Пише: Мило Ломпар
Прва два дијела можете прочитати овдје и овдје
Иако је фељтониста нагласио да је „осећао… да би, преневши његов живот у литерарни спис, преиначивши му име и намере, учествовао у завери против јединке” (162), он је конкретношћу јунака и шаховских ситуација обележио књижевно подручје у којем ова својства, оставши сасвим препознатљива, постају симболична. То почива на зачудном изневеравању стварности које се приповедно остварује у два регистра: политичком и уметничком.
У политичком регистру ствари су идеолошки и инструментално постављене: „Сада се Виктор Љвович спрема да се по други пут, јула месеца 1978, сретне са Великим Мајстором Анатолијем и отаџбином.” (9) У овако представљеној стварности се занемарује да је Корчној постао део западне пропагандне матрице у хладном рату. Оно што је Фишер нехотично постао (37), па потом својевољно одбацио, Корчној је – по злехудој судбини емигранта – морао и хтео прихватити. Тако фељтониста прикрива да постоји – готово увек – идеолошка подлога јунакове судбине. Отуд тврди: „Нисам се определио за Емигранта зато што сам против Руса или против Сојуза, него зато што је он јединка, која је пред свима нама покушавала да умре, и да се роди другачија. Брига ме колико у томе има политике!” (188) Остаје питање: да ли су алегоријска и симболичка значења, којима је испресецано приповедање, само облици рационализације политичког значења или ствари стоје обрнуто? Како год да одговоримо на ову недоумицу, нема сумње у то да постоји политичко несвесно у биографском и фељтонистичком тону приповедања.
Корелација између фељтонисте и његовог јунака доводи до фигуре издвојености која омогућава књижевни регистар приповедања. Одређен од својих совјетских противника као човек „сулуд, ексцентричан и мушичав” (52), Корчној је у нехотичном дослуху са оним својствима која очитује фељтониста у свом окружењу. Отуд се карактеризацијске назнаке о емигранту преобликују у уметничко виђење његове судбине: „Слутим да Виктор Љвович зна да се из једне државе не може побећи у другу државу. Кад емигрирате, имате две државе мање; ону коју сте изгубили и ону коју сте добили.” (137) Изгубљеност емигранта није тек стварносна ситуација, већ је облик животног мањка који одређује његову судбину.
Мило Ломпар: Савремени човек не жели друштвене или политичке ризике
Књижевном регистру приповедања припада и начин на који фељтониста приказује чудну везаност Корчноја и Петре Леверик: животном мањку у емигранту одговара логорашица као његов природан избор. За разлику од свих других, који негодују због њеног присуства, фељтониста у њиховој вези види неопходност логорашице за емигранта. Јер, сви сматрају да она смета и великом шахисти, и шаху који он игра, и мечу за првака света. Фељтониста се не слаже са таквим општим мишљењем. Он стварност њиховог односа приказује у светлости егзистенцијалног мањка којим се парадоксално подупиру јунаци повести: „Нико, изузев мене, изгледа, није осећао да је Логорашица најприроднији савезник Виктора Љвовича. Само се она међу свим његовим пријатељима могла толико поистоветити са њим. Сви су видели да му она, и колико и кад и где, одузима снагу, а нико није хтео да схвати да је то тек делић оне снаге коју му позајмљује!” (157) Као бивша заточеница совјетског логора, Петра Леверик је носилац политичке идеје у шаховском обрачуну за првака света.
Но, она је и битан показатељ хладноратовске политике која од логора – у време играња меча – прави симбол и слику Совјетског Савеза. У настојању да политички слој приповедања потисне и да егзистенцијални и симболички слој нагласи, фељтониста би се одвише удаљио од јунака, па би се њихово поистовећивање у осећању издвојености могло учинити неприкладним. Да би избегао такав исход, он политичку стварност претвара у психолошки однос својих јунака: жена коју сви посматрају као непогоду постаје, у визури фељтонисте, истински помоћник изазивачу шаховског првака. То је потез којим се фељтониста поново сврстава уз јунака, јер се њих двојица издвајају у односу на друге ликове. Да се приклонио свима, свету, објективном мишљењу, фељтониста би се удаљио од јунака, њихово скривено и приповедно поистовећивање постало би неодрживо.
