Грађани Црне Горе су 11. јуна ове године потврдили велику историјску одлуку од 30. августа 2020. године. Нова друштвена већина формирана током периода литија 2020. године, произвела је у минуле три године и нову политичку већину која на данашњи дан има 50 мандата у парламенту, са широким коалиционим и преговарачким капацитетом. Остаци бившег страначког хегемона окупљени око крњег ДПС-а, скупа са њим имају дупло мање мандата.
Премда је пропаганда бившег режима Мила Ђукановића на дугом временском потезу тврдила да ће литијска јавност окупљена око Митрополије црногорско-приморске СПЦ произвести „ретроградну, изолационалистичку и клерофашистичку“ политичку сцену, која ће Црну Гору увести у зону сукоба са међународном заједницом, догодило се потпуно супротно. Тридесетавгустовску већину данас чини велики број политичких субјеката ‒ и различитих и сличних програмских профилација, са снажним упориштем у изборној вољи народа, а значајан дио њих има редовну сарадњу са ЕУ и међународном заједницом. Јавни речник више није оптерећен фаталистичким приступом, оптужбама о издаји и ревизионистичким наративима. Осим када се огласи бивши предсједник и подсјети нас својим речником зашто смо га смијенили са власти.
Политички покрети и странке већине, показале су способност међусобне комуникације, упркос ривалитетима и предизборним борбама. На локалном нивоу показале су и могућност конструктивне сарадње. А сада се пред њима налази најважнији испит: формирање владе и стабилне већине. Од извршења тог задатака умногоме ће зависити, не само судбина већине, већ и политичка ситуација у Црној Гори. Да би се приоритетне теме (економија и реформе у правосуђу) отвориле, а проблеми ријешили на оптималан начин, непходна је стабилна већина чију би осовину чинили ПЕС, За будућност Црне Горе и Демократе.
Ситуација са претходне двије владе веома је користан допринос упоредном политичком искуству али и теорији на тему ‒ шта се дешава са владом када нема стабилну већину у парламенту. Специфичност овог постизборног расплета јесте у томе што су пред Црном Гором озбиљни реформски изазови. Но, и још једна важна ствар. Евентуални изостанак ЗБЦГ коју предводи национална српска странка, у српској јавности Црне Горе био би доживљен као искључивање Срба из процеса одлучивања, што би за консеквенце могло имати и снажан српски опозициони ангажман, који укључује и уличне демонстрације.
Сем тога, то би био и снажан ударац за грађански карактер нове већине, а фрустрацију не би трпјели само чиниоци ЗБЦГ већ и највећи број њихових гласача. Зато је одлука „никад лакша”. Њено спровођење, ипак, има своје комплексности али и начине решења.
У томе и јесте шанса за нову политичку гарнитуру, да покаже да ли је талентована и способна да амортизује изостанак политичког искуства сарадњом са онима који га имају на претек. И тиме не направе кардиналну грешку ДПС-а, већ умјесто продубљавања подјела које су дестабилизовале Црну Гору у свим сегментима, одлуче да раде на организовању кохезије. И успостављању стабилности.
Можда значајан дио њих не улива повјерење када су у питању велики политички задаци, али грађани су им дали повјерење, прије свега због презасићености свиме што је ДПС чинио. Ако се на грешкама учи, онда захваљујући ДПС-у, у Црној Гори заиста има на чему да се учи.
Лука Радоњић
