Пише: Лука Радоњић
Хрватски министар спољних послова Грлић Радман, поручио је поводом црногорског обиљежавања Дана сјећања на жртве у систему логора Јасеновац, Дахау и Маутхаузен, да је то, цитирам ,,чин којим се продубљују подјеле и заоштравају односи између Црне Горе и Хрватске“. Паралелно са овом изјавом, хрватски званичници такође обиљежавају сјећање на жртве стравичног логора Јасеновац. Па се поставља питање: ШТА ВИ ХОЋЕТЕ? Питање није реторичко него сасвим конкретно и директно: Шта ви тачно хоћете? Шта је ваш став? Да Црна Гора и остале државе не обиљежавају Дан сјећања на жртве фашизма и геноцида усташке државе ’41-’45? Ако то није, онда шта је? Да се данашња Хрватска не помиње? Ево се не помиње, ни у једној реченици резолуције која је усвојена прије двије године у Скупштини Црне Горе, нити у једном једином говору на ту тему. И, у чему је тачно проблем? На који то тачно начин се због овог обиљежавања, нарушавају односи двије државе, довршите изјаву, кажите народу у Црној Гори.
О Хрватској се у политичком смислу у Црној Гори јако мало пише. Изузетак су изјаве предсједника Милановића, и то углавном зато што је једини званичник на простору бивше СФРЈ који смије да се брецне и одбруси Бриселу или о геополитичкој ситуацији каже оно што мисли већина Срба, Хрвата, Црногораца, Бошњака и осталих. Мимо тога, Хрватском се нико не бави осим кад ХДЗ одлучи да се бави Црном Гором и осталима, умјесто сопственим двориштем. А гдје се пише и гдје се говори о проблему раста агресивног национализма и ревизионизма? Па у хрватским медијима. Због чега су организовани силни антифашистички скупови у Хрватској? Због дешавања унутар те земље, на њеним стадионима и улицама, или ван ње? Чији министар се извињавао због поклича „За дом спремни“ јер су га „понијеле емоције“? Број примјера није мали.
Лука Радоњић: Узнемирио их вулгаран одговор Информеру, али не и репресија над студентима и грађанима
И да се не лажемо, све ове приче не би било, да дио јавности у Црној Гори није показао потпуно бесмислен хиперсензибилитет према Хрватској због усвајања резолуције. Да иронија буде већа, то је дио јавности који највише инсистира, макар декларативно, на антифашистичким вриједностима. И шта се догоди? Усвоји се једна par exellance антифашистичка резолуција у Скупштини Црне Горе, и умјесто да то максимално подрже и поздраве, они одлуче да то проблематизују. Нико из Немачке, нико из Аустрије, на чијим територијама су се налазили логори, није проблематизовао резолуцију током ове двије године, нити то данас ради, али јесте дио домаћих медија. Истих оних медија, који трубе, вриште, хистеришу, ако се на студентским скуповима по Србији, режимским скуповима, или мечевима Звезде и Партизана, ама било гдје у Србији, појави нека застава која им није по вољи. То више простора добије него и најексплицитнији шовинистички пир западно од нас.
И ево, двије године касније, од те силне буке, шта је остало? Само изјаве Грлић Радмана, и наравно несрећног ДПС-а који је у служби ,,контроле штете“ изјава хрватског званичника. А ДПС више не зна ни куд удара. Социјално економским темама не умију да се баве, а с обзиром на то какво им је наслеђе и боље да се не баве. Умјесто тога јуришају у прошлост без икаквог компаса. Формално су водећа опозициона странка у Црној Гори, а понашају се као подружница ХДЗ-а за Црну Гору. Неко би с разлогом примијетио: Опет.
Извор: Лука Радоњић/ Фејсбук