Да би избегао такав исход, он је приказао нужност те жене за тог човека. Сам модел је − много касније – Брана Црнчевић применио и у мемоарској евокацији једног еминентно политичког човека.[1] Шта би било књижевно и уметничко значење његовог приповедног потеза? Оно припада настојању да се неугоди и несрећи да смисао, да се шаховски пораз учини плодом судбине, а не да проистекне из делања актера, поготово да се не сведе на непромишљено присуство једне жене. Да би јунакова судбина заискрила у читаочевом духу, неопходно је осмислити догађаје који су је учинили неминовном. Јер, ако није неминовна, она није ни судбина. У тој одлуци се језгри књижевни и уметнички слој приповедања.
Мило Ломпар: Корчној је шахиста као уметник (Фељтон, шах и књижевност; 2. дио)
Он има две приповедне резонанце: шаховску и егзистенцијалну. У појединим аспектима, ово приповедање проширује сопствени хоризонт, јер универзализује судбину шахисте. То су уметнички и сазнајно најупечатљивији делови књиге Емигрант и Игра. Тако је у кратком и изврсном поглављу о трећем изазивачевом секунданту, мајстору Јаши Муреју, дат оригиналан књижевни лик. Неспретан и детиње незграпан, осетљив и поражен сазнањем о томе да је најмање важан члан емигрантске екипе у Багију, вођен осећањем блискости са изазивачем светског првака у емигрантском статусу, јер је и сам физички емигрирао из Совјетског Савеза, док душевно борави тамо, па непрестано „у часовима своје непресушне усамљености… хвата све важније емисије на руском језику, и силази у ресторан с узбудљивим вестима о светским збивањима, увек везаним за Москву” (92), Јаша Муреј је осмислио теоријску новост која је требало да донесе победу Корчноју у седмој партији меча. Догађаји су кренули по злу и партија је прекинута у наизглед изгубљеној позицији. Он је, ипак, у анализама пронашао спасоносни потез – краљ г1 – и тако је открио пут ка ремију. Но, у освит продужетка партије, догађаји имају овакав ток: „проводим преподне слушајући Мигела Најдорфа који свима објашњава како је, и где, Корчној погрешио. El Grande каже да је пробдео ноћ тражећи спасење за Виктора Љвовича, и вели: нема спаса!” (96)
Када је обзнањен реми сви су били запањени, највише Најдорф, који је узвикнуо: „Зашто реми? Где је тај реми? Покажите ми тај реми.” (96) Шаховска позиција, као решење онога што обележавају фигуре на табли, приповедно се открива као егзистенцијална ситуација. То се постиже појачаним драмским суспенсом: „Као случајни власник туђе тајне могао сам, чак и ја, да покажем Великом Мигелу пут до ремија.” (96) Фељтониста то није учинио и завршна сцена је била постављена: „Блиставих очију, енергичним потезима који су подједнако одзвањали на шаховској табли и у души малог Јеврејина, Мајстор Муреј показао је Великом Мајстору Најдорфу тај реми!” (96) Тако је шаховски однос добио садржај животног односа. Утолико је приповедање напустило свој предњи план и постало плод књижевне перспективе.
Да је реч о хотимичном преласку у дубински приповедни регистар показује испољена свест о ономе што се приказује, јер она открива дистанцу: „Био сам задовољан што ме тајна није преварила и продала фељтонистима и новинама.” (97) Отклон од фељтониста којима и сам каже да припада и од новина за које и сам пише представља прелазак у књижевни регистар приповедања. Јер, он обезбеђује поенту „овог величанственог призора, ову победу малог Муреја над великим, прослављеним Најдорфом. А то је заиста вредело видети. Победе малих над великима тако су ретке!” (97) Уклопљен у ланац приповедних асоцијација, који настаје повезивањем емигрантског статуса са изазивачевом издвојеношћу у свету и логорашицином неуклопљеношћу и у најужи круг сарадника, као и са издвојеношћу фељтонисте међу свим другим извештачима, лик Јаше Муреја добија значење симбола. Премда позадински лик, он се претвара у лик-симбол. Јер, постаје отелотворење једне јединствене егзистенције која, приповедним асоцијативним путањама, успоставља мрежасто ткање других судбина. Сингуларност је постала универзална.
