирен слутио сам и размишљао о томе колико су ми шансе мале да славни београдски шмекер „лепи Гага“, синоним и јунак урбаног начина живота прихвати да у серији коју после десет година изгнанства из професије намеравам да из пепела почнем да снимам – одигра улогу Жоте. Моравског сељака са расклаћеним зубима, пинтера који је неприкосновени експерт за добру шљивовицу, спасиоца дављеника који је само Радашина неколико пута извлачио из мутне Мораве…
Знао сам да су ми шансе мале, али сам одлучио да покушам. Драган Николић – Џими Барка из култног филма „Kад будем мртав и бео“, Прле из тв серије „Отписани“ и Флојд из „Националне класе“, појавио се окружен погледима готово свих који су се затекли на том месту. Гледао сам га како се понаша према људима који устају од стола, пресрећу га и нешто запиткују, неки се са њим рукују и тапшу га по раменима – а он насмејан, нормалан и пристојан, обучен у плаву морнарску мајцу и беле панталоне, жури да приђе мом столу. Извинио се што касни, срдачно ме поздравио, приметио скрипт на столу, одмах га узео у руке, почео да листа и питао: Је л’ треба да играм сељака? Знао сам да је цар али ме изненадила његова толика отвореност, једноставност и блискост. „Ако је нешто друго, морам да прочитам, да размислим, па ћу да ти кажем. Али, ако ти је идеја да играм сељака, што нисам никада до сада – да знаш, одмах прихватам“ – на моје огромно изненађење пожурио је да ми каже.
Тако је све почело. За све је криво „село које је горело“ скоро читаву деценију. Наредних скоро десет година наша сарадња ће бити, да употребим реч коју превише не преферирам – фантастична. Почели смо као добре колеге – а онда смо постали прави пријатељи са искреном међусобном људском наклоношћу.
Данас, након седам година од преране и неправедне смрти Драгана Гаге Николића – могу са сигурношћу и без задршке да кажем, да је он један од најбољих људи које сам упознао у свом веку. А не живим баш тако мало… Искрен, добронамеран, позитиван, духовит, неодољиви шармер, одмерен, нормалан, драг, пристојан, срдачан, пријатељ, солидаран, један од највећих глумаца које смо имали, а нимало надмен, горд, сујетан, завидан и ташт. Све је то Драган Николић.
Мало која личност је након смрти иза себе оставила толико поштовања, емпатије и наклоности људи који су годинама и деценијама уживали у његовим изузетним глумачким креацијама на филму, у театру и на телевизији.
О његовој професионалности, оданости и лојалности пројекту који ради, о спремности да у кадру у сваком тренутку пружи максимум, могао бих да пишем летњи дан до подне. Такође, о његовом целовитом сагледавању пројекта – и пре свега о професионалној солидарности. Ту је био јединствен, због чега су га и филмски продуценти веома поштовали и волели.
Један пример и његов гест за време снимања „Бабе“ је мене и целу продукцију бацио са ногу. Снимали смо веома захтевне сцене са много статиста у селу Богдање, удаљеном двеста километара од Београда. Он је допутовао само због једне сцене, обукао костим и стрпљиво чекао цео дан. Да би тек пред крај снимио, не целу сцену, већ само један кадар – у којем пролази у другом плану. Kада се пресвукао у гардероби позвао је вођу снимања и дискретно му је рекао: Молим да се у данашњем извештају са снимања напише да ја нисам снимао – и молим да ми продукција не плати овај дан?? За оне којима није позната технологија рада филмске екипе – треба да знају да се глумци плаћају по дану снимања. Уместо да буде плаћен за тај дан снимања јер је био на диспозицији, у костиму и нашминкан, што је уобичајено – велики Драган Николић је донео одлуку да смањи штету продуценту, и да не буде плаћен за посао који није обавио… Његов гест је сведочанство његовог џентлменства, части, ретко виђене врлине и људске ширине… Не знам да је ико икада урадио нешто слично…
Kрасила га је правичност, висока моралност и људска чистота. Сем једног колеге којег такође краси звучно име и велика каријера – није постојао нико из бранше са којим Гага није говорио. Са овим безименим престао је да комуницира јер је био преварен од његове продукције као један од глумаца у високобуџетном филму иза којег је својевремено стајала држава. Ствар је толико била озбиљна да је у „Село гори“ одбио да са њим сними заједничку сцену. Покушао сам да га убедим да попусти, али нисам успео па сам морао да изменим сценарио. Такав је био Миленин Гага.
Много пута био сам сведок са колико поштовања и обожавања је говорио о својој супрузи, чувеној Милени Дравић, легендарној глумици и хероини југословенског филма. Са којом је на посебан начин чувао и неговао давно започету љубав – упркос томе што је лепи Гага, како су га још називали, важио за бонвивана који ломи женска срца…
Одавно се по Београду и читавој Србији препричава анегдота чији су протагонисти њих двоје. Скупили су и уштедели нешто новца и одлучили да купе нови ауто. И таман кад су се спремали да крену у ауто салон, видели су на телевизији репортажу о некој девојчици којој је страдала читава породица и изгорела кућа, а она је остала сама и без игде ичега. Застали су и онако констернирани, са ногу одгледали цео прилог до краја. Затим су се погледали – и одмах одлучили да одустану од куповине новог аутомобила, већ да сав уштеђени новац однесу и поклоне несрећној девојчици како би јој обезбедили кров над главом. Да ли је ова прича за рублику веровали или не? Има ли у овом тркачком животу у којем једни газе преко других – још некога ко би ово урадио?
Извор: blic.rs
