Kako je jedna diletantska aproksimacija broja prisutnih na rok koncertu u Nemačkoj ogolila mehanizam aproksimacije broja prisutnih na protestnim okupljanjima
Piše: Muharem Bazdulj/RT Balkan
Ključna reč ovog teksta biće „obadve“. Dva su razloga za to. Jedan se skriva u stihu grupe „Galija“ navedenom u naslovu, a drugi pristiže iz davnog slogana „Zona A, zona B, biće naše obadve“.
Ovaj tekst nastaje na krajnjoj zapadnoj koordinati Zone B gde sticajem privatnih okolnosti u poslednjih desetak godina često letujem. U mestu postoji jedan ozbiljan kiosk sa štampom iz deset-petnaest zemalja. Kad je o srpskim novinama reč, tu su dva „fiksa“, uvek ima „Politika“ i uvek ima NIN. Često sam tu znao pomisliti kako se istorijska inercija bolje i tačnije oseti na distanci. Ono što su simbolički bili „Politika“ i NIN, mislio sam, u inostranstvu je ostalo vidljivije nego u samoj Srbiji.
Prošle nedelje, međutim, „Politika“ je tu i dalje svaki dan, ali NIN-a nigde. Zanimljivo, „Nedeljnik“ (s Bajagom na korici) je tu, a „Nedeljnik“ ranije tu nisam viđao, ali NIN-a nema. Pomislim, prošli broj se brzo rasprodao. Međutim, u četvrtak nema novog broja. Ni u petak. U subotu već pitam prodavačicu. Kaže da nisam prvi koji je to pita, pa se raspitala kod pretpostavljenih i rekli su joj da se NIN više ne distribuira u inostranstvu.
Sila centrifuge
Ne znam koliko su tačne informacije ove trgovkinje sa slovenačkog primorja, ali ako jesu, to se sve uklapa u trend propasti srpske štampe u kojem NIN, nažalost, igra glavnu ulogu. I kako već slučaj zna da udesi, sjajan primer te propasti ukazao se baš u (pret)prošlom broju, onom koji sam čitao pre nego sam pošao na more.
U tom broju je, naime, objavljena svojevrsna reportaža sa koncerta Brusa Springstina u Hokenhajmu pod naslovom „Sila centrifuge“. Tematski gledano, to je sasvim okej. Springstinova evropska turneja vest je za većinu evropskih njuz-magazina, od Hrvatske do Velike Britanije. I „Vreme“ je pre koju nedelju imalo reportažu sa londonskog koncerta.
Neobično je, međutim, da ovaj tekst ne potpisuje neki od novinara ili stalnih saradnika NIN-a. To je, podsetimo, list gde je o sličnim koncertima ne tako davno pisao jedan Peca Popović. Ovaj tekst potpisuje izvesni submediokritet kojem je to, po svoj prilici, prvi tekst koji je u NIN-u uopšte objavio, nezajažljivi diletant čija je ambicija usporediva jedino s njegovom nepismenošću. Pošto se radi o personi kojoj je kompliment svako pominjanje u javnosti, makar i negativno konotirano, a potpuno je beznačajna osim kao „tip“, ovde ćemo ga navesti samo inicijalima „Ze-Ce“.
Ako od teksta „Sila centrifuge“ može biti neke koristi, onda je to mogućnost da se u nekoj novinarskoj školi iskoristi kao uzorak kako ne treba pisati reportažu. Reportaža bi po definiciji trebalo osobi, koja negde nije bila, dočarati mesto, događaj i atmosferu. Ovde umesto toga dobijamo Ze-Ce-ov niz „slobodnih asocijacija“ koji je povremeno čak i humorističan, ali uvek nehotice.
„Sve može“
Primera radi, nakon što navede kojom pesmom je koncert otvoren, on nastavlja ovako: „Neću poimenice prepričavati set listu što ovakvi tekstovi inače imaju pretenziju da čine“. Majstore, to nije pretenzija, to je žanr, ako pišeš o koncertu, navodiš šta se na njemu sviralo. Krleža, Igor Mandić ili Bogdan Tirnanić mogli su sebi dopustiti luksuz da čitaocima saopštavaju svoje „unutrašnje monologe“ jer su prethodno stvorili opus koji je učinio da njihove čitaoce zanima i šta oni smatraju o kanalu Dunav-Tisa-Dunav ili o flambiranim palačinkama. Ze-ce-ova smatranja ne tangiraju ni njegove folovere s društvenih mreža, a kamoli čitaoce NIN-a. Nažalost, međutim, urednici sve češće postupaju po sloganu „sve može“.
Ali sve ovo ne bi bilo vredno komentara da jedna bizarna Ze-Ce-ova omaška nije posve slučajno u današnjoj Srbiji i dnevnopolitički relevantna. Na samom kraju svoje „reportaže“ Ze-Ce pominje „post festum saznanje da je u Hokenhajmu prisustvovalo čak 160.000 posetilaca“.
E, vidiš, pomislim, ovo je zanimljivo. To je valjda jedina stvar u nizu Ze-Ce-ovih slobodnih asocijacija koja je egzaktno proverljiva. Taj je koncert svetska stvar, pisalo se o njemu od Njujorka do Zagreba, i svugde se navodi procena od „oko 80.000 ljudi u publici“. To je ogroman broj, naravno, ali otkud ovom tipu potreba da taj svakako veliki broj udvostruči? On bi očito hteo da koncert na kome je on bio bude naročito poseban, o čemu malo kasnije i otvoreno fantazira („verovatno najveći koncert decenije s prodatim kartama“), ali čemu laž koju je tako lako demantovati i otkud mu uopšte ta brojka.
Prava taktika
Ovakve dileme obično ostaju bez odgovora, ali nekad ti život namesti da odgovor saznaš i bude mnogo zabavno. Ispostavilo se da se Ze-Ce-u dopao tvit jednog Springstinovog fana iz Francuske koji je bio oduševljen činjenicom da je tokom izvođenja jedne pesme u Hokenhajmu „u vazduhu bilo 160.000 ruku“. To je, dakle, to, u tom grmu, štono kažu, leži zec.
Naš reporter nije upoznat sa relativno opštepoznatim podatkom da pripadnici vrste Homo Sapiens vrste u pravilu imaju dve ruke. Pokušajmo da mu objasnimo jednostavnim jezikom. Ako je u vazduhu 160.000 ruku, a ljudi su digli „ruke obadve“, to ne znači da se na tom mestu okupilo 160.000 ljudi, nego upola manje, odnosno 80.000.
A ispostavlja se da je to koristan savet i većini medijskih pokrovitelja recentnih protesta. To što režimski mediji programski i drastično smanjuju procene broja okupljenih ne znači da je prava taktika uzeti realan broj pa ga pomnožiti sa dva. Ali, ako ništa drugo, sada imamo ime za procenu broja okupljenih koja ne sabira glave, nego sabira ruke, to se odsad zove „Ze-Ce-ov poučak“.