Мило Ломпар – Вучића морамо склонити из преговора да бисмо сачували Kосово!
Премда се бучни Мигел Најдорф појављује као динамичка противтежа стишаном Роберту Берну, који је „професор филозофије, коментатор њујоршког Тајмса и Велики Мајстор” (57), ипак је посебна приповедна светлост пала на Михаила Таља: „Велики Мајстор Таљ прилази Најдорфу са смешком, али тешким, уморним, незадовољним корацима. Једном бившем краљу Игре није лако да се уживи у овај положај.” (58) Утисак фељтонисте је наизглед произвољан, јер није поткрепљен никаквим сазнањима нити чињеницама. Но, управо такав утисак показује дејство књижевног приказивања, које изнутра, логиком уживљавања, прати невидљиви ритам Таљевих осећања. Напушта се чврсто тле стварносних евиденција у корист вечите повести о паду краљева: „Далеке, лепе године кад је блистала његова звезда! А сад овај двосмислени, понижавајући положај.” (58) Како се то човек понижава у двосмислености у коју ступа? Тако што престаје бити краљ. Јер, у крхком свету људских моћи само једнозначност обезбеђује ореол краља на човековој глави.
Незадовољни корак је нешто што се не може видети споља него само у токовима свести која има чудесну интерференцију са свешћу човека који корача. Тај корак отискује како је нестало краљевског венца. То није најстрашније. Такво је претварање у пажа краљевског плашта. Ова регресија ставља бившег краља у понижавајући положај. У смисаоном нагласку да је остало непознато „колико му је све то свеједно” (58), фељтониста је прикључио Таља тужној причи о неизбежним смртима краљева: у шаху као и у животу. Тако је литерарност у приказивању шаховских ситуација потиснула њихову анегдоталност: књижевно приказивање је ставило у сенку фељтонско приповедање.
Приповедна универзализација почива на узастопном проширивању значења која су окупљена око судбине емигранта. Тако је шах попримио значења животне игре: он није више само јунакова страст нити само позадина његове животне путање; није ни само путоказ ка најразноврснијој позадини јунаковог времена. Он је присвојио значења животне игре као игре са животом, јер је шах претворен у игру у којој је улог сам живот: хоће ли се живот суновратити у каскадама игре, у њеним лавиринтима, хоће ли његов траг остати упркос емигрантовом улогу? Основни појмови замишљености фељтонисте – емигрант и игра – подвргнути су, дакле, приповедној универзализацији. Потпуност њеног дејства обезбеђује околност да је у основни пар приповедних фигура – емигрант и игра – циљано унета свест о његовој уметничкој природи. Тако се успоставља приповедна самосвест као трећи моменат универзализације: као што се фељтониста често уплиће у живот свог јунака, па и поистовећује са његовом судбином, тако приповедна свест долази до себе кроз препознавање уметничког вида који обликује однос емигранта и игре.
Као зачудно преношење живота, које обухвата и јунака његове књиге, фељтониста јунакову судбину уноси у свет речи који су обликовали успомене и размишљања Надежде Мандељштам. Читаву асоцијативну путању, на којој почива приповедна универзализација, као да је могуће реконструисати. Полазна тачка гласи: „И Виктор Љвович Корчној је за отаџбину мртав.” (123) Емигрант је, дакле, у предворју смрти: као што је Мандељштам нестао са видика својих савременика. А ипак обојица живе: „Речи су, кад су праве, изгледа, поузданији материјал за споменик од сваког другог материјала; бронза је узалуд бронза, а мермер је, без већих разлога, тако свечан.” (124) Накнадно поверење у треперави досег речи као да представља двоструку апологију јунака књиге, који је, иако емигрант, заувек жив, и његовог фељтонисте, који траг свог духа уноси у материјал јунаковог живота: „И помишљам да су књиге Надежде Мандељштам право сведочанство о моћи уметности и слободне човекове мисли, која, понекад, остаје привремено неизговорена, али која се ничим, никад и нигде, не може зауставити.” (129) Није одвише тешко опазити да су појачана меланхолична и медитативна својства приповедног стила: као контраст у односу на типична фељтонска стилска својства, као што су духовитост и језгровитост, чији су трагови видни у Емигранту и Игри, ова стилска промена у доминантном приповедном тону очитује присуство књижевних значења.
