Судећи по ономе што су најавили протагонисти такозване „семафор-коалиције“ (СПД, Зелени, ФДП), Немачка ће убудуће заузети нови курс према ауторитарним државама попут Русије или Кине. То су у више наврата нагласили различити представници три владајуће странке, пре свега они из редова Зелених.
Питање је међутим како нова влада намерава да тај оштрији однос према Пекингу учини компатибилним са све већом економском сарадњом с Кином? И да ли то значи да нова влада жели да се дистанцира од економско-политичког прагматизма из „ере Меркел“?
То какве могу да буду последице отворене критика на рачун ситуације око (не)поштовања људских права у Кини, на својој кожи најбоље су осетиле компаније из Аустралије – најкасније оног тренутка када је Пекинг забранио увоз важних роба из те земље, на пример угља.
Кад Аналена Бербок буде именована за нову министарку спољних послова, она ће морати балансирати. Копредседница странке Зелених мораће да пронађе начин како да усклади захтеве сопствене странке за одлучнијим курсом према Русији и Кини по питању људских права, с прагматичним позицијама социјалдемократског канцелара Олафа Шолца. Може се претпоставити да он у спору око Тајвана или Украјине неће бити спреман да ризикује конфронтацију с Пекингом или Москвом.
Људска права и привреда
Познати политичари Зелених, а пре свих Рајнхард Битикофер, посланик Европског парламента којем је забрањен улазак у Кину, редовно захтевају да Берлин у односу према Пекингу заузме „самоуверенију позицију“. Само, како би требало да изгледа та „спољна политика која се оријентише на основу вредности“, за коју се Аналена Бербок залагала током предизборне кампање? Како је ускладити с економским интересима немачких извозника? Одговори на та питања могу се само наслутити у коалиционом уговору.
Већ и сама чињеница да се спољна политика нове владе први пут спомиње тек на 143. од 177 страница коалиционог споразума, даје повод за закључак да она није играла претерано важну улогу у преговорима странака, као што је то био случај са заштитом климе или дигитализацијом.
Будући канцелар Олаф Шолц је, приликом представљања коалиционог уговора, на питање ДЊ о спољној политици владе одговорио само да је Немачка посвећена Европи и трансатлантском савезу са САД.
„Свет се мења, свет постале мултиполаран“, рекао је Шолц. „А то значи да постоји много јаких држава и сила у свету. То су земље које могу да утичу на будући развој догађаја – не само САД и Кина, како неки мисле, већ и многе друге нације Азије: Кореја, Јапан, Вијетнам, Индонезија, Малезија, Индија на пример. Јаке земље из Африке или с југа Америке подићи ће свој глас када је у питању развој догађаја у свету.“
Промена курса
А шта би у пракси значили ако свет не би био мултиполаран, односно ако би доминирала „два пола“ – САД и Кина? И то тако снажно да се Немачка између та два тешкаша нађе дословно „уклештена“? Једна актуелна студија немачке Фондације Бертелсман бавила се изазовима пред којима се налази немачка економија. У том документу развијени су различити „сценарији глобализације“, и сви они указују на итекакве ризике по немачку извозно оријентисану привреду. Код свих пет будућих сценарија – који су развијени у сарадњи са Савезним удружењем немачке индустрије (БДИ) – може се рећи да ће Немцима убудуће у лице дувати јачи ветрови у глобалном одмеравању снага.
У тој студији може се видети шта у ствари значи „сценарио Г2“ – како свет у којем правила игре диктирају САД и Кина назива Фондација Бертелсман. То је уједно и сцанрио у којем ЕУ није способна да се обраћа „једним гласом“, када је реч о спољној и економској политици и наступу према Пекингу. Фондација ту говори о „свету у трајној кризи“ који ништа добро не доноси извозно оријентисаној Немачкој.
Много говори и чињеница да би немачки интереси били „релативно добро заштићени“ у сценарију који предвиђа „нови Хладни рат“, у којем би углавном САД, Европа и Кина доминантно одређивали светска збивања
Берлински труст мозгова „Мерикс“, који се у свом раду бави Кином, пре неколико недеља сумирао је актуелну ситуацију по питању кинеске спољне и економске политике. У истраживању под насловом „Корекција курса: променљиви кинески приступ економској глобализацији“ аутори указују да доносиоци одлука у Пекингу све интензивније диктирају правиле игре по питању економске сарадње с међународним партнерима. То би могло да има огромне последице по немачке фирме у Кини.
„Тврђава Кина“
Корекција кинеског погледа на глобалну економску интеграцију, према мишљењу истраживача „Мерикса“, значи „да стране фирме у Кини имају приступ тржишту које личи на некакву тврђаву, а притом се приступ тој тврђави тренутно учвршћује“. Стране компаније у Кини су „де факто на путу“ да постану све више кинеска предузећа, а не као до сада – фирме које су интегрисане у глобалне дистрибутивне токове светске привреде.
„Оне се не одвајају од Кине, више се може рећи да своје пословање у Кини одвајају од својих глобалних бизниса“ – тако гласи закључак анализе берлинских стручњака за Кину. И притом је то само једна, али ипак кључна последица нове кинеске економске доктрине – познате под именом „два крвотока“.
Немачка и Кина
На примеру немачких произвођача аутомобила и машина јасно се види у којој мери немачки привредни раст зависи од развоја кинеске коњунктуре. Ако Кинези купују много немачких производа, онда то Немачкој доноси добру зараду и гарантује благостање у земљи.
„Да Кинези протеклих година од нас нису куповали толико пуно аутомобила и машина, то онда не би било добро за нашу привреду. Постоји корелација између кинеског и немачког економског раста. То је неугодна истина, али то је тако. Да ли желимо то да угрозимо у временима након ере Ангеле Меркел“, запитао се недавно публициста и добар познавалац Кине Волфганг Хирн у чланку који је објавио у листу „Берлинер цајтунг“.
Савезништво с партнерима који деле исте вредности
Странке нове коалиције, како стоји у уговору, желе и убудуће да форсирају тесне односе са САД и другим „партнерима који деле исте вредности, као што је Аустралија, Јапан, Нови Зеланд и Јужна Кореја“. То су заједничке вредности, попут демократије и људских права, и оне би у будућој спољној политици Берлина требало да буду мало јаче гурнуте у први план.
„Желимо и морамо да креирамо наше односе с Кином у оквиру димензија партнерства, такмичења и ривалства система. Желимо да сарађујемо с Кином где год је то могуће, али имајући у виду људска права, као и важеће међународно право“, наводи се у коалиционом уговору будуће немачке владе. Али, шта ће да ураде Немачка и Европа ако Пекинг не буде хтео да прихвати сарадњу по правилима игре „семафор-коалиције“ која се базирају на поштовању одређених вредности? Одговор на то питање вероватно је опширнији и од самог коалиционог уговора.
Томас Колман
Извор: Дојче Веле
