Пише: Вук Бачановић
Вријеђање градоначелника Подгорице, Саше Мујовића, на свечаности под Горицом, од стране масе људи који се декларишу као антифашисти и браниоци слободарских тековина 13. јула, није изненађујуће свакоме коме је јасно да интерпретација историје Црне Горе, од 1992. до 2006, на основу које се креира култура сјећања, у етапама постаје заснована на различитим збировима договорених неистина. На страну сада то што наводни браниоци тековина 13. јула, и то од градоначелника као једног од ријетких политичара у Црној Гори који их никада и ни на који начин није доводио у питање, заправо представљају вриједности колаборационистичког Петровданског сабора 12. јула – превасходно „црногорски језик“ и „Црногорску православну цркву“ – дакле, све оно због чега је устанак и избио. Заблуде креатора новог „домовинског идентитета“ Црне Горе никада нису имале претензију да буду засноване на историјским чињеницама – напротив, и беспотребно је изнова и изнова доказивати да је ријеч о спиновима у рангу Вучићевих таблоида. Питање које се овдје треба поставити јесте: како смо уопште дошли до тога да таква бизарна прича буде прихваћена од готово половине популације Црне Горе?
То се сигурно није догодило зато што су фашистичке и проусташке антисрпске идеје Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије изворно имале широку подршку у црногорском друштву, будући да је народни устанак 13. јула показао шта је доминантна већинска Црна Гора тада мислила о експонентима италијанских интереса у милости усташког поглавника Анте Павелића. Принц Михаило Петровић Његош с резигнацијом одбија да постане „краљ“ италијанске колоније засноване на антисрпском сентименту, а народ устанком спречава ступање на снагу италијанског Темељног устава Краљевине Црне Горе као дијела „Римске царске заједнице“, чија је застава „црвена с малтешким бијелим крстом у средини“, у којој су „службени језици државе црногорски и италијански“ и у којој је „Црногорска православна црква аутокефална и не зависи ни од једне друге стране Цркве“. То се исто тако није догодило ни због става КПЈ, односно КПЦГ, о црногорској посебности и неопходности обнове државности Црне Горе, који је Милован Ђилас формулисао овако: „По племенској традицији они се осјећају, а и јесу, Срби (српска племена у Средњем вијеку, српска раја, српски народ под Турцима), али су они у националном погледу данас и нешто посебно, своје, црногорско (као што и нпр. Срби из Србије нијесу Црногорци и не осјећају се таквима). Гледајући ствар тако, кроз историјски развитак, сасвим је разумљиво зашто се Црногорци национално данас осјећају нечим посебним (не оспоравајући да су Срби по традицији, по поријеклу), зашто осјећају као правилно и природно кад их се назива црногорским народом (нацијом) и сматрају федерални положај као сасвим нужан, природан и разумљив.“
Узрок њеног успона до државне идеологије нису били чак ни покушаји Сава Брковића, Војислава Никчевића и Радослава Ротковића, које је фаворизовао Вељко Милатовић, да седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека произведу „научну“ литературу којом би се доказала ултимативна историјска различитост Црногораца и Срба. Труд хрватских националистичких интелектуалаца да преко (лоших) загребачких ђака у Црној Гори реафирмишу историјску конструкцију „црвеног хрватства“ и креирају неки облик црногорског праваштва показао се узалудним. Упркос томе што ће многи закључци из паранаучне литературе Милатовићеве ере постати градиво за нови „домовински идентитет“ ДПС-овског стила из 2006, она у вријеме свога настајања није имала готово никакав утицај на већину Црногораца, што ће, уосталом, показати и резултати референдума из 1992. године, када је 95,9 одсто свих регистрованих гласача изабрало заједничку државу Србије и Црне Горе. Индипендентистички блок тада је освојио само 3,14 одсто гласова, чиме падају у воду све површне тезе о томе да је раширеност дукљанске идентитетске политике директна посљедица деценија тобожње унисоне антисрпске политике комунистичког режима.
А чега јесте посљедица?