Приповедање фељтонисте није, дакле, тек опис животних појединости, чак ни свих садржаја тако важне ствари као што је меч за првака света у шаху у Багију 1978. године, нити је само опис једног времена. Оно се, испод подигнутих обрва и зачуђених очију, неочекивано појављује као уметност: креација, а не репродукција; потез, а не копија. Отуд оно – по логици уметничке мотивације – може продрети у унутрашњост приказаног света, у импулсе јунакове свести, у невидљиво залеђе шаховских ситуација: „Емигрант говори, а Логорашица се претвара у ухо. И најдаровитији уметници ослушкују острашћеним ухом ехо своје славе, ретко умеју да изађу из себе и погледају свој живот и своју славу са стране, а чак ни такви не би имали снаге да одбију помоћ једног финог женског уха које слуша само за њих.” (133) У овом разуђеном разврставању уметничких реакција, несумњиво је превођење шахисте – што је емигрант – у уметника.
Шахиста – својим тајним избором – добија својства уметничке егзистенције. Његова природа, његов таленат, његов удес, попримају значења – у доживљају нашег фељтонисте – која су шира од спорта, од такмичења, од агоналног такта живота. Они добијају значења страсти и судбине. У тој тачки се проналази битна подударност шахисте са фељтонистом: наклоност није само лична, она пребива у ономе што су обојица изабрали. Фељтониста не оцењује шахисту само као другог од себе него и као самог себе: уметник у њима чини могућим управо такав начин приповедног разумевања. И тако он чује оно што само шахиста чује: испуњава шахисту свепћу о слави и даје му – сасвим неочекивано за фанатика игре и победе – способност да себе осмотри искоса, да у шаховску ситуацију унесе њено наличје, као самоћу, као празан и изнајмљен стан, употребу своје личности у хладноратовском одмеравању. И, на крају, да у њу смести једину топлину егзистенције која допире из фанатизоване усредсређености једне изобичајене женске љубави.
Она је, ипак, недовољна за егзистенцијалну ситуацију у којој пребива самоћа вишеструко пораженог изазивача. Он није такав само као изазивач првака света у шаху него и као изазивач једног идеолошког система, као што је комунизам, и једне дубоке оданости која је напуштена: оданости према отаџбини. У тој приповедној перспективи појављује се завршни потез у обликовању књижевне фигуре емигранта: „Солжењицин је један од светитеља света, исувише човек да би био Бог, и превише Бог да би био човек, и његово сведочење, зато што је жестоко и захтева апсолутну веру, губи снагу, за већину, не и за истинољупце; највише због тога што му се отаџбина измакла, што не прихвата борбу с њим. Солжењицин је божанска стрела које се мета одрекла, а свет признаје само поготке; очи и уши света окрећу се само оном стрелцу ког мета признаје.” (239) Емигрант је шахом натерао отаџбину да га призна, јер мора да прихвати борбу са њим и мора да игра против њега: у свим правцима – политичким, идеолошким, парапсихолошким, пропагандним. Тако је шах постао комуникациони ланац који обезбеђује сáмо постојање емигранта: шах га, наиме, преводи из заграничних области у отаџбину. Као име, као стање колективне свести, шах га заправо преводи у живот.
Но, као невидљиви одзив који доноси будућност, ненаговештена у књизи Емигрант и Игра, јер је приповедање сувише заковано у савременост, да би осветлило шаховску ситуацију у искуству несавремености, остаје џиновска фигура непризнатог емигранта у Солжењицину: контроверзност вечитог побуњеника, потврђена спремношћу да се замери на све четири стране света, емиграција која се наставља и када се врати у отаџбину, коју ни бронзани споменик не може укинути у срцима људи, којима је крив за сваки промашај њихових живота, утолико пре што није ни одлучивао о ономе што их је претворило у поражене, као позив на преиспитивање савести који нико не прихвата, као одсутни пророк који је постао заувек оспорени пророк упркос тачности својих предвиђања. То је књижевни и сазнајни рам у који непоткупљива будућност смешта тамну и светлу сенку у судбинама нашег фељтонисте и његовог јунака.
Текст није дозвољено преносити без дозволе аутора.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
[1] Брана Црнчевић, Књига задушница, 259−262.
