Možda i najvažnije promene u poslednjih stotinu godinu kad je reč o životu u razvijenim društvima jeste ulazak žena na tržište rada i u javnost uopšte, te intenzivan rast prosečnog i očekivanog životnog veka. Kao posledica oba ova fenomena, došlo je do velikog pada nataliteta, te je prosečna dob stanovništva na Zapadu (i ne samo na Zapadu) viša nego ikad ranije. Poslednjih godina na najuglednijim zapadnim univerzitetima sve više pažnje se posvećuje „studijama starosti”, a u jeziku se ustalio i termin „ejdžizam” kao oznaka za diskriminaciju ljudi zbog njihovih poodmaklih godina.
U ekonomskom smislu, mada su u velikoj većini penzioneri, „seniori” su po pravilu finansijski nezavisniji i samostalniji u poređenju sa mlađim generacijama. Ima to veze i sa istorijskim trenutkom gde, po prvi put nakon Drugog svetskog rata, na scenu stupaju generacije kojima se smeši ekonomski tegobniji život u odnosu na život generacija njihovih roditelja.
Kao politički simbol ovog trenda na globalnom nivou nametnuli su se prošli američki predsednički izbori. Kandidat republikanaca bio je Donald Tramp (rođen 1946.) koji je u vreme izbora imao sedamdeset i četiri godine, dok je kandidat demokrata bio Džozef Bajden (rođen 1942.) koji je u vreme izbora imao sedamdeset i osam. Starosna razlika od četiri godine igra ogromnu ulogu u prve dve-tri decenije života, a kasnije sve manju, tako da bi bilo previše cinično tvrditi da je Bajden pobedio Trampa zato jer je stariji od njega. Međutim, ako kao negativnu asocijaciju na duboku starost uzmemo opadanje kognitivnih sposobnosti, zaboravljanje, dremež kad mu vreme nije, Bajden definitivno deluje mnogo starije od Trampa.
Amerika je u mnogo čemu kolevka demokratije, pa ugledanje na Ameriku u stvarima politike nije nešto što je za apriornu osudu. Međutim, ideja velikog dela opozicije da kao kandidata za gradonačelnika Beograda predloži Vladetu Jankovića (rođenog 1940.) na prvi utisak deluje skoro kao šala. Na onim izborima na kojim po opštem mišljenju imaju najveće šanse, opozicione stranke na čelo trke isturaju – osamdesetdvogodišnjaka. Ne znam postoji li takav detalj u „Ginisovoj knjizi rekorda”, ali ne bih se začudio da nikad veći grad nije imao starijeg kandidata za gradonačelnika.
Da se razumemo, na nekoliko nivoa logika lidera opozicije ima smisla. Janković definitivno nije politički analfabeta, takođe, ako je verovati dojmu koji ostavlja pod reflektorima „Utiska nedelje”, za svoje godine se, kako se to kaže, dobro drži, generacijama i generacijama Beograđana je dobro poznat i uglavnom ih za njega vežu pozitivne asocijacije. Lako ćemo se, međutim, složiti da je biti gradonačelnik Beograda teže nego biti univerzitetski profesor. Otud se postavlja logično pitanje: zašto bi čovek koji je zbog svojih godina penzionisan sa posla gde se bavio svojom osnovnom vokacijom, za koju je dokazano kompetentan i natprosečno sposoban, bio dobar kandidat za poziciju na kakvoj se nikad u životu nije okušao, a već su mu osamdeset i dve godine?
Najbizarnije u svemu tome je to što je vest o kandidaturi stigla neposredno nakon Jankovićevog intervjua u kojem je on hirurški precizno ukazao na ključni problem u redovima opozicije. Zašto, naime, već mesecima lideri opozicionih partija licitiraju sa imenima kandidata za predsednika Republike Srbije i gradonačelnika Beograda, gađaju se međusobno imenima svojih potpredsednika, zamenika, te bliskih saradnika i saradnica, a niko od njih nije spreman da stisne petlju da se lično kandiduje na neku od tih funkcija, odnosno da na terenu, na jedini mogući način, testira svoju popularnost kod elektorata, odnosno nivo poverenja koje građani Srbije i/ili Beograda imaju u njega?
Opozicioni megafoni već su pustili u promet mantru koju očito smatraju izuzetno efektnom: Vladeta Janković je sve što Aleksandar Šapić nije. U mnogo čemu, to je tačno, ali veliko je pitanje kome taj kontrast ovde ide u korist. Janković je stariji od Šapića skoro duplo, odnosno trideset i osam godina. Takođe, tokom poslednjih izbornih ciklusa, Janković je uživao u penzionerskoj kolotečini, dok je Šapić bio na čelu najmnogoljudnije među beogradskim opštinama. Ako bi Šapić i Janković u isto vreme držali predavanje o antičkoj mitologiji, nema sumnje na koje predavanje bi bilo racionalno otići. Ako se, međutim, nađu na istom glasačkom listiću, moglo bi se ispostaviti da politika ponekad liči na vaterpolo.
Autor Muharem Bazdulj