Више је него јасно да пораст присталица дукљанске идеологије не може бити схваћен као органски ток црногорске историје или као резултат дуготрајног културног процеса идентитетске изградње о којој је писао Милован Ђилас, већ искључиво као симптом унутрашње кризе српског друштва у цјелини, па тако и у Црној Гори, која је ескалирала током ратних деведесетих година. Рат за Југословенско насљеђе Црну Гору можда јесте заобишао, али ју је изнутра друштвено расточио. У доба када су Црном Гором крстарили Војислав Шешељ и Жељко Ражнатовић Аркан, док су се Радовану Караџићу додјељивали ордени и изручивали људи „погрешне вјере“ којима ће се потом замести сваки траг, и док је Мило Ђукановић објашњавао да ће исправити грешке „приучених бољшевичких картографа“, сваки отпор таквој власти чинио се прогресивним. И управо је то, а не наклоњеност дукљанству, био разлог да Либерални савез Славка Перовића постане трећа по снази партија у Црној Гори, што је, опет, представљало више него недовољан капацитет за измјену државног идентитета. Другим ријечима, то што је политика Либералног савеза за дио становништва била начин да побјегну од стида, комплекса и политичке биједе у коју су их гурнуле њихове – српске – елите, показало се у цијелој причи готово небитним. Дукљанство није имало шансу све до ДПС-овог заокрета од ригидног српског шовинизма шешељевског типа ка расистичком антисрпству. Мило Ђукановић, Арканов кућни пријатељ, који се на политичким скуповима хвалио како је кршио Милошевићеве санкције против руководства Републике Српске, омогућавајући слободан проток залиха горива за тенкове и транспортере ВРС, што значи и у јулу 1995, краде индипендентистичку политику од Либералног савеза, а за идеологију преузима тврдње из невјешто сачињене литературе које њеном наручиоцу, Вељку Милатовићу, нису могле послужити ни за шта.
Дакле, људи који црногорско друштво нису реформисали, већ су га разбили у парампарчад, сада сакупљају његове дијелове лијепећи их псеудоисторијским наклапањима из прастарог франковачког и проусташког пропагандног материјала, и онда ту накараду прокламују као „домовински идентитет“. Другим ријечима, Ђукановић је пожар који је проузроковао у прошлости покушао угасити бензином – злобници би рекли: истим оним којим је пунио Младићеве тенкове у јулу 1995. године. Дукљанство, дакле, није могло узрасти као искључиво увозни производ, већ једино као одомаћено у ширим оквирима српског друштвеног и моралног расула. Прецизније, не би се примио да није одњегован домаћим ђубретом, чиме је постао аутентичан српски феномен. Дукљанство је успјело не зато што је било аутентично и снажно, јер су иза њега стајали САД, Њемачка, Ватикан и Загреб, него због тога што наспрам њега није стајало ништа осим терминалног стања друштвене декаденције, која га је у себе усисала.
Дукљанство је, у својој суштини, српски феномен управо зато што постоји искључиво као негативна слика српства, односно његова негација. Он није настао у неком самосвјесном, еманципаторском покрету, већ као поремећени продукт српске политичке и културне аутодеструкције. Њега су створили и афирмисали Срби који су, умјесто тешког посла оздрављења свог историјског идентитета, одлучили створити нешто слично болести за коју су сами одговорни, а прихватили су га Срби који су се разочарали, Срби који су се постидјели, Срби који су одустали. Интелектуални темељ дукљанства је одбачена српска енергија, његов емоционални набој је презир према сопственом идентитету, а његов политички циљ је нестанак онога што више не желе да виде у себи. То није само црногорска прича, већ загнојена српска рана.
И то су ствари које би морале да буду јасне искрено помирљивим политичарима попут Саше Мујовића. Разговор са дукљанима не треба да буде ни снисходљив ни панично дефанзиван, већ оштар, јасан и самокритичан. Политичари попут Саше Мујовића морају схватити да је кључ у томе да се српска позиција у Црној Гори не брани митовима о Павлу Ђуришићу или чак игнорисањем опасности која од таквих митова долази, већ истином – укључујући и непријатну истину о деведесетим. Треба отворено признати катастрофалне грешке српске политике тог доба: идолопоклонство према ратним злочинцима, морално суновраћење у ратнохушкачкој реторици, и потпуно одсуство визије која би повезала српски идентитет са модерношћу, правом и грађанством. Али исто тако, треба без страха разобличити дукљанство као реакцију из комплекса, као пројекат који је настао не из љубави према Црној Гори, већ из мржње према сопственом поријеклу. Такав приступ — без увијања, али и без самозаваравања — једини је начин да се поврати повјерење међу грађанима и разбије лажна дихотомија: или ћеш бити Србин жртва пропаганде 90-их, или ћеш бити Дукљанин. Није циљ враћати се у прошлост, него затворити оно што у њој још увијек крвари — и наставити даље с чистим рачунима.
