Piše: Maja Vukadinović
Postoji uznemirujući trenutak u filmu „U zenitu sunca“ Renea Klementa, zasnovanom na romanu „Talentovani gospodin Ripli“ Patriše Hejsmit, kada Tom Ripli razmišlja o ubistvu koje je upravo počinio. On sedi, s čašom vina u ruci, koje lagano pijucka. U fokusu kadra su glumčeve oči, hladne i sivkaste, a pogled prazan.
To su oči Alena Delona, zahvaljujući kojima je preko noći postao filmska zvezda. Često opisivan kao „muška Brižit Bardo“, zgodni Francuz rođen u predgrađu Pariza, sa samo dvadesetpet godina poneo je nezvaničnu titulu najzavodljivijeg muškarca na filmu.
I sada, kada talasi tuge zbog njegovog odlaska u 89. godini preplavljuju društvene mreže, najčešće se mogu pročitati komentari: „veliki zavodnik“, „najveći lepotan i šmeker“, „glumac koga su žene obožavale“…
Delon je, nema dileme, predstavljao ikonu šezdesetih i sedamdesetih i najviše poštovalaca imao je među generacijom koja pamti njegov blistavi debi u filmu „Roko i njegova braća“ Lukina Viskontija (1960) i onima koji vole evropski film. Kamera ga je od samog početka obožavala.
Mada se o Delonu oduvek govorilo kao o jednom od najlepših, ako ne i najlepšem glumcu u istoriji filma, on nije osvajao filmske scene isključivo izgledom. Umeo je da bude ležeran i sofisticiran, a imao je nešto misteriozno u pogledu i načinu na koji se kretao, kao mačka, skrivajući prave namere ispod prividnog mira, što mu je omogućavalo da s podjednakom uverljivošću glumi i ranjive muškarce i hladnokrvne ubice.
Umeo je da prenese emocije čvrstih momaka i briljira u kriminalističkom žanru, ali i u pričama o teškom životu radnične klase. Neki su ovu izražajnost i ubedljivost pripisivali teškom detinjstvu, odrastanju u hraniteljskoj porodici i vezama sa francuskim podzemljem, ali bilo kako bilo, Delon je zaista posedovao nedokučivu harizmu prefinjenog ali opasnog momka sa asfalta.
Popularan kada i holivudske zvezde Pol Njumen i Robert Redford, koje su takođe pratili epiteti vezani za lepotu, nosio je potpuno drugačiju vibraciju. Kao takav, blistao je pre svega u Evropi i bio najplaćeniji glumac u istoriji francuskog filma, nosilac „Legije časti“ i nagrade Cezar. Mada je radio za MGM studio u Holivudu, nikada se tamo nije etablirao.
Birali su ga reditelji koji su obeležili istoriju evropskog filma: Viskonti („Roko i njegova braća“, „Gepard“), Antonioni („Pomračenje“), Melvil (u psihološkoj drami „Samuraj“ ostvario je jednu od uloga karijere – lik plaćenog ubice-modernog samuraja).
Devet filmova je snimio sa Žakom Dereom, od kojih je prvi i najpoznatiji glamorozni psihološki triler „Bazen“ (1969) u kome mu je partnerka bila Romi Šnajder, najveća ljubav van filmskog platna. U pozadini snimanja ovog filma odvijao se skandal poznat kao „afera Marković“ koja je duboko potresla francusku javnost, francuski politički vrh, jugoslovensko emigrantsko podzemlje u Parizu i francusku mafiju, a ubistvo Delonovog telohranitelja Stevice Markovića pretilo je da ugrozi glumčev ugled i karijeru. Ipak, to se nije dogodilo i Delon je uspeo da ostvari međunarodnu slavu, a osim u Evropi bio je izuzetno poštovan u Japanu.
Alen Delon je bio inspirativan i za popularnu kulturu. Madona mu je odala počast pesmom „Lepi ubica“ (Beautiful killer) na albumu MDNA. Glumac nas posmatra sa omota albuma „Kraljica je mrtva“ (The Queen is Dead, 1986) grupe The Smiths. Delon je dozvolio da se koristi frejm iz noar filma „Nepobeđeni“ (The Unvanquished, 1964).Italijanski rok bend Bauštele ima „Pesmu o Alenu Delonu“(„La canzone di Allain Delon“), a indi bend The Margarets mu je posvetio numeru koja nosi njegovo ime i prezime.
Sve navedeno nimalo ne iznenađuje, obzirom da je Delon, uz Šarla de Gola bio jedan od najprepoznatljivijih Francuza na svetu. Ikona svog doba, imao je biografiju koja se može čitati i kao spisak francuskih i italijanskih remek dela istorije filma.
U poznim godinama, Delon je žalio za nekadašnjom filmskom epohom i nikako nije mogao da se navikne na moderni film i digitalizaciju. U jednom skorijem intervjuu je objasnio kako se oseća sumirajući karijeru. „Oni koji koriste frazu „u moje vreme bilo je bollje“ su stare budale. Ali kada ja to kažem, to je drugačije jer je istina: u moje vreme je bilo nešto drugo, zaista je bilo bolje. Vidite, ja nemam više šta da izgubim, imao sam sve. Imao sam neverovatnu sreću. Ceo život sam bio srećan, snimao sam sa najboljima. Radio sam šta sam hteo, sa kim sam hteo, kada sam hteo. Više se zadržavam na prošlosti nego na budućnosti, da, zato što je moja prošlost bila izuzetna. Život kakav sam imao se ne može ponoviti. Ni za čim ne žalim“.
Takvom životu i karijeri, zato, danas odaje počast čitav svet.
Izvor: Vreme
